Priče sa dušom

Rođen je BEZ OBE RUKE i osvaja medalje u plivanju: Ovo je mali Ismail, veliki HEROJ za kojeg ne postoji nemoguće

Više hiljada ljudi gromoglasno je pozdravilo Ismaila Zulfića (7) iz Zenice, po izlasku na binu pored manastira Manasije.

Ovaj dečak koji je osvojio srca žitelja svih država u regionu prvi put je sa porodicom i svojim trenerom došao u Srbiju i to na poziv organizatora Festivala viteštva Despot Stefan Lazarević Just out kako bi mu bila uručena nagrada Heroj godine.Mali Ismail, mali samo po godinama, najbolji je primer optimizma, hrabrosti i vere kakav treba slediti. Sve ono što njegovi vršnjaci rade rukama, on radi nogama, bez ičije pomoći.

Na devetom Regionalnom prvenstvu Hrvatske u plivanju za osobe sa invaliditetom ovog proleća preplivao je olimpijski bazen stilom 50 metara leđno i pobedio.

Njegov trener Amel Kapo iz Plivačkog kluba Spid iz Sarajeva priča mi da sudije nisu verovale kad je sam uskočio u bazen i počeo da pliva, iako je organizatorka ponudila da neko sa njim uđe u vodu.

Nasmejan kao i na svim dosadašnjim takmičenjima i intervjuima, Ismail nije skidao osmeh sa lica ni u porti Manasije pomno gledajući vitezove iz celog sveta, očekujući izlazak na scenu.

– Naš sin za koji dan kreće u prvi razred i veoma je srećan zbog toga. Tri godine je išao u vrtić, ali da budem iskren, u početku smo imali problem jer nekoliko državnih i privatnih obdaništa nisu hteli da ga prime! Ipak, pronašli smo jedan vrtić u koji je mogao da se upiše i kojim smo veoma zadovoljni – priča mi Ismailov otac Ismet, dok se mama Elmina igrala sa ćerkom Hanom.

– Ona ima druga interesovanja, nju ne zanima plivanje – nakratko se ubacila u razgovor gospođa Zulfić.

Trudnoća Ismailove majke bila je sasvim normalna i do poslednjeg dana nije bilo nikakvih naznaka za bilo kakav deformitet. Tek posle porođaja saznala je da je Ismail rođen bez ruku, da ima deformitet desne noge i da su mu prsti na jednoj nozi spojeni.

Pitam roditelje šta su oni lično naučili od Ismaila, s obzirom na to da njihov sin pleni neverovatnom optimističnom energijom i vedrinom.

– Vidite, pre svega, supruga i ja smo po prirodi optimisti i da nismo takvi, ništa od ovoga ne bi bilo. Da smo ga kojim slučajem zatvarali i sklanjali od javnosti on sada ne bi bio ovo što jeste. Gurali smo ga napred od malih nogu i podržavali. On je veliki fajter. Naučio je i da skija, pa sada sa svojim trenerom vežba svake zime na Bjelašnici – iskren je Ismet.

Ideja da krene na plivanje nastala je sa željom njegove porodice da mu sačuvaju kičmu jer sve radi nogama, zbog čega je uvek u pognutom položaju.

Trener Amel Kapo seća se za Priče sa dušom kako je njegova tadašnja verenica, a danas supruga, dobila poruku preko fejsbuka da glasa za Dete godine. Videvši na slici da Ismail nema obe ruke, javila se roditeljima, rekla da njen momak vodi jedini plivački klub za osobe sa invaliditetom u Bosni i Hercegovini, nakon čega su se sreli.

– U BiH, nažalost, niko osim mene ne radi sa osobama sa invaliditetom. Počeo sam pre godinu i osam meseci i priznajem da sam u početku imao tremu jer nisam imao od koga da učim. Na edukaciji za trenere, u sklopu kampa za osobe sa invaliditetom u Istanbulu sreo sam se profesorom Markom Aleksandrovićem sa Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja iz Niša, koji mi je dao brojne smernice. Kad sam se vratio u Sarajevo, pokrenuo sam klub Spid – seća se Amel.

– Srbija i Hrvatska su mnogo ispred nas što se tiče paraplivanja. U Hrvatskoj postoji 14 klubova tog tipa, a na Fakultetu sporta u Nišu imaju predmet Adaptivno plivanje. Ja sam magistar sporta, upisao sam doktorat, ali ni u jednoj praksi na fakultetu nisam se sreo sa osobama sa invaliditetom. Cilj mi je da se promeni razmišljanje na ovu temu kod nas na Balkanu.

Mali Ismail trenira dva do tri puta nedeljno. Pošto bazen u Zenici ne radi, otac ga automobilom vozi do 70 kilometara udaljenog Sarajeva, gde sa trenerom po sat vremena vežba u vodi.

– Dođem sa posla, istuširam se i odmah sedamo u kola. Dok on pliva, ja popijem kafu i onda idemo nazad. U klubu ima oko 70 članova, ima i mlađih od Ismaila, mislim da najmlađe dete ima pet, a najstariji plivač 28 godina – priča otac, a nadovezuje se trener.

– Tu su i deca sa autizmom, sa Daunovim sindronom, kao i mališani sa različitim telesnim deformitetima. Pošto nema drugih klubova ovog tipa, primljeni smo u Plivački savez Bosne i Hercegovine pa na takmičenjima nastupamo sa tipičnom, uslovno rečeno zdravom decom, ali mimo konkurencije. Na takmičenju u Zagrebu Ismail je plivao u kategoriji S6. Kada je o paraplivanju reč, takmičari se dele na kategorije od S1 do S15, a svaki broj nosi određeni deformitet. Što je broj manji, to je deformitet veći – objasnio mi je Amel i dodao na kraju Priče sa dušom:

– Ismail je neverovatno dete, veliki borac i veoma uporan dečak. Ne mogu vam opisati koliko poseduje volje za životom, a onda i za plivanjem.

Televizijsku reportažu o Ismailu pogledajte OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Amel Kapo

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: