JEDNA U 10 MILIONA: Tamara je jedino genijalno dete u Srbiji, od šeste godine slika kao odrasli, sa 14 upisala fakultet

Uvek je išla ispred svoje generacije. Osnovnu školu je kroz program akceleracije (dva razreda za jednu godinu) završila za sedam godina, kao Vukovac, a na osnovne studije likovne umetnosti primljena je sa 14 godina, kao najmlađi student umetnosti u Srbiji u tom trenutku. 

Kao genijalno dete, primljena je na studije umetnosti u Parizu, u 17. godini, a već sledeće godine na postdiplomske magistarske studije u Velikoj Britaniji, u Edinburgu, gde je ove godine, 4. jula stekla  magistarsku diplomu.

Tamara Rogović (20) se od svoje šeste godine bavi slikarstvom.

Veoma rano je prepoznata kao „child prodigy“, vunderkind, odnosno kao genijalno dete u umetnosti.

Dok je pohađala školu u Kraljevu često se po dolasku kući roditeljima žalila da se „tamo ne radi ono šta ona želi“, „da je neshvaćena“ i „da je program spor za njena interesovanja“. Jednoj ovakvoj devojčici nije bilo lako naći društvo za teme koje su van vidokruga njenih vršnjaka, pa se zbog toga družila sa starijima. 

Ovu sliku Tamara je naslikala kada joj je bilo 9 godina

Većinu uspeha je ostvarila i za njih bila nagrađivana u inostranstvu. U Srbiji je njen talenat prvi put prepoznat nedavno, kada je od Exit fondacije i NIS-a dobila priznanje „Youth hero“ (Mladi heroj) u oblasti kulture i umetnosti za 2018. godinu.

– Iskreno, nisam očekivala ovo priznanje, ali sam srećna što je neko i ovde saznao za moj talenat. Navikla sam da radim i da samostalno gradim svoju karijeru. Svesna sam da sve to što radim ima određenu težinu i da će pravi rezultati mog rada tek doći  – priča najmlađa magistarka vizuelnih umetnosti u svetu i iz ličnog iskustva tvrdi da termin „child prodigy“ u našoj zemlji nije prepoznat od strane zakona i institucija. 

Ovaj rad je nastao kada je imala 10 godina

Šta je u stvari genijalno dete? Reč je o detetu koje je genijalno u određenoj oblasti (matematika, fizika, hemija, slikarstvo, vajarstvo…) i koje se ističe u svom umeću znatno brže od svojih vršnjaka, odnosno koje stvara ono što bi inače stvarala, recimo, odrasla osoba. Na svakih 10 miliona dece u svetu rodi se jedno genijalno dete!

Manastir Žiču, koji se nalazi u blizini njenog rodnog Kraljeva, naslikala je sa 9 godina

– Moj talenat je otkriven u prvom razredu osnovne škole, kada sam izrazila želju da krenem na časove slikanja kod mame drugarice iz odeljenja. Od samog početka, slikala sam kao odrasli, u tehnici akril na platnu. Moja mama se danas često seti kada sam joj na pitanje „Tašo, kako si naslikala ovu sliku?“ odgovorila sa „Ne znam, ruka je išla sama“. Jedan od tih prvih radova bila je reprodukcija slike Vinsenta van Goga koju sam uradila sa 9 godina – seća se Tamara dok je njena mama, koja je takođe prisustvovala intervjuu za Priče sa dušom, dodala da je jedan umetnik u Parizu, nakon što se upoznao sa Tamarom, rekao da je reč o „iskusnom umetniku zarobljenom u telu deteta“.

Da je reč o izuzetno nadarenoj devojčici, govori i njena prva samostalna izložba, u 12. godini, u rodnom Kraljevu. Potpuno razumevanje i podršku dobila je od profesora na fakultetu u Parizu, a kasnije u Edinburgu, u Škotskoj.

– Sa 17 godina primljena sam na Fakultet umetnosti u Parizu i to na osnovu svojih radova. Igrom sudbine, moja mentorka je baš doktorirala na temu genijalne dece. U Srbiji, nažalost, nemamo mogućnost da na fakultetima konkurišemo samo na osnovu svojih radova, jer je neophodno završiti prvo srednju školu, pa onda studirati. Bez obzira na talenat, često se govori: „Gde ćeš tako brzo?“ Zbog čega? Možda baš to dete ima sve te kvalitete i možda za njega, bez obzira na godine, to i nije brzo. Iako su majku i oca u Kraljevu svi živi pitali „kako su me pustili da idem sama u Francusku?“, oni nisu poklekli. Mi smo porodično išli napred, uprkos uticaju male sredine – seća se Tamara za Priče sa dušom. 

Tamara Rogović, 2012. godina, 13 godina
Genijalna deca slikaju kao odrasli: Tamara je sa 10 godina naslikala ovaj rad

Dekanka fakulteta u Parizu dala joj je vetar u leđa, jer ju je, kako kaže, na osnovu slikarskih radova koje je uradila do svoje desete godine, a koje može da uradi samo odrastao, zreo slikar, odmah prepoznala kao „čudo od deteta“.

– Čak mi je rekla da ne spadam u talentovanu decu, već u drugu grupu, među genijalnu decu. Moji radovi uvek su bili procenjivani na višem nivou nego na onom koji bi bio očekivan prema mom stepenu obrazovanja.

