Priče sa dušom

Kad su stigli u OVO SELO poželeli su da nikad ne odu: Kako su Suzana i Goran postali prvi SOS RODITELJI u Srbiji

Dok je Goran bio na poslu, Suzana je provela vreme sa decom, skuvala im pasulj za ručak, a večernja poslastica bile su palačinke. Pošto je hladno, uveče su igrali društvene igre, a po lepom vremenu obično se bave nekim sportom ili idu u šetnju.

Četvoročlana porodica Stojanović – Orlović dobila je četiri nova člana prošle godine, kad su supružnici iz Kraljeva Goran (45) i Suzana (43) odlučili da postanu SOS roditelji.

Suzana je prethodno u SOS Dečijem selu radila kao SOS teta, i tada je pomagala SOS mamama. Zatim je čula da se traže SOS roditelji, razgovarala sa suprugom i oboje ih prijavila na konkurs. To je značilo da treba da se presele u novu kuću u ovom selu, odnosno službeni stan, kako ga nazivaju, a tamo su ih dočekala deca sa kojom sada žive zajedno.

– Najmlađe dete ima 4,5, a najstarije 15 godina. Između su dva dečaka od po 11 godina. Moja tetka je bila hraniteljka pre desetak godina, tako da su se naša biološka deca tada upoznala sa terminom deca bez roditelja. Sada su veliki, ćerka ima 22 i studira u Kragujevcu, a sin 18 i sve ovo sa radošću prihvataju. Dugo smo razmišljali o tome da primimo neko detence kod nas – priča mi Suzana.

Kako izgleda jedan dan u ovoj porodici? Suzana ujutru ustane da spremi doručak i da isprati prepodnevnu smenu u školu, zatim odvede najmlađe dete u vrtić, spremi ručak, sačeka da se deca vrate, a onda ispraća u školu popodnevnu smenu.

– Radimo domaći, igramo se, jednom rečju živimo kao i bilo koji drugi roditelji. Ja sam mama kao i svaka druga. Nema razlike – priča Suzana.

Goran je u radnom odnosu, a zbog prirode posla, nekad dođe kući u četiri, a nekad tek u sedam uveče.

– Kad se vratim, bacamo se na učenje, igranje društvenih igara, sport – kaže.

Kuće u Dečijem selu su svetle, prostrane i nazvane po voću, pa moji sagovornici žive u stambenoj jedinici Orah, a u komšiluku su im Breskva, Zova, Kupina, Malina, Jagoda... U SOS Dečijem selu u Kraljevu u 14 porodičnih kuća, sa SOS roditeljima trenutno živi 68 dece.

Reč je o jedinstvenom konceptu brige o deci bez roditeljskog staranja, koji deci pruža mogućnost da odrastu u brižnom porodičnom okruženju, u hraniteljskim SOS porodicama. Deci o kojoj roditelji iz bilo kog razloga nisu mogli da se staraju, pruža se novi dom u kojem odrastaju sa SOS roditeljem i biološkom i SOS braćom i sestrama. Braća i sestre se nikad ne razdvajaju, već nastavljaju svoj život zajedno u novoj porodici, što predstavlja ključnu prednost u odnosu na druge oblike zaštite.

– Ja sam iz višečlane porodice, bilo nas je desetoro, tako da mi je izreka „gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna” i te kako poznata. Navikli smo se jedni na druge, deca su dobra, radimo sa njima. Trudimo se da im vratimo poverenje – priča Goran za Priče sa dušom.

Kad treba negde da se ide porodično, pošto su brojni, Stojanovići i Orlovići uglavnom idu pešice ili autobusom. Nadaju se da će na proleće biti prilike da svi zajedno otputuju na neki izlet van Kraljeva. Kad otopli planiraju da doteraju dvorište i bašticu, u kojoj će gajiti povrće i cveće.

– Dok sam bila SOS teta pitala sam se više puta zbog čega nisam ranije došla ovde. Ovoj deci su potrebni ljubav, stabilnost, a mi im to dajemo. U ovom trenutku mi smo jedini roditeljski par u Dečijem selu. Ovde vlada prava porodična atmosfera. Recimo, kad dođu moji roditelji, svi ih zovu baba i deda, prisvojili su ih kao svoje. Širimo taj krug i učimo ih ko je stric, ko ujna, a ko tetka. Oni su deo naše porodice, svi naši su i njihovi.

Iako su trenutno jedini SOS roditeljski par u Srbiji, Suzana i Goran se nadaju da će se to uskoro promeniti i da će se i drugi parovi prijaviti i doći u SOS Dečije selo.

– Naši prijatelji su, znajući prirodu mog posla, malo po malo počeli da se raspituju. Ima mladih parova u našem okruženju koji razmišljaju o tome da postanu SOS roditelji. Poručila bih svima da se prijave, da se upoznaju sa decom i navrate da se druže sa nama. Kad sam jednom došla ovde, poželela sam da ostanem i da nikad ne odem – ispričala je Suzana za Priče sa dušom.

Više informacija o SOS Dečijem selu Kraljevo i o tome kako da postanete SOS roditelji pronađite OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Žaklina Popović, Dečije SOS selo Kraljevo

 

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: