Svaki noj se zove Krsto, muški jeleni imaju zajedničko ime Neša, ženski Mica, crni labudovi su Čarli, a beli Ledi, a par medveda Bato i Seka. Ove i još oko 700 životinja nose imena ljudi jer im je Milan Mirić Miki, vlasnik prvog privatnog zoološkog vrta u Srbiji (i nekadašnjoj Jugoslaviji) stvorio odlične uslove za život. U njegovoj oazi prirode u Kolutu, blizu mađarske granice, na dvadesetak kilometara od Sombora, svake godine se čak i neke divlje ptice presele da bi provele jedan deo godine, pa i da polože jaja. Zato su mu osim turista česti gosti novinari i snimatelji nemačke televizije koji tamo beleže ono što ne mogu da nađu u zoo-vrtovima u svojoj zemlji.
– Sve sam pravio od nule, pa do ovoga što sada vidite. Svako drvo sam sam zasadio, a vrt proširivao kupujući placeve, sa željom da sve bude po meri životinja. Iako bi komercijalni sadržaji doveli više posetilaca, nisam ništa želeo da radim na uštrb životinja i njihovog komfora – objašnjava mi Miki dok obilazimo vrt od 7,5 hektara.
Sa svojih 17 godina zainteresovao se za ornitologiju pri Akademiji znanosti i umjetnosti u Zagrebu i pratio kretanje ptica, popisivao ih, prstenovao. Sve slobodno vreme provodio je na terenu, baveći se divljim pticama. Lovci su mu donosili ranjene guske i patke, a on ih je lečio i nabavljao druge egzotične vrste. Kada je njihov broj postao pozamašan, bilo je potrebno negde ih smestiti.
– Po profesiji sam metalac, a radio sam u Somboru kao šef auto-servisa. Sačekao sam da se krajem 1988. godine usvoji Zakon o ličnom radu, dao otkaz i registrovao zoološki vrt. Svi su govorili da sam lud, jer ptice, kako su govorili „ne možeš ni da muzeš, niti da strižeš“. Znao sam da nijedan zoo-vrt u svetu ne može da se finansira samo od prodaje ulaznica, ali vodila me je ideja da je to nešto moje i da ću raditi posao koji volim. Tako je bilo pre 26 godina, tako je i danas. Uprkos brojnim odricanjima nikad se ne bih menjao ni za šta drugo – siguran je.
Miki ne ide na putovanja duža od 24 sata. Gde god da ode, vrati se kako bi nahranio životinje. Seća se kako je, kad god bi ga pokojni Vuk Bojović zvao na ručak tokom posete beogradskom zoo-vrtu, odbijao poziv govoreći u šali da „nema vremena da jede ni u Kolutu, a kamoli u Beogradu“. U svom zoo-vrtu on je i vlasnik, radnik, prodavac karata, noćni čuvar, veterinar i kafe kuvarica.
– Kad se mladi papagaji izlegu, pošto su im roditelji neodgovorni, ja prvih deset dana ustajem noću na svakih 55 minuta da ih hranim kašicom. Kada se rodio Boki, mali mužjak lame, čija je mama uginula na porođaju, ja sam mu bio sve. Noću bi me, dok sam spavao, drmnuo kada bi hteo u toalet. Sada je u jednom staračkom domu u Beogradu, zabavlja ljude i obilazi ih po sobama. A ovaj ždral koji nam prilazi sve vreme, izlegao se u inkubatoru i njemu sam i mama i tata – priča Miki i otkriva mi neke od brojnih anegdota.
– Medvedica Jasna je sa tim imenom došla iz beogradskog zoo-vrta. Supruga jednog kolege redovno je dolazila ovde, ali kad je čula da se mečka zove kao ona, više nije kročila. Ni direktorki palićkog zoo-vrta nije se dopalo što sam lamu nazvao Helena. Mada, mnogi ljudi koji kod mene ostave svoje ljubimce, bez problema im nadenu svoja imena – priča mi Miki i sa osmehom se priseća doživljaja kad je mečka Seka pobegla iz kaveza.
– Jedan putnik iz Hrvatske rekao je graničarima da je video medveda na putu, a ovi su pomislili da je pijan. Reagovali su tek kad je još jedan čovek to potvrdio (smeh). Seka je otišla čak do Dunava, dozivao sam je „Sekoo, Sekooo“, i kada je čula, došla je i sela kraj mene. Pošto zbog mraka nismo mogli kroz šumu i preko kanala do vrta, privoleo sam je da krene sa mnom asfaltom. Trčao sam, a ona me pratila punih 15 kilometara. Čak je uletela u diskoteku, a meni je samo bilo važno da se ljudi ne uspaniče i naprave nešto jedan drugom. Nisam brinuo da li će ona nekog povrediti – kaže Miki.
U oazi prirode Zoo-vrt Miki živi oko 700 životinja, odnosno stotinak vrsta, najviše ptica, od kojih dvadesetak ne postoji nigde u okruženju. Pitam Mikija kako uspeva da finansira hranu.
– Radim još neke poslove: snimam igrane filmove sa životinjama, pišem za stručne časopise, sa Petrom Lalovićem sam radio Svet koji nestaje, Briga za potomstvo, kao i sa Kusturicom i sa Borom Draškovićem. Sećam se da sam, kada smo snimali scene sa paunom u fimu Vukovar, jedna priča imao ugovor na dva meseca i plaćen hotel i da sam se, ipak, svake večeri vraćao u Kolut.
Koliko ima životinja u vrtu, toliko Miki ima priča. Navratite u Kolut, jer vas u njegovom zoo-vrtu čekaju i patuljasti konji, crnovrati labudovi, zeleni paunovi, orlovi belorepani, mufloni, patuljaste koze, majmuni, berberske ovce, nojevi, patuljasti labudovi, sove, utve i mnoge druge životinje.
Tekst: Nenad Blagojević, www.pricesadusom.com
Foto: Nenad Blagojević, www.pricesadusom.com, privatni album