U svetu čudo od deteta – „child prodigy“ može da upiše fakultet i sa 10 godina, ako je na tom nivou zrelosti.

– Već prve godine u Parizu, dekanka mi je rekla da joj je čast da radimo zajedno, ali da su moje mogućnosti tako velike da predlaže da pokušam na stotinama godina starim univerzitetima u Velikoj Britaniji, da upišem postdiplomske studije. Aplicirala sam na osnovu njenih preporuka i svojih dotadašnjih radova. Senat Univerziteta je morao da zaseda, nakon čega sam primljena direktno na postdiplomske studije državnog univerziteta u Edinburgu. Kriterijumi su strogi, ali nema diskriminacije. Bilo da imate 10 ili 50 godina, gledaju se talenat i umeće – objašnjava Tamara.

Tamara sa urednikom Priča sa dušom na intervjuu koji je, igrom slučaja, urađen u Čačku

U Srbiju se vratila u oktobru ove godine, a mesec dana kasnije od Exit fondacije i NIS-a dobila priznanje „Mladi heroj“ u kategoriji kultura i umetnost.

Tamara je osmislila projekat „Tasha art school” koji predstavlja besplatnu humanitarnu školu slikanja posvećenu deci različitog uzrasta i ima za cilj da unikatnim pristupom Tamarine ideje podstakne najraniju dečju kreativnost i svest o njihovim sposobnostima u likovnom stvaralaštvu. Deca koja nisu imala priliku da se izraze koristeći profesionalne materijale, na ovaj način izlaze iz konvencionalnih okvira crtanja bojicama i flomasterima.

Imala je i samostalnu izložbu u Kući kralja Petra u Beogradu i najmlađi je izlagač koji se tamo ikada predstavio.  

Zanimljivo je da je rođena u vreme bombardovanja Jugoslavije, u aprilu 1999. godine. U porodici se u vreme njenog odrastanja nije suviše pričalo o ratu. Na podstrek mentora iz Velike Britanije napravila je seriju slika o mostu u Novom Sadu, koji je srušen istog meseca kada je ona došla na svet, a igrom sudbine upravo u ovom gradu, 20 godina kasnije dobila je priznanje „Youth hero“.

Na kraju Priče sa dušom rekla mi je da destinacija na kojoj živi može da utiče na nju, ali ne i da je umetnički ograničava. Planira da nastavi da stvara kako samostalno, tako i u kolaborativnim umetničkim praksama sa umetnicima iz  različitih zemalja sveta. Pošto poseduje vizu za izuzetne talente, nastaviće da se obrazuje i živi u Velikoj Britaniji, naravno i u Srbiji, a glavna tematika biće joj  istraživanja u oblasti rada i prepoznavanja rada žena umetnica.

Bez obzira na sve prepreke koje je imala, kaže da je uz podršku porodice nebo granica: za svako dete na ovom svetu.

* Ovaj tekst je nastao uz podršku Exit fondacije, sa ciljem promocije Mladih heroja Srbije. Više o konkursu saznajte na ovom LINKU.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: privatna arhiva; Napomena: Tekst je u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

2 komentara

Moram da priznam da mi se vise svidjao stari izgled sajta ali dobro, svejedno, ovo je divan clanak o divnoj mladoj osobi. Izuzetno je retko da se objedini umetnicka genijalnost (Mocart, Pikaso recimo) i genijalna (logicka) inteligencija (koja se odnosi na IQ i ne podrazumeva nuzno umetnicki dar). Uglavnom su to dve razlicite vrste genijalnosti.
Sjajno je da je Tamara naisla na razumevanje i da njen rast nije usporavan (sto ne samo da moze da dovede do gubitka vremena, nego i do veoma negativnih posledica po licnost genijalne dece, koji imaju neko drugo vreme i druge zakonitosti razvoja.)
Puno srece i uspeha u daljem radu i zivotu.

Poštovani, tako sam se pronašla u Vašem odgovoru, tačnije u rečenici – (sto ne samo da moze da dovede do gubitka vremena, nego i do veoma negativnih posledica po licnost genijalne dece, koji imaju neko drugo vreme i druge zakonitosti razvoja.) –
Ja sam neko u koga nije ulagano, pre svega od strane porodice, pa sam shodno propustima upisala pogrešnu srednju školu, pogrešan fakultet, a u meni čuči ta vasionska umetnost, prepoznala je moja učiteljica u prvom razredu osnovne škole, tad sam naslikala sa 7godina crtež koji je bio napredniji za to doba. Učiteljica je prenela porodici, ali se za to nikad ništa nije pokrenulo… Nakon promene škole, jer smo se preselili u drugi grad, učitelj je takodje isto prepoznao, koji je uvek govorio od trećeg razreda osnovne škole da ću jednog dana postati velika slikarka i te reči su mi duboko urezane u umu i srcu. U meni je svih ovih godina, a imam 27godina ogromna tuga i nezadovoljstvo, koje se nije znalo odakle dolazi, sve dok se nisu kockice složile, dok nije nastao moj mir pa da se vratim odakle sam došla. A to je taj svet slika. Hvala Gospodu koji me postepeno vraća na sve to. No, zaista ste opisali šta nastaje ukoliko se talenti bace u vodu, ali pored države jako je bitna podrška porodice.
Ova priča je tako inspirativna, hvala ljudima koji sve ovo rade. Predivni ste! Srdačno vas pozdravljam 🍀

Ostavite odgovor