Iako je rođen u gradu i odrastao „na spratu“, diplomirani pravnik Miroslav Šarac (42) iz Rume pre četiri godine odlučio je da, kako kaže, počne da se bavi poljoprivredom, za svoju porodicu. I nije se pokajao. Posetio je potpuno neprohodan šljivik koji je sadio njegov pradeda s majčine strane, a tada mu je rođak pokazao i svoj neobrađivan vinograd, koji je Miroslav bez razmišljanja kupio.
Sa prve parcele na padinama Fruške gore, između Vrdnika i Pavlovaca godišnje dobija „višak“ oko 450 kg pasulja, 400 kg paradajza, 400 kg soje, kao i raznog povrća, koje prodaje i poklanja ljudima.
Baštu je prvenstveno počeo da obrađuje za potrebe svoje porodice, svestan da je hrana sve skuplja i nekvalitetnija, i da se industrijsko voće i povrće prska bez milosti. Zbog toga danas oni voće i povrće ne kupuju u hipermarketima, već se hrane proizvodima sa svog imanja.
– Čim sam kupio prvu parcelu, počeo sam samostalno da je krčim, ručnim alatom i na „osvojeni“ deo zemlje da sadim mladice šljiva koje je moj pradeda nekada sadio. To su stare autohtone sorte koje su preživele vekove: turgunja i trnovača. One se ne prskaju i uskoro očekujemo i prve plodove! Prodajući naš pasulj, kupio sam i posadio domaće sorte kajsije, orah, špansku višnju, trešnje – priča mi Miroslav i dodaje da gaji afinitet prema autohtonim, starim sortama voća koje su prošle test vremena, prilagođene su našem podneblju, podobne su za organsku proizvodnju i malo se ili nimalo tretiraju i štite.
Ovog leta planira da kalemi jednu krušku koja se može naći samo u starim vojvođanskim, švapskim kućama, dok će na jesen posaditi petrovaču, šumatovku, cigančicu, kruške – lončaru, jeribasmu, kao i još kajsija i oraha. Sve to radi više puta nedeljno, kada posle radnog vremena u Putevima Srbije i vikendom odlazi na imanje desetak kilometara od Rume.
Ljudi kojima je okružen uglavnom nisu verovali kada su videli da je počeo da obrađuje zemlju. Često je fotografisao zemlju i proizvode, objavljivao na društvenim mrežama, zbog čega mu se javilo dosta istomišljenika.
– Ako mogu ikako da pokrenem bar neke ljude da rade što i ja, za mene je to već uspeh. Preko fejsbuka sam poklonio više od sto sadnica raznog voća, kao i mnogo semena za sejanje povrća. U rokovniku sam zapisao još sto koje ću da poklonim na jesen, puno mi je srce zbog toga. Novac, zarada, biznis, to je u drugom planu. Bitno je da mogu nekako da pokrijem rashode, s obzirom na to da nemam mehanizaciju. Moja porodica jede zdravo, borimo se za hranu bez hemije i to nije lako, jer se uslovi za uzgoj povrća i voća naglo menjaju.
Miroslav mi priča da je njegova generacija (1974. godište) potpuno zaboravila znanja prethodnih generacija o baštovanstvu i voćarstvu koje su naši preci imali. Zbog toga svaki put na ranč vodi svoju majku, koja ga uči svemu o bašti, sejanju, sadnji, čak i o voćarstvu.
– U bašti imamo skoro sve povrće koje se može gajiti na otvorenom i zato ga ne kupujemo u hipermarketima. Voće sa ranča polako ulazi u rod tako da ćemo uskoro potpuno zaboraviti na prodavnice, bar što se hrane tiče. Osim toga, već dugo pravim liker od oraha, višnje, sakupljam samoniklo bilje i od njega pravim čajeve. Ove godine pravio sam čajeve od gloga, crnog trna (trnjine), redovno koristimo u ishrani mladu koprivu, svežu ili sušenu u čaju, kao i plod divlje ruže – šipak. To su darovi prirode koje dobijamo samo ako želimo da izujemo „najke“ i obujemo gumene čizme. Ništa što kupite ne može da se poredi s onim što proizvedete. Svaki taj moj krompir i cvekla su mnogo slađi. Industrija hrane je jedno, a ljubavlju stvorena hrana na vašoj zemlji, za vašu decu i vas – nešto sasvim drugo – objašnjava Miroslav za Priče sa dušom.
Pitam ga kakvi su mu planovi za budućnost.
– Radim na tome da ovo za nekoliko godina postane organski voćnjak, oaza za naše stare sorte voća, našu sremsku višnju koju zovemo „španska“, belu tršnju, rušt, orah, kajsiju, jabuke i kruške. Planiram da sazidam malu kućicu, poput nekadašnjih vinogradarskih kućica na Fruškoj gori. Imam i ideju da prostor za boravak leti stvorim i u dedovini po očevoj liniji, na planini Goljak iznad Medveđe, ili u pradedovini, na Durmitoru. Ne želim da se više ikada toliko odvojim od prirode. Sugerišem ljudima da čitaju Zvoneće kedre Rusije, knjige Vladimira Megrea.
