Priče sa dušom

Kako je UČITELJICA Željana iz male SEOSKE ŠKOLE stigla među najbolje nastavnike na svetu

Poslednjih meseci učiteljica Željana Radojičić – Lukić iz Mionice, koja radi u školi u Gornjoj Toplici, posle radnog vremena, nastave i zaključivanja ocena svojim đacima drugog razreda, odgovara na pitanja novinara povodom priznanja za koje je nominovana.

Interesovanje javnosti je veliko, jer se prvi put neko iz naše zemlje nalazi na spisku 50 nastavnika iz celog sveta, a među 37 država vijori se i zastava Republike Srbije. Osnivač nagrade Global Teacher Prize za najboljeg nastavnika sveta, koja je u rangu Nobelove nagrade na polju obrazovanja, je Varkey fondacija i njihov cilj je da istaknu pojedince u učiteljskoj profesiji koji imaju moć da motivišu i inspirišu.

Na Global Education & Skills Forumu u Dubaiju biće proglašen najbolji nastavnik koji će, osim titule, dobiti i novčanu nagradu u iznosu od milion dolara za obrazovanje svoje zemlje

Tim povodom osnovana je akademija koja okuplja 90 eksperata iz različitih oblasti, od medija do obrazovanja, koji će polovinom marta 2018. odabrati 10 finalista.

Željana kaže za Priče sa dušom da ne očekuje ulazak u prvih 10, ne zato što je skromna, već nego zato što je realna.

Smatram da sam već na neki način pobedila, ako se ima u vidu činjenica da je lista od 50 nastavnika nastala vrednovanjem blizu 40.000 nominacija. Među 37 država nalaze se Sjedinjene Američke Države, Australija, Kina, Rusija, Velika Britanija, Francuska, što govori da se pretendenti na 10 najboljih nalaze sigurno u tim velikim zemljama. Srbija je jedina država sa Balkana koja se našla u tako dobrom društvu i može biti ponosna, baš kao i ja, što se izdvojila u ovom delu sveta na polju obrazovanja – priča Željana.

Ova nesvakidašnja učiteljica radi u Osnovnoj školi Milan Rakić u Mionici, odnosno u izdvojenom odeljenju u Gornjoj Toplici, poznatijoj po imenu Banja Vrujci. Tamo ima oko 130 đaka od prvog do osmog razreda, škola se nalazi u prelepom delu mioničkog kraja, pristupačna je, ali sa slabim uslovima za rad.

– Bilo nas je 17 na početku školske godine, ali se jedan drugar, naš Vasa, nedavno odselio u jednu beogradsku školu i ja bih ga ovom prilikom pozdravila i poželela mu dobre drugare i inspirativnu učiteljicu. U ovoj školi radim više od 20 godina i nikad nisam realizovala čas u fiskulturnoj sali, jer je nemamo. Moji đaci ne znaju šta znači imati školsku užinu, jer škola nema ni kuhinju, ni trpezariju, dok je u vreme kada su je pohađali njihovi roditelji imala sve to, i više od toga. Naravno, sve su to bili razlozi zbog kojih sam još pre 15 odlučila da barem mojim đacima napravim učionicu iz snova, kad već ne mogu svima da priuštim školu iz snova.

Najlepši deo njenog poziva je to što ima mogućnost da pomogne đacima da spoznaju celovitu sliku sveta integrišući znanja iz svih predmeta. To je i razlog zašto učionicu smatra stvaraonicom.

– Trudim se da stvaram i da naučim i moje đake da stvaraju. Nisam drugačija iz hira, drugačija sam iz potrebe da odstranim dosadu. Zamislite da svakog dana predajete nastavnu jedinicu po ustaljenom šablonu i tako godinama. Pobegla bih sa takvog posla. S druge strane, želim da imam pažnju mojih đaka, da sa radoznalošću prate moje časove, a to se ne može postići ustaljenim šablonom.

Deca vole da maštaju, da budu neko drugi. Zato često pribegavam kostimu koji je važan segment i učenja u Čarobnom selu, koje je nastalo kao inspiracija iz moje učionice. Đaci vole da imaju priliku da pokažu šta mogu, šta znaju, u čemu su dobri. A to je potreba i svake odrasle osobe. Ko još voli da od njega tražimo da nam pokaže u čemu je loš. Zato je tu učitelj da ih ohrabri da se okušaju i u nečemu novom, da im omogući uslove da usvoje nova znanja i da briljiraju na sasvim novom polju.

Dosta pažnje posvećuje i slobodnim aktivnostima, a sa ovom generacijom ima tri oblasti interesovanja: vođenje dnevnika čitanja, vođenje dnevnika đačke užine i upoznavanje naroda sveta i njihovih kultura.

– To su sadržaji koji su se sami nametnuli. Učenici se na najmlađem školskom uzrastu mogu lako motivisati, ako postoji dobro osmišljen plan realizacije. Tako smo, recimo, uspeli da promenimo način ishrane i da nezdravu hranu svedemo na minimum, jer su sami učenici shvatili koje su namirnice više, a koje manje zdrave, koje kombinacije nije dobro koristiti, a koje jeste i zašto. Naravno, nesebična pomoć njihovih roditelja doprinela je da sada većina učenika sa radošću jede domaću hranu, nema mrštenja i bacanja hrane, ali ima osmeha i aplauza kada se donese zdrav doručak – priča Željana.

Seća se i svojih učitelja, Omera Radončića i Vukice Tanasić u prvom razredu i Mustafe Mušanovića u ostalim.

–  Ne znam da li je bio kvalitetan učitelj, da li je primenjivao inovacije, ali to decu i ne zanima. Znam da je prema meni bio pažljiv, da me je ohrabrivao, podsticao i da je bio pravičan. Učitelj Omer, koji me je učio samo jedno polugodište, ostao je urezan u moje sećanje jer je bio toliko strpljiv sa mnom, da sada, kada se setim nekih svojih postupaka, pitam se kako li bih ja reagovala prema tako nezrelom detetu, kakva sam bila u prvom razredu. Krenula sam godinu dana ranije, nepripremljena za školu, jer je moja baka smatrala da ću svakako ponavljati prvi razred, pa je nagovorila moje roditelje da mi daju šansu da malo provežbam gradivo prvog razreda. Naravno, nije tu bilo nikakvog provežbavanja, bila sam i više nego uspešan učenik, ali to je bila zasluga tih mojih strpljivih i posvećenih učitelja.

Danas joj bivši đaci ostavljaju komentare na youtube-u, gde se nalazi video snimak o ovoj nominaciji.

– Svako od nas ima svoje đake kojima je napravio temelje za dalje školovanje i koji su već postali uspešni ljudi. Nastavnici u starijim razredima se manje pamte, učitelji se ne zaboravljaju, i to jeste dar učiteljske profesije. Zato ja ovaj plasman i doživljavam kao priznanje svakom mom đaku, počevši od mojih prvih đaka u selima oko Banovića u Bosni i Hercegovini, preko onih sa područja opštine Odžak tokom rata u Bosni, pa do đaka mioničkih sela. Svi su oni i dalje deo mene, deo mog razvoja i svi su oni od mene napravili učitelja kakav sam danas.

Moto učiteljice Željane je: „U jednom danu, u jednom trenutku, možeš ostati bez svega, osim bez znanja i obrazovanja”

Učiteljica Željana živi u mestu u kojem i radi. Kako je nekim đacima i komšinica i učiteljica, nekada pešače i zajedno do kuće.

– Pre nekoliko dana, u povratku kući, jedna učenica me je zamolila da ih propitam tablicu množenja. Pomislila sam: “Kakvo propitivanje, pa nastava je završena, umorni smo”. Međutim, primetivši njihove radoznale i molećive poglede, shvatila sam da ne smem da ih razočaram. Brzinom munje, imala sam već osmišljenu igricu i počela je trka na pešačkoj stazi pored reke Toplice. Sutradan, tokom časa matematike, na moje pitanje koliko je devet puta osam, svi su oduševljeno podigli ruke. Iako je to bio novi nastavni sadržaj, asocirao ih je na jučerašnju igru na putu do kuće. Samo oni su znali o kakvoj asocijaciji se radi, a ja sam odmah znala da taj proizvod i tu sliku pešačke staze pored reke, nikada neće zaboraviti – ispričala je najbolja učiteljica za Priče sa dušom.

Video-snimak o poznatim ličnostima koje su je podržale u nominaciji pogledajte OVDE, a sajt ove kreativne učiteljice na ovom LINKU.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je moguće preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta)

Fotografije: TV emisija Harmonija (Agro TV), privatna arhiva Željane Radojičić – Lukić

komentaraNapišite komentar

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: