Deset godina je Jelena Davidović (33) maštala o tome da se preseli u selo van Beograda i počne drugačiji život sa svojih četvoro dece. Priča mi da je sa porodicom prvo gradila kuću u Surčinu, pa se onda posvetila odgajanju trojice sinova i ćerke, da bi pre tri godine pronašla plac i mesto u kojem je poželela da konačno ostvari svoje snove – Kusadak kod Smederevske Palanke.
U ovom velikom selu koje ima između 4.000 i 5.000 stanovnika ova ugostiteljka je sa suprugom napravila porodičnu kuću, a pored nje i Etno-selo Davidović prepuno domaćih životinja i prostora u kojem se deca rado igraju.
Danas ovde dolaze porodice sa mališanima, parovi, male grupe prijatelja, jednom rečju sve generacije koje u Kusatku provode vikende u oazi seoskog turizma, i pre svega, ukusnoj hrani koju sprema lično Jelena.
„Počeli smo sezonu 1.5.2026. godine. Ovaj plac od 30 ari je, pre nego što smo sve renovirali, bio u strašnom stanju, zapušten, prepun đubreta, skroz nesređen.“
„Na mestu kuće bila je štala sa dve prostorije, a zgrada u kojoj sada držimo životinje je postojala, ali nije bila izbetonirana“, priča Jelena za Priče sa dušom i kaže da su ozidali i male štale za konja i druge životinje, u minimalističkom stilu, sa šarenim i veselim tonovima.
Ovde sada imaju brojne ljubimce: ponija velsa sa dva imena Gile i Kokos, koze, ovce, ćurke, morke, patuljaste koze, više vrsta kokošaka, paunove, zečeve, čivave, a uskoro im stiže i vijetnamsko prase.
U Etno-selu Davidović deca se slobodno igraju sa životinjama, mogu da skaču na trambolini, da trče po livadi, a nakon toga da jedu isključivo domaću hranu.
„Sve je počelo kad sam dobila decu i krenula više da naginjem ka zdravijem životu i domaćim proizvodima.“
„Kuvano na kašiku“ se kod nas u kući podrazumeva, a počela sam da pravim i svoje sokove i džemove, čak i paštetu. Selo je bilo u sledećoj fazi promene naše životne situacije. Cilj je bio da živimo što zdravije, ne samo kada je o hrani reč, već i da imamo zdravu sredinu i svoje životinje. Ja apsolutno znam šta moja deca jedu, a sada tako radim i sa turistima koji se kod nas odmaraju“, rekla je Jelena.
Etno-selo uvek radi petkom, subotom i nedeljom od 9 do 21 sat, a po potrebi i uz najavu gostiju i drugim danima. Kapacitet je 70 mesta.
Doručak je najtraženiji među porodicama koje ovde uglavnom dolaze iz Beograda, Mladenovca, Smederevske Palanke, Aranđelovca, a na prvom mestu je domaća gibanica od kora pečenih na smederevcu, domaćeg sira iz sela i jaja koja su snele Jeleninih tridesetak kokošaka.
Uz gibanicu obavezno ide domaće kiselo mleko po starom receptu koje Jelena pravi ručno, od mleka iz Kusatka.
„Sve namirnice imaju provereno poreklo, odnosno ja lično poznajem proizvođače. Ponosna sam na to što sam uspela da sve nabavljam u selu, od sira, spomenutih kora do prasetine koju ne uzimam u kasapnici nego od domaćina.“
„Doručak se služi do 12 sati, a pored gibanice tu su i prženice, omlet, jaje na oko, kačamak sa sirom.“
„Za ručak imamo juneću ili jareću čorbu ili pileću supu, zavisno od dana, a od jela na kašiku jelo dana je: pasulj sa domaćim kobasicama i slaninom, gulaš, punjene paprike ili punjene tikvice. U porciji ide i mini-salata i naš domaći somun koji mesim ovde i pečem svakog jutra, dok se veća salata može naručiti posebno.“
„Od kolača pravim koh i to takozvani „seljački“, kao i šnenokle, palačinke i čiz kejk“, iskrena je Jelena.
Od pića za decu izdvaja sokove od sezonskog voća koji se takođe prave u domaćinstvu, od kojih je trenutno aktuelna zova, dok uskoro stižu jagoda i borovnica.
„Uštipci se jedu uz džemove sa našeg gazdinstva, a povrće je iz bašte u sklopu imanja (tikvice, paprika, paradajz, krastavci).“
Jelena mi priča da joj se život iz korena promenio od kad je u Kusatku, a posebno deci: najstarijem Andreju (14), Eleni (8) i blizancima Nikolaju (6) i Alekseju (6).
„Selo je veoma funkcionalno, ima čak tri škole i vrtić. Decu sam odmah ovde upisala i moj utisak je da nemaju osećaj da su nekad živeli u gradu.“
„Zavoleli su Kusadak kao da su ovde rođeni. Dok ja spremam hranu i posluženje, oni se igraju, tu su mi „na oku“, a najstariji sin mi i pomogne kad treba nešto da se posluži gostima. Organizacija rada nam je na maksimumu, a kad imate četvoro dece i gazdinstvo uz to, sve mora da ide brzo i onako kako mora“, kaže Jelena.
Za Kusadak se odlučila po nagovoru, sada nažalost pokojne tetke Rade, koja ju je u trenutku dok je birala lokaciju, savetovala da se preseli baš na teritoriju opštine Smederevska Palanka.
„Tetka je učestvovala u pripremama i imala je ideju da uzme plac do nas i da budemo blizu. U međuvremenu se razbolela i umrla, a ja sam zbog nje ostala u ovom selu.“
„U Kusatku se zemlja ne prodaje preko oglasa, već preko prijatelja i lično u kontaktu sa ljudima.“
„Zahvaljujući gospodinu Tomici Karašićeviću, jednom starosedeocu iz eminentne porodice uspela sam da dođem do ovog parčeta zemlje i da se skućim na mestu u prirodi.“
Na kraju Priče sa dušom dodaje da joj je selo oduvek bilo u planu, ali da je pre Nove godine „presekla“ rekavši sama sebi da „nema više čekanja i da je vreme za selidbu i nov život“.
Kod Jelene je sve počelo od novogodišnje odluke, a nastavilo se malim, ali uspešnim biznisom koji svakog vikenda ima sve više posetilaca.
Za više informacija posetite sajt Etno-sela Davidović OVDE, na instagramu su OVDE, a telefon za rezervacije za petak, subotu, nedelju ili po želji za druge dane je +381617317718.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Ovakve Priče sa dušom možete podržati OVDE.
