Priče sa dušom

Da li ste čuli za srpski SLOW FOOD? Radići su započeli svetsku ideju u Velikoj Plani, sve rade ručno i ŽIVE OD TOGA

Naivno sam pomislio da sezona proizvodnje ajvara traje do kraja oktobra, a kad sam stigao u Veliku Planu, članovi porodice Radić su me fino demantovali otkrivši mi da se njihove peći na kojima se peče paprika neće gasiti do Svetog Nikole, odnosno do 19. decembra!

Oni nisu ni stigli da se odmore od učešća na Svetskom sajmu Slow food hrane održanom u prošlog meseca u italijanskom gradu Torinu, gde su sa kolegama predstavili Srbiju i proizvode iz naše zemlje, a porudžbine na osnovu reklame „od usta do usta“ sve vreme pristižu. Radići se nigde ne reklamiraju, ponekad objave informaciju ili fotografiju na fejsbuku, a sve što prodaju od svojih proizvoda ide, kako kažu, „na preporuku i kvalitet“.

Iva pomaže svojoj baki Slavici

Proizvodnjom slatke i slane zimnice bave se već desetak godina, a zanimljivo je to što su sa još tri porodice – sa Đinovićima, Diklićima i Markovićima osnovali Slow food Convivium Velika Plana, lokalnu jedinicu globalne mreže Slow food-a. U Srbiji postoji ukupno osam ovakvih Conviviuma: na Zlatiboru, u Futogu, u Velikoj Plani, u Beogradu, jedan posebno na Dorćolu, u Novom Sadu, Brestovcu i Glediću.

Reč o o globalnoj organizaciji aktivista čija vizija je svet u kojem će svi ljudi imati pristup i mogućnost uživanja u hrani koja je dobra za njih, za one koji je uzgajaju i koja je dobra za našu planetu. Slow Food uključuje više od milion aktivista, kuvara, stručnjaka, mladih ljudi, poljoprivrednika i akademika u oko 160 zemalja.

Radići sa Ivanom Tupajićem, a na naslovnoj fotografiji pridružio im se i doktor ekonomskih nauka i član Conviviuma Branko Mihailović

Posao u ovoj porodici podeljen je u skladu sa interesovanjima. Najstariji članovi, gospodin Tomislav (70), Toma, kojeg u Velikoj Plani znaju po nadimku Jupi (a tako se zove i ajvar) i njegova supruga Slavica (68) vode računa o nabavci paprike i o pripremi ajvara.

Sin Vladimir (40) je odgovoran za distribuciju, odnosno prevoz ajvara do adrese kupaca, a snaja Ana (40) i unuke Iva (9) i Mina (14) dizajniraju i lepe etikete, vode evidenciju i rade na marketingu na fejsbuku. Ćerka Ivana Radić Jean (33), master inženjer poljoprivrede, daje im daje organizacionu i stručnu podršku iz Monpeljea, gde živi sa suprugom Danijelom i ćerkom Polom. Njihovu Priču sa dušom pročitajte na ovom linku.

Pre deset godina počeli su sa desetak tegli, a sada se taj broj meri u hiljadama. Dok se u njihovom dvorištu u Plani dvoumim između blagog i ljutog ajvara, Slavica mi priča kako se rodila ova ideja.

Iva je prvakinja u gimnastici, a ajvar joj daje snagu za takmičenja

– Slučajno sam se jednom srela sa drugaricom koja je u Beogradu držala knjigovodstvenu agenciju i poklonila joj moje slatko od kajsija. Kada sam joj nakon toga donela u agenciju još dve teglice ajvara, klijenti u čekaonici počeli su da se raspituju, a onda i da degustiraju. Usledilo je pitanje: „ Zašto vi ne biste napravili još ajvara za nas?“ I tako je sve počelo. Prve godine smo imali 100 naručenih tegli, naredne 200, a sada i sami vidite dokle smo stigli. Pošto ne možemo sve sami, imamo ispomoć, nekoliko žena koje rade sa nama. Najveći deo ajvara ode u pretprodaji, a ljudi se „upisuju“ već od proleća – iskrena je Slavica.

Na slici su tri pomoćnice porodice Radić, dok je četvrta ostala za šporetom

U poljoprivrednom gazdinstvu Radić sezona počinje u maju sa jagodama, kada prave slatko i sirupe, a nastavlja se sa višnjom, belom trešnjom, kajsijom, tokom leta produžava sa smokvom, šljivom, dunjom, da bi godišnju proizvodnju na jesen krunisali ajvarom i paprikom na seoski način. Oni otkupljuju i orahe i prodaju jezgro.

– Sve se pravi ručno, od pečenja i čišćenja paprike do sipanja u tegle. Bakin recept doneo je moj suprug iz njegovog sela, Sikirice kod Paraćina. Paprike se prvo peku, a zatim se stavljaju u kese da prenoće. Sutradan se čiste, pa idu u mrežaste džakčiće da se cede celu noć i sledećeg dana paprika se melje, upržava i kao ajvar sipa u tegle. Imamo tri vrste: neljut, blago ljut i ljut ajvar – deklamuje Slavica.

Ravnopravni član porodice je i Ivan Tupajić (25) iz Kosjerića, nekadašnji student koji je živeo kod Radića, a danas master inženjer poljoprivrede, selekcionar – oplemenjivač bilja u firmi Superior i član Conviviuma Velika Plana. On je za Priče sa dušom stručno objasnio koncept Slow food-a.

– Organizacija Slou fud nastala je kao pandan fast fudu i cilj je da se proizvodi čista i poštena hrana, uz očuvanje biodiverziteta i raznolikosti hrane. A ko to danas radi, ko danas čuva stare recepte, tradicionalni način proizvodnje i autohtone sorte? Pa, mali proizvođači i ljudi u u ruralnim područjima. Jer, u gradovima retko ko ima vremena za kuvanje. Ovaj ajvar koji vidite ovde primer je domaćeg autohtonog jela. Slow food je prerastao u organizaciju koja se bori i za očuvanje kompletnog etnografskog nasleđa svih naroda na svetu, a hrana se tu obavezno prožima  – objašnjava Ivan i dodaje da u Srbiji postoji i prezidijum, odnosno najveća titula koju jedna zajednica može da ima u slou fudu. To znači da je ona zaštitila geografsko poreklo, određene sorte ili vrste, a u Srbiji je to prezidijum Rakija iz rakije, koji je zaštitio šljivu ranku, kao autohtono voće.

Slavica se vraća na životne teme i objašnjava motive njene porodice da počnu sa proizvodnjom ajvara, od kojeg danas žive.

To samo naša duša zna. Imali smo privatnu firmu, bavili smo se otkupom stoke i zbog saradnje sa nekim lošim ljudima, nadrljali. Ne pitajte koliko smo ostali dužni seljacima, pa smo zbog toga podigli kredite, koje muž i ja i danas od penzija vraćamo. Onda je iskrsnuo ajvar, ljudima se svidelo, naša ćerka Ivana je predložila da se uključimo u osnivanje i evo, već godinama smo na sajmovima širom Evrope. Ove godine sa sajma u Torinu, na desetine tegli je otišlo u Čikago, u Kazahstan, Kinu, Japan, Zambiju, Ugandu. Naši ljudi iz dijaspore iz Nemačke, Francuske i Austrije redovni su nam kupci.

Na kraju intervjua, fotografisali smo se za album Priča sa dušom

Primenom koncepta spore hrane, porodica Radić je sa svojim saradnicima zatvorila ciklus proizvodnje i to na sledeći način.

– Profesor Đinović u Superioru proizvodi seme paprike. Njegov saradnik, kooperant Darko Cvetković umnožava seme paprike, a od njega Radići kupuju proizvod. U tom slučaju, plod, odnosno paprika je nus proizvod, koji on njima dalje prosleđuje za pripremu ajvara. Na taj način, ciklus je zatvoren, od semena do ajvara. Nije svaka paprika pogodna za spremanje ajvara, a da bi neka sorta ili hibrid paprike bili kadar za ajvar moraju da se ispune određeni uslovi: paprika treba da ima odgovarajuću debljinu mesa, mora da ima nizak sadržaj vode u plodovima, da ima tanku opnu ili kožicu oko ploda, koja će lako da se ljušti posle pečenja i da plodovi budu krupni kako bi olakšali svaki pojedinačni postupak u procesu spravljanja ajvara. Sorte paprike koje se koriste za proizvodnju ajvara, naš narod je žargonski nazvao „ajvaruše“, a najpoznatija među njima je sorta paprike „slonovo uvo”. U poslednjih nekoliko godina pojavila sorta „belo uvo”, koja po lakoći ljuštenja pokožice i ukusu, ugrožava slavu naše najčuvenije „ajvaruše“ – istakao je Ivan Tupajić.

Na kraju intervjua za Priče sa dušom, Slavica Radić, diplomirani inženjer poljoprivrede, pored tehničkih detalja, otkrila je i glavni sastojak ajvara.

To su ljubav i duša, koji su utkani u svaku teglu. Ne vredi vam ni najbolja paprika, ako ova dva nemate – poručila je ona.

Slow food Velika Plana zapratite OVDE, a o Slow food pokretu saznajte na ovom LINKU.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je autorsko delo i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Fotografije je potrebno potpisati onako kako stoji u naznaciFotografije“. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)

Fotografije: Nenad Blagojević i privatna arhiva porodice Radić

 

Da li vam se dopao ovaj tekst?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.