Na imanju porodice Prokić u Donjoj Šatornji poljoprivreda i proizvodnja voća oduvek su bili u vrhu prioriteta, a njihovi preci sušili su suve šljive još polovinom devetnaestog veka.
Od tada pa do 2011. proizvodili su ih samo za svoje potrebe, ali, kada im biznis sa pilićima nije uspeo i kada su morali ponovo da počnu od nule, braća Marko (39) i Miloš (34) Prokić sa ocem Radišom prešli su na novi posao i okušali se sa plavim lepoticama po kojima je Šumadija nadaleko poznata.
„U to vreme brao sam aroniju i poklanjao ljudima, dok su Miloš i njegova izabranica razmišljali o tome čime bismo mogli da se počnemo da se bavimo. U jednom trenutku rešio sam da popravim staru pušnicu u kojoj smo nekada sušili šljive i tako je sve krenulo“, priča Radiša za Priče sa dušom.
Miloš je studirao fitomedicinu na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i ostao u toj oblasti, a Marko snimanje i obradu zvuka. Marko je sada zadužen za prodaju, a Miloš za kompletnu nabavku i proizvodnju.
Otac brine oko proizvodnje svežeg voća, dok, naravno, u sezoni, nema podele poslova. Miloševa supruga Jasmina je grafička dizajnerka i ona je napravila logo, kao i svu pripremu za štampu.
„Posle osam godina života u Beogradu, preselili smo se u Donju Šatornju. Moja prva ideja bila je da budem fudbaler, pa sam se oprobao u poslu sa živinom, i evo na kraju sam ostao veran voću“, kaže Miloš.
Pored sušare u kojoj suše voće Prokići imaju i savremenu opremu za pravljenje matičnih sokova (aronija, brusnica, nar, višnja, borovnica, malina), ulja i čajeva.
Sada je na tržištu izuzetno tražena crna zova, biljka koja je zbog svojih lekovitih svojstava postala popularna, pogotovo u vreme pandemije.
Sastojci ploda crne zove direktno deluju na virus i sprečavaju da se virus u ćeliji razmnožava.
„U ranoj fazi infekcije crna zova blokira ključne virusne proteine odgovorne za vezivanje za ćelije, ali i za ulazak u ćelije domaćina.“
„Ona ne samo da je jak antioksidans, već je odlična u prevenciji i lečenju prehlade, kašlja, alergija, za podizanje imuniteta i izbacivanje masti i holesterola iz organizma“, rekao je Marko i dodao da je preporučena dnevna doza matičnog soka 50 ml.
Na pitanje koliko rade u toku dana, dobio sam odgovor kao i u većini privatnih firmi – 24 sata.
U „Šljivku“ imaju zaposlene radnike i na desetine sezonaca koje angažuju kada dođe vreme za berbu.
„Šljive su iz ovog kraja, imamo 13 hektara našeg voća, a među zasadima je i aronija. Osim prodaje u Srbiji, izvozimo u Sloveniju, Grčku, Švajcarsku, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Bugarsku. Najviše suvih šljiva izvezemo u Rusiju i u Izrael, a čajeve u Australiju“, dodali su Prokići, koji sa crnom zovom uskoro kreću na balkansko tržište.
„Ljudima će, kad budu pročitali ovu priču, sve ovo delovati sjajno i bajno. Ali, život van grada zahteva velika odricanja i mnogo rada“ (Miloš)
„Smatram da se treba vratiti na selo, jer je život mnogo kvalitetniji nego u gradu, kada je reč o zdravlju i i smirenosti života. Beograd vam, s druge strane, daje mnogo mogućnosti i one vas izazivaju da ih sebi priuštite. Priznajem da se ponekad kajem što nisam otišao u inostranstvo, ali, u globalu, zadovoljan sam našim uspehom i trenutnom proizvodnjom, uprkos sve težoj situaciji u društvu“, dodao je na kraju razgovora najmlađi preduzetnik u porodici, Miloš Prokić.
Autor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Šljivko, Momčilo Antonijević, privatna arhiva; Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.