– Već kad sam imao hektar zemlje, poznanici su mi rekli da je hektar zemlje po zamisli Anastazijinoj, površina dovoljna za ekonomski nezavisno porodično domaćinstvo. Po ritualu iz tih knjiga, odem na ranč, bilo da je leto ili zima, izujem se bos i stojim neko vreme na zemlji. Da li ste to nekad radili, a ako jeste, koliko vremena je prošlo od tada? Zemlja i biljke osećaju vašu ljubav, nije moguće udaljiti se od prirode, mi smo uvek deo nje. Da li je zemlja moja ili sam ja njen – nije lako pitanje – upitao se Miroslav, koji ovih dana pregovara o kupovini nove komšijske parcele, na koju nije moguće kročiti nogom usled podivljalog rastinja.
Stara izreka kaže, da i najduže putovanje započinje prvim korakom. Ja sam ga započeo pre skoro četiri godine, i ne mislim da prekidam, ističe Šarac.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz link ka sajtu Priče sa dušom)
Fotografije: privatna arhiva Miroslava Šarca
20 komentara
Predivno i tekst i ovaj pametni covek ?
Miroslav je apsolutni kralj 🙂
Vrlo. Kako je I a Li je moguce stupiti Sa vama I vasom porodicom u kontalt Miroslave, obzirom da smo mi u Svakcarskoj. Zaintetesovani smo za neke od vasih sadnica. Srdacan pozdrav I sve najbolje zeli vam Neda Sa familijom.
Poštovana Nedo, pišite na miroslavsharac@gmail.com ili me pronađite na Fejsbuku, lako je! Veliki pozdrav!
Sve bi to lepo bilo da ti nemaš posao u Putevima Srbije…ovako još jedan false flag u cilju pokušaja da se rešiš viškova…..good luck!!
Imate potpunu slobodu da Vam se ne dopadne ova priča, da me kritikujete neograničeno. Nisam ništa slagao, nisam ništa radio protivzakonito ni nemoralno. Viškova proizvoda imam, poklanjam ih ili prodajem, ali ovo nije reklama za moju tezgu na pijaci koju ni nemam. U svakoj priči nastojte da shvatite i prepoznate nešto pozitivno i kreativno. Svako dobro!
Miroslave prijatelju ne nasedaj ma tudje posalice ja ti se divim . u istu pricu sam i ja bio krenuo ali mi se desile neke ruzne stvari pa nisam mogao da realizujem ono sto sam zamislio a to je da se iz Beograda preselim u selo i da uzgajam organsku hranu za svoj porodicu a sve sto bude viska da poklonim prijateljima a kasnije da napravim balans izmedju toga koliko cu pokloniti a koliko prodati kako bih mogao da ipak pokrijem neke osnovne troskove . Svaka tebi cast zelim ti jos vise uspeha i zdravlja za tebe i tvoju porodicu a mi se boze zdravlja vidimo jednog dana . da dodjem po savete, instrukcije i materijala za moje imanje
Ti nisi seljak nego konj! Covek je primer kako bi trebalo da bude u Srbiji, a tebi je krivo sto je studirao, zavrsio fakultet i ima posao. Sram te bilo!
Još nisam sreo seljaka koji zna šta je false flag. Ti si pre palamud no seljak. Seljaci su pretežno časni ljudi.
I šta ćemo kad se počne primenjivati Codex Alimentarius?
Nece nikad kod nas. Uvek ces moci proizvoditi za svoje potrebe.
Nadam se da ste u pravu, Marija!
Dok se ne pojave propisi koji nam se ne dopadaju, hajde da omasovimo našu aktivnost na zemlji u okviru postojećih propisa, hajde da omasovimo posao na zemlji, da se i mi pitamo oko budućih propisa! Svako dobro!
Сејмо, садимо, Србију саградимо!
Tako je, idemo!
Свака част Мирославе!
Лепа, а истинита, прича,
Има Србија дивне младе људе који је воле,
Такве примере не налазимо у медијима.
Нека би дао Бог све више таквих људи у Србији!
Hvala Radane! Pomoći ću svakome ko želi da radi slično kao i ja!
Da je srece da bude ovakvih tekstova i istinitih prica bar duplo manje koliko ih ima o starletama i ostalim olosima , zbog kojih sam izbacio Tv iz upotrebe .
<3
Predivno.
Svaka cast Miroslavu i porodici. Da je vise ovakvih ljudi bilo bi bolje. Hvala Bogu da ovakvi ljudi postoje. Miroslave vracas nam nadu u bolje sutra i da jos postoje dobri, pametni i posteni ljudi. Srbija ima sve najbolje sto joj je Bog podario, samo su ljudi sljepi i vide neko lazno bogastvo na zapadu.
Boziji Blagoslov Miroslavu i porodici.