Dok su generacijama koje su odrastale devedesetih godina, između ostalog, inspiracija da jednog dana postanu spasioci bili i Dejvid Haselhof i Pamela Anderson, junaci popularne američke serije Čuvari plaže, današnja omladina se više vodi time što ovaj tražen poziv može da im donese posao kako u Srbiji, tako i u inostranstvu.
Vladimir Grujić, predsednik Udruženja spasilaca na vodi Srbije u razgovoru za Priče sa dušom kaže da udruženje postoji 22 godine i da je kroz njihovu obuku za spasioce na vodi prošlo više od 3.000 kandidata, kao i da je poslednjih godina sve veće interesovanje žena koje žele da postanu spasioci.
Najmlađi kandidati i kandidatkinje imaju po 16 godina i to propisuje zakon, dok je najstarijem 60 godina, ali ovde godine nisu na prvom mestu, već zdravstvena sposobnost.
„Da bi neko postao spasilac mora da dokaže svoju zdravstvenu sposobnost lekarskim uverenjem.“
„Nakon obuke kod nas i po dobijanju uverenja da može da radi kao spasilac na vodi, svake naredne godine komisija Spasilačkog saveza Srbije radi proveru sposobnosti spasilaca, uz određene norme koje oni moraju da isplivaju, zatim da prikažu određene spasilačke tehnike i kao i da pokažu znanje iz prve pomoći“, objašnjava Vladimir.
Danas USVS angažuje veliki broj spasilaca koji tokom cele godine rade na kupalištima (najviše leti, a angažovani su i zimi u zatvorenim bazenima), ali, uprkos stalnim obukama, ovaj poziv je i dalje deficitaran.
„Prevashodno nam se javljaju mladi ljudi, među kojima ima dosta studenata i studentkinja, kao i učenika i učenica završnih godina srednjih škola.“
„Motivi su različiti, od toga da žele da se usavrše u nekoj novoj oblasti, preko društvene odgovornosti i humanosti da pomognu nekome i spasu nečiji život, pa do finansijskog momenta i dobijanja posla.“
„Nekima je ovo odskočna daska za nastavak karijere u inostranstvu, gde je ovo zanimanje veoma traženo i cenjeno“ (VLADIMIR)
„Skoro svi polaznici vole što nam je tim mlad, od instruktora i instruktorki do kandidata i kandidatkinja. Većina je sličnih godina i interesovanja, a radno okruženje je dinamično i prepuno svakodnevnih izazova koji ih ispunjavaju i usmeravaju da se u bliskoj budućnosti bave ovim poslom“, rekao je Vladimir.
Tokom intervjua u SRC „11. april“ na Novom Beogradu razgovaram i sa tri instruktorke spasilaštva na vodi, Ninom Petković, Katarinom Daskalovski i Kristinom Cvetković, koje aktivno učestvuju u različitim događajima (obuke, manifestacije, vežbe), a svoje znanje i iskustvo rado prenose mlađim kolegama na kupalištima kad god se za to ukaže potreba.
Kažu da ih je ljubav prema vodi, timskom radu i odgovornosti prirodno dovela do ove profesije i da veruju da znanje, disciplina i brza reakcija mogu da spasu život i naprave stvarnu razliku.
„Iako imamo brojne privatne obaveze, spasilaštvo ostaje deo naše svakodnevice i životnog poziva. Ovaj poziv nosi veliku odgovornost, ali i snažan osećaj svrhe i zajedništva”, rekle su mi ove tri devojke: Nina koja je studentkinja Mašinskog fakulteta, trener plivanja i bivša plivačica, Katarina, strukovna medicinska sestra tehničar, takođe bivša plivačica i Kristina, medicinska sestra i vaspitač po struci. Ona je zaposlena u Udruženju spasilaca na vodi Srbije i aktivno trenira vaterpolo.
„Trend da nam se prijavljuje sve više žena počeo je pre desetak godina i sada možemo reći da je svaki treći obučeni spasilac ženskog pola.“
„Najmlađa polaznica ima 16 godina, a to je limit i za muškarce, a trenutno najstarija koleginica ima oko 40 godina“, nastavlja Vladimir i dodaje da obuka traje 240 časova po 45 minuta i da podrazumeva više segmenata: tehniku spasilaštva koja se odvija u bazenu, odnosno u vodi, teorije spasilaštva i treći deo – prvu pomoć, koja se radi sa institucijama specijalizovanim za takvu vrstu obuka, Gradskim zavodom za hitnu medicinsku pomoć i Crvenim krstom Beograda.
„Nakon tih 240 časova kandidati izlaze na završni stručni ispit koji se polaže pred komisijom. Nikome ne garantujemo posao, ali za sve ima mesta. Svako ko se uklopi u smislu predispozicija, pre svega vezano za odgovoran i savestan rad, za timski rad i za istrajnost, ima mogućnost da bude i radno angažovan“, kaže Vladimir.
„U našem poslu nikada nećete videti samog spasioca, uvek se radi u timu od minimum dva spasioca i više, zavisno od veličine objekta.“
„Veoma smo rigorozni, na primer, mobilni telefon je strogo zabranjen, jer odvlači pažnju.“
„U našem poslu je najbitnije osmatranje, čak 95 odsto posla se svodi na to, odnosno na skeniranje zone odgovornosti. U toj zoni spasilac ne sme da propusti nijedan momenat, jer utapanje nastaje veoma brzo, pogotovo kod dece.“
„U nekoliko sekundi mnogo toga može da se desi, a svako skretanje pogleda (pored telefona, to mogu biti i novine ili razgovor sa nekim) može da poremeti pažnju spasioca. Takođe, nikada ne okrećemo leđa ka vodi, to je najstrože zabranjeno“, otkrio je Vladimir zanimljivosti ovog poziva za čitaoce Priča sa dušom.
„Spasilački poziv je lep, human, a pre svega to je odgovoran posao u kojem nemamo pravo na grešku.“
„Onog momenta kad se desi incident, mi nemamo mogućnost da vratimo vreme unazad, nego moramo da se součimo sa stvarnošću i da ponesemo taj teret odgovornosti. Zbog toga nam je veoma važno da svi kandidati imaju izgrađen osećaj odgovornosti, discipline i da budu timski igrači. Veština plivanja i fizička spremnost su veoma bitne, ali nisu uvek presudne ako kandidat nema osobine koje sam spomenuo“, rekao je Vladimir Grujić, predsednik Udruženja spasilaca na vodi Srbije.
Više o ovom plemenitom pozivu i narednom upisu na obuku za spasioce saznajte na sajtu spasioci.rs kao i na njihovoj instagram stranici OVDE.
Nove Priče sa dušom možete podržati OVDE.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
