Iza zelenih vrata jedne zgrade u pozorišnoj ulici Milana Rakića na Zvezdari nalazi se berberski salon u kojem je vreme stalo i gde svaki detalj priča svoju priču. Kombinujući tradiciju i moderan, savremen pristup poslu (zakazivanje za šišanje i doterivanje brade idu preko aplikacije), Vladimir Krstanović (36) poznatiji kao Berberin Bricko napravio je mesto kakvo nije postojalo u Beogradu.
Oslanjajući se pre svega na zanat koji je naučio od dede, ali i od babe, koji su zajedno radili u svom salonu na vrhu Bulevara kralja Aleksandra, ovaj mladi čovek danas u svom kutku šiša na stotine Beograđana, njihovu decu, neretko kostimiran, kada svoje mušterije vraća u epohu.
Za Priče sa dušom kaže da je ljubav prema berberskom zanatu stekao kao dečak, dok je kod dede Dragiše tokom raspusta radio i učio da šiša. Vladimir je rođen u Beogradu, ali se u trećoj godini sa roditeljima, sestrom i braćom preselio u Aranđelovac, gde je završio osnovnu i srednju školu.
Makaze je prvi put uzeo u ruke sa 12 godina, kada je, po dedinom savetu, vežbao šišajući ljude u bakinom selu nedaleko od Ljubovije.
Nakon toga nastavlja da radi tokom leta u Beogradu znajući već u tinejdžerskim danima šta će biti njegovo profesionalno opredeljenje.
„Baba i deda su ceo život radili kao frizeri, deka je preminuo, a baka i dalje radi. Sve su stekli sami i uvek su bili uzor čitavoj familiji kako jedan par treba da funkcioniše, da radi i zajedno da stvara.“
„Deda me je, kao najstarijeg unuka, počeo sve češće da dovodi u Beograd u berbernicu i da mi stvara radne navike. Ujutru bismo zajedno išli na pijacu, posle toga smo otvarali lokal, ja sam čistio ispred, brisao izlog, ogledala i radio uz njegov nadzor i zarađivao novac. Sećam se da sam u jednom trenutku imao veću platu nego moji roditelji u Aranđelovcu“, kaže Vladimir za Priče sa dušom.
„Posle završene škole, a pre nego što sam krenuo u srednju, deda me je upisao na devetomesečni kurs na jednom privatnom univerzitetu u Beogradu. Nakon toga sam imao praksu, usavršavao se na više mesta i po završetku škole potpuno se posvetio ovom zanatu. Svoju radnju imam od svoje 29. godine“, kaže Vladimir.
Dedu Dragišu ljudi su zvali Gile brica, a Vladimir je za sebe smislio drugačije ime koje danas nosi njegov brend – Berberin Bricko.
I on i deda su krenuli da rade u istim godinama, deda početkom pedesetih godina, a Vladimir početkom dvehiljaditih.
„Pošto ima previše „brica“, a i ta reč je danas nekako pase, hteo sam da svom salonu dam zvučno ime, koje će biti drugačije, a da ljudima odmah bude jasno čime se bavim. Tako je nastao Berberin Bricko koji postoji već šest godina.“
Vladimirovi klijenti su muškarci koji se kod njega šišaju i sređuju bradu godinama, zatim mušterije koje su dolazile kod njegovog dede i njihovi naslednici, kao i nove generacije koje su za Bricka saznale preko društvenih mreža.
U salonu pored njega rade još trojica kolega, među kojima je i njegov brat Stefan, a sve usluge se zakazuju onlajn, preko aplikacije na telefonu.
„Ljudi ovde dolaze jer su zadovoljni uslugama i ambijentom, jer ne vole da menjaju frizere, a i kako kažu u svojim utiscima „jer vide da živim ovaj posao i da sam mu potpuno posvećen“. Želja mi je da ostavim trag u onome čime se bavim, uvek imam satisfakciju u radu i cilj mi je da nakon pružene usluge budemo zadovoljni i klijent i ja.“
„Negujem tradicionalan pristup zanatu i težim idealnoj muškoj estetici. Gledam da što više radim makazama, jer tu imam najveću slobodu.
„Kad češljem i makazama pravite formu, kosa se drugačije ponaša i pravi se mnogo finiji presek, za razliku od mašinica koje su agresivnije“, otkrio je Vladimir.
„Ovu stolicu sam nabavio od jednog penzionisanog berberina iz Šapca. On ju je kupio pedesetih godina u Beogradu, gde je stigla iz Budimpešte. Ovakve stolice proizvodile su se u periodu od 1880. do 1920. godine, a mi ovaj raritet danas koristimo kao eksponat ili kad idemo na teren“, pokazuje mi Vladimir.
Tu su i bicikl, stari gramofon, češalj nastao u vreme Kraljevine Srbije, zatim ogledalo koje je jedan vojnik koristio za brijanje i češljanje brkova.
Tu je i mašinica kojom su se Nemci šišali u toku Drugog svetskog rata, a koja i danas radi. Reč je o jednoj od prvih električnih mašinica.
„Šank sam lično napravio i ideja je da ova prva prostorija bude prijemna soba u kojoj će ljudi da se okrepe i popiju nešto pre šišanja ili brijanja. Bar je samoobnovljiv, prvo piće je besplatno, a gosti mogu da ostave novac u šešir za svako naredno.“
Termini se zakazuju na pola sata, odnosno na sat vremena za šišanje i bradu, a klijentela je raznolika.
Ovde dolaze muškarci svih generacija i profesija, iz raznih delova Beograda, a Vladimiru su posebno dragi najmlađi klijenti koji se šišaju na konjiću, kao nekada.
„Oduvek sam želeo da imam tradicionalan prostor koji nema veze sa današnjim frizerskim salonima koji su u previše komercijalnom stilu.“
„Hteo sam da napravim mesto sa dušom, koje izgleda toplo, tradicionalno, sa puno ornamenata i odabrao sam viktorijanski stil, početak 20. veka. Ovakav prostor je najpribližniji mom senzibilitetu, u njemu se najlepše osećam i dobijam najveću inspiraciju. Ljudi su prepoznali pozitivnu energiju koja iz njega izbija i kažu da im ovde lepo.“
Kad klijenti sednu u stolicu, Vladimir ulazi u svoju ulogu berberina, koji je „zaglavljen“ u nekom davnom vremenu, ali se trudi da što tradicionalnije obavlja taj svoj zanat, pre svega koristeći makaze, umesto mašinice.
Klasične muške frizure se vraćaju u modu, takozvani „old money look“, što Vladimiru ostavlja brojne mogućnosti za nova nadahnuća.
Njegov sajt sa više informacija o salonu nađite OVDE, a tu je i link ka aplikaciji za zakazivanje termina. Instagram je ovde.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
