Dok Takovskom ulicom danonoćno prolaze trolejbusi i autobusi, a među hiljadama ljudi svako žuri na svoju stranu, jedna kuća, koja se nalazi upravo u epicentru beogradske gužve, a u stvari je skrivena od svega, živi drugačijim životom protkanim pozorišnom umetnošću i arhitekturom s kraja 19. veka.
Kada je jedna beogradska porodica nasledila ovu vilu iz 1894. godine, umesto da na njenom mestu naprave modernu zgradu i prodaju stanove, što je, nažalost trenutno trend u Srbiji, oni odlučuju da je sačuvaju od zaborava i pretvore je u svojevrstan muzej, odnosno mesto u kojem će se igrati pozorišne predstave i održavati brojni kulturno-obrazovni događaji.
U građevini u kojoj je nekada živela porodica Milana Rakića, sada se izvode tri predstave: komedija „Prosidba“ Antona Pavloviča Čehova u kojoj igraju Aleksandar Meda Jovanović, Đorđe Živadinović Grgur, Mirjana Jelić i muzičar Luka Lopičić, monodrama Jelene Zablaćanski „Pu, spas za sve nas“ po motivima dnevnika Diane Budisavljević i „Mišolovka“ Agate Kristi u izvođenju trupe Artisti o kojoj sam već pisao (link je ovde).
Za svaku od predstava moguće je rezervisati ulaznice za maksimalno 20 mesta, a prijave idu preko sajta www.takovska17.com.
Tokom izvođenja predstava publika je praktično na sceni, toliko je blizu glumaca, neretko sa njima i za stolom, da je ugođaj neverovatan i stiče se utisak da ste u centru radnje, odnosno epohe u kojoj se predstava odigrava.
U Takovsku 17 svraćam pre „Prosidbe“ i razgovaram sa Mirjanom, Aleksandrom, Lukom i Đorđem dok se pripremaju za još jedno izvođenje u oktobru.
Publika ulazi i smešta se na sedišta, a oni su već kostimirani, šetaju po kući, vežbaju brzalice, cepaju karte, razgovaraju sa gostima.
U ovoj predstavi glumci su u isto vreme i kostimografi, scenografi, šminkeri, a brinu i o svetlu, odnosno reflektorima.
Aleksandar (na slici desno) je deo stalne postavke glumaca Beogradskog dramskog pozorišta, Đorđe (na slici levo) i Mirjana su frilenseri (Đorđe je jedan od osnivača Reflektor teatra), dok je Luka (na slici dole) angažovan u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
„Našu trupu Tri groša osnovale su rediteljke Ana Pinter i Marija Barna Lipkovski, drugarice sa režije sa Fakulteta dramskih umetnosti, koje su na početku karijera bile poznate po tome što su sve predstave režirale zajedno. Sada rade solo, a naziv Tri groša ostao je i danas jer ima veze kako sa Brehtom, tako i sa simbolikom da je taj „sitniš“ uvek u zapećku, a u stvari je mnogo važan. I repertoar koji su negovale, kao i trupe i ljudi koji su radili u predstavama su svojevrsni „groščići“ po obodima institucija koji se bore da na pošten i kreativan način rade ovaj posao“, rekao je Aleksandar Meda Jovanović za Priče sa dušom.
Ovaj trio se upoznao na Novoj akademiji umetnosti gde su zajedno studirali i diplomirali 2016. godine u klasi Svetozara Cvetkovića i Ljiljane Todorović.
„Prosidba“ im je bila diplomska predstava. Luku koji je završio Fakultet muzičke umetnosti pozvali su da im pomogne u svojoj oblasti na harmonici, a on mi priča „da je njegova uloga najbolja jer sedi u publici, svira i svaki put uživa kao da gleda predstavu prvi put“.
„Devet godina igramo predstavu pred odabranim brojem ljudi. Uvek smo insistirali na ambijentu“ (MEDA)
„Prvo smo je igrali u Kosmodromu na Dorćolu, u jednoj napuštenoj fabrici, takođe gerilski kao i ovde, gde je dolazilo oko 40 osoba i svi su sedeli na sanducima, koferima, kutijama. I u Takovskoj smo zadržali duh ambijentalnog pozorišta“, nadovezuje se Meda.
Đorđe dodaje da je predstava do sada odigrana više stotina puta i da često imaju publiku koja se vraća da je gleda ponovo, ali da uvek povede nekog novog ko je nije pogledao.
„Dok sam snimao seriju sa koleginicom Ivanom Dudić došli smo do priče da je vlasnik kuće njen školski drug. Sa njim smo se lako dogovorili da počnemo ovde da igramo, jer je njegova ideja bila da oživi neku vrstu kulturnog centra. „Prosidba“ je bila prva predstava koja se igrala u Takovskoj 17, a nakon nas predložili smo još nekim kolegama da se pridruže“, objasnio je Đorđe.
Pored ove komedije u Takovskoj se igra i monodrama „Pu, spas za sve nas“, autorski projekat Jelene Zablaćanski po tekstu Nine Džuver, a po motivima dnevnika Diane Budisavljević, Austrijanke, koja je humanitarno pomagala ženama i deci u koncentracionim logorima na teritoriji Nezavisne države Hrvatske.
Procenjuje se da tokom Dianine akcije izvučeno od 8.000 do 10.000 dece iz koncentracionih logora.
„Pokrenula sam ovaj projekat iz želje da se nikome više, kao meni, ne desi da u 26. godini saznaje za Dianu Budisavljević“ (JELENA)
„Vreme je da shvatimo da ništa ne počinje od nas, već da smo samo proizvod i da živimo ono što nam je određeno ponašanjem naših predaka, kao što će naši potomci živeti ono što im mi budemo ostavili. U tom smislu, delo Diane Budisavljević odavno je moralo da bude deo školskih udžbenika, te, pošto nije, potrudićemo se da je u pozorištu oživimo, predstavimo i nešto od nje naučimo o sebi samima“, rekla je Jelena Zablaćanski.
Premijera predstave je bila 2017. godine, a u Takovsku 17 ovaj komad je stigao nedavno. Kako kaže Jelena, predstava je napravljena za intimniju atmosferu, te da je kapacitet vile u centru Beograda idealan za to.
Tokom predstave na klaviru svira Sonja Lukić, Jelenina školska drugarica iz Treće beogradske gimnazije, dok je muziku napisao kompozitor Matija Anđelković.
Da biste potpuno osetili čar epohe u Takovskoj 17, posetite njihov sajt OVDE, pogledajte repertoar i rezervišite ulaznice za naredna izvođenja. Na instagramu ih nađite ovde.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
