Priče sa dušom

Najbogatiji Srbi u Ilinoisu

Sa Slobodanom Pavlovićem (75) sedim i razgovaram jednog subotnjeg prepodneva u kancelariji njegove banke u Slobomiru, gradiću u Republici Srpskoj koji je sa suprugom Mirom (66) napravio baš na mestu gde je kao dečak kraj Drine čuvao ovce maštajući o ostvarenju svog sna.
– Sanjao sam o visećem mostu poput Tarzanovog i četiri decenije kasnije sagradio sam ga ovako kako danas izgleda – priča mi pokazujući na Pavlovića most i dodaje da „ako svoj san držite u srcu i u duši i gledate kako da ga ostvarite, on će se obistiniti“.
– Treba biti uporan, strpljiv i izdržati do kraja – kaže.

Slobodan ispred fakulteta „Slobomir“ u istoimenom gradu u Republici Srpskoj.

Slobodan ispred fakulteta „Slobomir“ u istoimenom gradu u Republici Srpskoj

Gospodin Pavlović radi 16 sati dnevno, a kada ga pitaju kada će u penziju odgovara: „Kad umrem“. Njegova misija i misija njegove supruge je da, kako kaže, narod ostane u Republici Srpskoj i Srbiji, a ne da ide u inostranstvo. Najveći problem je, dodaje, to što kao narod nismo naučili da radimo.

Oboje su, svako za sebe, šezdesetih godina pobegli iz Jugoslavije u Ameriku. On je imao samo mali kofer i četrdeset dolara u džepu.

Oboje su, svako za sebe, šezdesetih godina pobegli iz Jugoslavije u Ameriku. On je imao samo mali kofer i četrdeset dolara u džepu

Njih dvoje već 50 godina žive i rade u Americi, a Slobodan svakog meseca dolazi u rodno selo Popovi kod Bijeljine. Decenijama se bave humanitarnim radom, mnogima su pomogli i ostavili brojne zadužbine u Republici Srpskoj: Pavlovića most koji spaja Republiku Srpsku sa Srbijom, spomenik Filipu Višnjiću, crkvu Hristovog Vaskrsenja, spomenik Knezu Ivu od Semberije, sinagogu u Doboju, Slobomir P Univerzitet, banku, radio, televiziju i brojne firme u kojima radi oko 1.200 ljudi. Trenutno grade akva park sa geotermalnom vodom koja će grejati čitav grad.

Prijateljima nisu smeli da kažu da su se venčali, jer nisu imali čime da ih počaste

Prijateljima nisu smeli da kažu da su se venčali, jer nisu imali čime da ih počaste

– Bili smo sigurni da uz znanje u Americi možemo da napravimo sve što želimo, pa smo odlučili da nas Mira izdržava, a ja da upišem školu jezika i fakultet. Zarađivala je sedamdeset, pa smo trideset pet dolara nedeljno davali na školu, a od druge polovine smo živeli. Dešavalo se da dođe petak, a mi nemamo šta da jedemo – seća se Slobodan svog odlaska „preko okeana“ gde je u fabrici Zenit radio korporejšn radeći za 1,85 dolara na sat sreo ljubav svog života.
– Na našem venčanju 1966. godine nismo imali ni prsten, ni svedoke, ni odelo i venčanicu, ali smo imali jedno drugo. Seli smo u restoran, ona je naručila seven ap, a ja koka kolu i to nam je bio svadbeni ručak. Pošto nismo razumeli sudiju, jedna Poljakinja prevela je pitanje na poljski: „Da li ti ljubiš Miru?” što je značilo „Da li voliš Miru?“ a ja sam je, umesto da kažem „da”, zgrabio i poljubio je – priča mi, smeje se i predlaže mi da odemo na boraniju u njegov restoran. Oduševio sam se kada je Slobodan uredno platio račun, što bi, da je na njegovom mestu retko koji biznismen iz Srbije uradio u svojoj firmi.

Sa prvom generacijom diplomiranih studenata.

Sa prvom generacijom diplomiranih studenata

Nakon što je završio školovanje, Slobodan se zaposlio, a Mira upisala engleski jezik i fakultet. „Ovim ćemo da sređujemo zidove naše kuće“ – rekao joj je kada je doneo vrećicu sa gipsom. „E, kad će to biti…“ – našalila se Mira. Pavlovići su ubrzo kupili prvih šest apartmana i počeli da razvijaju biznis u Americi. Slobodan je 1975. godine zvanično bio najbolji prodavac nekretnina u Čikagu praveći nedeljni promet od 450.000 dolara.

– Bilo je teških situacija kao 1984. godine kada smo sve izgubili! Ušao sam u kancelarije u kojima su bili isključeni telefoni i struja i rekao sam joj: „Počinjemo ispočetka. Uspeli smo i time što sad znamo engleski, a završili smo i škole“. Već 1991. godine počeli smo da gradimo most. Kad imate problem, ne smete dići ruke, već ga treba rešavati. Sve što imamo stekli smo radom.

Pavlović kula planirana je u centralnom delu grada visine 177 metara sa 40 spratova.

Pavlović kula od 177 metara projektovana je za centralni deo grada na 40 spratova

Bloger Nenad Blagojević sa Slobodanom Pavlovićem na intervjuu u Slobomiru.

Bloger Nenad Blagojević sa Slobodanom Pavlovićem na intervjuu u Slobomiru

Novac im nije promenio stil života. Kažu da su bili i ostali skromni ljudi koji ne vole epitete najbogatijih i najpoznatijih Srba u državi Ilinois, koje im mnogi pripisuju.
– Mi na isti način razgovaramo i sa čistačicom i sa predsednikom države i ne gledamo ljude sa visine. Jednostavnost je vrlina, baš kao i sposobnost da razumete i saslušate druge. Volim da kažem: „Nikad se ne ponesi u bogatstvu i ne ponizi se u siromaštvu. Budi spreman da pomogneš drugima“ – kaže ovaj biznismen i poručuje čitaocima ovog bloga da se sve ideje lakše ostvaruju uz partnera koji vas podržava. A Mira i on se do tančina razumeju, ispravljaju jedno drugo kad pogreše i dogovaraju se oko svega.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com
Foto: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com, privatni album

komentariNapišite komentar

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: