Upoznale su se u Beogradu i Novom Sadu gde su živele po tri godine, a onda u Parizu smislile ovu ideju. Eva i Klemons su radile u Francuskom institutu, dok je Aleksandra bila zaposlena u jednoj inostranoj korporaciji.
Dok su živele na Balkanu dosta su putovale, družile se, upoznavale naše ljude, a po povratku u Pariz, gde danas žive i rade, odlučile da napišu knjigu posvećenu srpskoj gastronomiji.
Usledila su nova putovanja tokom prethodne dve godine, tačnije od leta 2024. godine kada su četiri puta dolazile avionom do Beograda i onda nastavljale da „krstare“ automobilom po Srbiji.
Od Subotice, Sombora i Novog Sada do Vranja, Pirota i Niša, od Golupca i Negotina do Aranđelovca i Užica, isprobavale su brojna jela i sve ih na engleskom jeziku opisale u knjizi At the Serbian table.
„Živela sam i radila u Beogradu gde sam se upoznala sa Evom i Klemons. Srpski sam naučila dok sam bila u Srbiji, a i moj deda je poreklom Slovenac. Knjigu smo napisale na engleskom jeziku kako bi ljudi širom sveta mogli da je pročitaju, ali planiramo i verziju na srpskom, kao i na francuskom“, rekla je Eva Jurić za Priče sa dušom.
„Dosta smo putovale dok smo živele ovde, a onda smo u Parizu odlučile da je vreme za knjigu.“
„Ujedno smo videle da u Francuskoj ima mnogo knjiga o internacionalnoj kuihinji, dok o srpskoj gastronomiji i tradicionalnim jelima nismo našli nijednu. Znale smo koliko su Srbi ponosni na svoju kuhinju i odmah smo rešile da pređemo sa reči na dela“, dodala je Klemons.
Ove tri drugarice su zavolele našu gastronomiju uz komplet lepinju, a onda prešle na sarmu, pečenje, sireve, belmuž, pite.
Susretale su se sa ljudima, bile na Belmužijadi, Roštiljijadi, Danima šljive, degustirale banice na Danima banice u Beloj Palanci, vino u Negotinu, zapisivale recepte, ali i kuvale sa domaćinima.
Kako kažu za Priče sa dušom, one nisu pokušavale da srpsku kuhinju definišu već da je otkriju – tanjir po tanjir, priču po priču.
„Prvo putovanje je bilo u Užice gde smo istraživale i jele čuvenu komplet lepinju.“
„Posle toga smo se spustile do Vranja i Pirota, pa do Novog Pazara. Tokom zime smo obišle Šumadiju i centralnu Srbiju, a u proleće 2025. godine se vratile u Vojvodinu i krenule redom: Vršac, Subotica, Sombor, Sremska Mitrovica, Novi Sad, Sremski Karlovci. Da ne zaboravim da kažem da smo bile i na istoku i prelepo se provele u Golupcu, u Kladovu, Negotinu, ali i na jugu u Leskovcu, Nišu, u Beloj Palanci i u Sokobanji“, dodala je Aleksandra.
U knjizi su opisale pedesetak jela, a tokom putovanja su se upoznale sa čak 121 specijalitetom.
„Svaki specijalitet je povezan sa jednim mestom u Srbiji i sa jednom ili dve osobe. Pisale smo i o ljudima koji su nam spremali jela, o divnim porodicama koje izuzetno poznaju gastronomiju svog kraja. Između ostalih, jedna Milena iz Niša je sa nama podelila svoju priču o tome kako je sa suprugom vodila poznatu buregdžinicu i učestvovala na brojnim festivalima“, dodala je Eva.
Zahvaljujući poznanstvima koja su stekla tokom života u Srbiji, organizacija putovanja je bila lakša, a kako su mi rekle, išle su na mesta koja vole, kod ljudi koje cene i na taj način otkrivale jednu drugačiju Srbiju.
Motivisalo ih je to što ih je izdavačka kuća Komshe podržala od samog početka, pa su znale da će knjiga sigurno biti objavljena.
Ove devojke možete pratiti na njihovoj instagram stranici Burek bliss, a knjigu At the Serbian table na engleskom jeziku možete kupiti u šopu Priča sa dušom OVDE.
Autor teksta: Nenad Blagojević; Fotografije: Nenad Blagojević i Burek bliss. Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
Priče sa dušom možete podržati kupovinom knjige „100 najlepših Priča sa dušom“ OVDE.
