Nakon osam godina organske proizvodnje na tradicionalan način, Pavle Đorđević, Beograđanin koji se 2017. godine preselio u Gornju Bukovicu kod Valjeva, odlučio je da primeni nov koncept uzgajanja povrća i to bez oranja i okopavanja.
Reč je o gajenju biljaka u perma modelima, odnosno podignutim lejama koje se prave od grančica, pokošene trave, stajnjaka, sena.
U susednoj opštini Mionici, u Radobiću, selu od oko 300 stanovnika i na oko 260 metara nadmorske visine, porodica Nikolić uzgaja retku rasu krava, čuvene buše koje su u ovaj kraj Srbije stigle sa Stare planine.
One žive slobodno na prostranom imanju, nemaju potrebu za veterinarom i same se tele, a Radmila, njen suprug Miroslav i sin Predrag svakoj kravi su nadenuli ime.
Ova dva gazdinstva su deo prvog Bio-distrikta u Srbiji pod nazivom Kolubara, koji je osnovan 2024. godine.
Prema rečima Ivane Simić, generalnog sekretara udruženja Serbia Organika, koje je među osnivačima, ideja je nastala pre dve i po godine kada se se susreli sa tim konceptom i shvatili da je reč o novom alatu, novom inovativnom mehanizmu koji bi mogao da pomogne Srbiji da još intenzivnije razvija organsku proizvodnju.
Od tada do danas sve je više sertifikovanih organskih poljoprivrednih proizvođača koji su uključeni u rad Bio-distrikta Kolubara i to ne samo njih, već i turističkih radnika, ugostiteljskih objekata, obrazovnih institucija, turističkih organizacija i institucija kulture poput muzeja, galerija i kulturno-istorijskih destinacija.
„Reč je o modelu koji funkcioniše na određenoj teritoriji, doprinosi održivom razvoju cele oblasti, a čiji je koncept zasnovan na principima organske proizvodnje.“
„Članovi bio-distrikta su sa područja šest opština Kolubarskog okruga: Valjeva, Mionice, Lajkovca, Uba, Ljiga i Osečine, od gazdinstava, vodenica i organizatora festivala do muzeja, smeštaja, turističkih vodiča“, rekla je Ivana Simić za Priče sa dušom.
Jedan od prvih proizvođača koji se uključio u osnivanje spomenute organizacije je mladi Pavle Đorđević, inženjer voćarstva i vinogradarstva.
On se na oko dvadesetak kilometara od Valjeva i na oko 4 hektara zemlje godinama bavi organskom proizvodnjom povrća i voća pod brendom Organela.
Od kada je po modelu Trag Biljke počeo da sadi povrće, kaže da je olakšao sebi posao i znatno smanjio vreme rada, jer sada ne mora kao ranije da okopava i priprema zemljište za sadnju, a povrće može da ima tokom cele godine.
Ovom metodom je smanjio i potrebu za navodnjavanjem i đubrenjem.
„Kad orezujemo šljive mi skupimo sve te grančice i sačuvamo ih za leju. To bude prvi, kabasti sloj, koji služi za drenažu, a onda na to stavljamo sledeće slojeve: pokošenu travu, stajnjak, seno… Imamo tačnu recepturu koliko čega ide u lejicu i kako se tu, u „gnezdo“, sade biljke“, kaže Pavle i dodaje da je cilj da ta organska materija počne da se kompostira, odnosno razlaže, kako bi biljka imala dovoljno hrane.
Zahvaljujući ovom novom načinu sadnje, Pavle više nema problem okopavanja luka i krompira po vrućini, a može da ih ima sveže i tokom zime.
Nema ni đubrenja ni zalivanja, ali ni stresa tokom rada. Ističe da za krompir koristi i ovčju vunu.
„Za sada imamo po dve biljke koje rastu zajedno na jednom permamodelu, odnosno lejici, i štite jedna drugu.“
„Kupus ide sa mirođijom, paradajz se uparuje sa peršunom i bosiljkom, a plavi patlidžan sa žalfijom.“
„Kombinovali smo tikvice sa krastavcem – tikvice rastu kao žbun i one pokrivaju donji sprat permamodela, a krastavac raste uz mrežu i pokriva gornji sprat permamodela. A postoje brojne kombinacije i sa cvećem, sa kojim povrće ima sinergiju“, kaže Pavle za Priče sa dušom i daje mi da probam njegov organski grašak, a u isto vreme pokazuje šargarepu i spanać.
Na organskoj eko-farmi Organela poštuju se principi održive poljoprivrede i pravila organske proizvodnje.
Ovde priroda ima prednost, jer, kako kaže moj sagovornik, „priroda koja je tu milenijumima, zna mnogo bolje od nas kako da radi svoj posao“.
Pred polazak za Radobić Pavle mi otkriva da je svaki član Bio-distrikta Kolubara dužan da svake godine posadi sedam stabala na svom imanju ili na nekom obližnjem lokalitetu (nezvanično, toliko stabala svaki čovek u proseku potroši u toku jedne godine), kao i da primeni najmanje dva perma modela.
„Nosioci biodistrikta su organske farme, a naš cilj je da imamo što više organskih sertifikovanih imanja. Dobro su nam došla i nesertifikovana koja rade na organski način.“
„Za jedan kraj kao što je Kolubarski region bitno je da ljudi budu umreženi između sebe, i da su voljni da pomognu jedni drugima: od škola, vrtića i fakulteta, do lokalne samouprave, turističkih agencija i nosioca turističke ponude. Napravili smo mrežu u kojoj ljudi imaju širinu da znaju da ništa nije od danas do sutra, već da je ovo jedan dugoročan put na kojem se umrežavamo na mnogim nivoima“, rekao je Pavle.
Posle četrdesetak minuta vožnje od Gornje Bukovice, stižem u Radobić, na imanje porodice Nikolić na kojem žive 33 krave buše, među kojima i 12 teladi, jedan bik i šest junica.
Nakon što su saznali za ovu staru rasu balkanskog govečeta, Nikolići su se prošle godine uputili ka istoku Srbije i dovezli prvog bika i četiri krave, od kojih se jedna otelila u toku vožnje.
U isto vreme su postali članovi bio-distrikta i ušli u proces sertifikacije za organsku proizvodnju mesa.
„Svakoj kravi smo dali ime. Ruža je Milkino dete i ona se rodila u kamionu. Sledećem teletu smo dali ime Rajko, tu su i Vasa, Ivana, Pavle“, kaže Radmila za Priče sa dušom.
„One su veoma jednostavne za uzgajanje, nisu zahtevne, same žive, ne treba im veterinar, veoma su inteligentne, odlične su majke i čovek od njih može mnogo toga da nauči.“
„Mnogo dobro funkcionišu u krdu, a u slučaju opasnosti, recimo kad ih napadnu šakali ili vukovi, što mi srećom nemamo u Radobiću, za razliku od Stare planine, grupišu se i brane svoju mladunčad“, dodaje njen sin Predrag.
„Obezbedili smo im jedan zidani objekat za slučaj kiše, ali nikad ih nismo zatekli unutra, one ipak vole da budu napolju. Manje su zahtevne od drugih sorti kada je reč o hrani, mogu da prezime zimu sa korenjem iz zemlje, ali to je ipak na Staroj planini odakle potiču. Ovde kod nas nemaju tih problema. Simentalsko goveče nikad ne bi moglo da preživi u uslovima u kojima bi mogla buša“, dodaje Radmilin suprug Miroslav i kaže da su buše nekada vukle topove u ratovima, a onda služile za oranje zemlje i davale mleko domaćinu i porodici.
Rada ističe da su ih Bio-distrikt Kolubara i saradnja sa osnivačima i članovima motivisali da se uključe u sertifikovanu organsku proizvodnju, povećaju stado i da krenu da se usavršavaju.
Jedan od događaja koji će zauvek pamtiti i na kojem su mnogo toga naučili, bila je nedavna petodnevna poseta Italiji, kolevci bio-distrikta, kada su sa još 16 organskih proizvođača iz Srbije posetili prvi biodistrikt u Italiji, ali i šire, Bio-distrikt Ćilento u regiji Kampanija u okolini Napulja.
Više informacija o Bio-distriktu Kolubara nađite na njihovom instagramu OVDE. Fejsbuk stranica je OVDE.
Razvoj Biodistrikta Kolubara podržan je kroz projekat „Od zrna do održivosti – prehrambeni sistemi za sve“.
Projekat je jednogodišnja inicijativa koju finansira Zajednički SDG fond (Fond za Ciljeve održivog razvoja), uz podršku Evropske unije i vlada Belgije, Danske, Nemačke, Irske, Italije, Luksemburga, Monaka, Holandije, Norveške, Poljske, Portugalije, Republike Koreje, Saudijske Arabije, Španije, Švedske i Švajcarske.
Ovu inicijativu u Srbiji vodi Kancelarija stalnog koordinatora UN, a sprovodi Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), zajedno sa Programom UN za životnu sredinu (UNEP) i Agencijom UN za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women), uz podršku Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE), a u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije i drugim nacionalnim partnerima.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
