Da u centru Beograda pokrenu porodičan posao, Dunja i Miroslav Đurić odlučili su tokom rada na prekookeanskom brodu, gde su proveli pune tri godine. Za Priče sa dušom mi pričaju da su u pauzama obilaska više od 20 država i još najmanje toliko gradova, slobodno vreme najčešće koristili u lokalima inostranog lanca poznatog po sendvičima, a sve sa ciljem da u belom svetu vide što više toga, umesto da sede u restoranu čekajući obrok.
Ideja se „krčkala“ od 2013. do 2016. godine, koliko su zajedno bili na brodu, a realizacija se desila po povratku u Srbiju, kada su puni novih iskustava, ali i sa zarađenim novcem poželeli da nastave rad u tandemu, ovog puta kao preduzetnici.
Prethodno su mislili da zarađeni novac ulože u nekretninu, međutim ideja sa sendvičima je prevagnula.
Beogradu, gde danas žive i rade.
Tako je nastao Babalu, koncept domaćih, bogatih sendviča, u samom centru Beograda, kod ulaza u Skadarliju, u Bulevaru despota Stefana 1a, gde se, uprkos velikoj konkurenciji i lancima brze hrane, uspešno razvio ovaj srpski brend.
„Dunja je na brodu radila kao bar-server za šankom, a ja sam bio konobar u restoranu.“
„Kad smo otišli na brod bili smo već četiri godine u vezi, nismo imali decu, pa je plan po povratku bio da se venčamo i počnemo da stvaramo porodicu i posao“, kaže Miroslav i dodaje da su proputovali celom Evropom, pogotovo Mediteranom i Azurnom obalom, ali i da su obišli skoro sve zemlje u Karibima.
„U svakom gradu u koji je brod uplovljavao imali smo do četiri sata slobodnog vremena, što je značilo da možete da pojedete nešto na brzinu i krenete u obilazak ili da se prepustite čekanju hrane u restoranu. Uvek smo birali manje obroke, a zauzvrat dobijali vreme za šetnje, posete muzejima i najlepšim plažama na svetu“, dodaje Dunja, koja je diplomirala restauraciju pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi.
„Ja sam u ugostiteljstvu od svoje 17. godine, radio sam u brojnim klubovima i restoranima pre broda, a po struci sam ekonomista. Zajedno smo došli na ideju za Babalu, Dunja je osmislila menije za salate, a ja za sendviče. Kad smo dobili prvo dete pre 6 godina, ona se malo povukla iz posla, sada nam vodi društvene mreže, a u međuvremenu se uključio moj brat Nikola, koji nam dosta pomaže“, iskren je Miroslav. Njega u ovom lokalu radnim danima možete sresti u prvoj smeni.
U početku su, kažu, nudili gostima da sami prave sendviče, a onda su ipak rešili da im oni odaberu najbolje kombinacije.
Miroslav dodaje da je ceo koncept nastao iz životnog iskustva, s obzirom na to da su u porodici Đurić svi gurmani i da vole da jedu kvalitetno.
Skoro svaki sendvič od ukupno 13 u meniju, ima specifičan naziv i simboliku, kao i najmanje 400 grama.
i slatke palačinke.
„Dunjin sendvič koji nosi suprugino ime sam ja smislio i to je bilo iznenađenje za nju. Lagan je i u njemu dominira piletina, a tu su i luk, ljuti sos, paradajz, kačkavalj, ajsberg…“
„Po prvoj ćerki Veri smo nazvali sendvič Primavera, a on između ostalog, sadrži preprženu pršuticu, domaći kajmak, kačkavalj, paradajz… Za drugu ćerku Vanju pripremamo recept“, priča Miroslav.
Najprodavaniji sendvič koji ima oko 550 grama je THCF44, ujedno i najskuplji, a sadrži kiflu, maslac, juneći ramstek, grilovanu piletinu, dimljenu pršuticu, preprženu slaninicu, kačkavalj, čedar i gaudu.
Ovaj sendvič je posvećen istoimenoj domaćoj rep grupi THCF, čiji članovi su poznati po tome što redovno nastupaju na dočecima naših sportista.
celoj Srbiji, a do sada je pomogao da se otvore nova mesta u Nikšiću, Bijeljini,
Novom Pazaru i Čačku.
Đurići su od samog početka odlučili da u pripremi proizvoda koriste samo domaće sastojke, pa tako svi somuni i kifle stižu iz pekare iz Malog mokrog luga, a slanina, pršuta, kulen i pečenica iz sela Kačer na Zlatiboru gde ih za Babalu proizvodi porodica Zarić.
Kajmak već osam godina nabavljaju u Adranima kod Kraljeva, a povrće (paradajz, rukolu, ljubičasti luk…) u selu Slanci na obodu Beograda.
„Podržavamo male biznise i male proizvođače, jer je naša priča potpuno domaća.“
„Iako smo okruženi brojnim velikim lancima fast food hrane, uspevamo da opstanemo kao mala firma na tržištu jer imamo autentičnost i kvalitet, što su naši gosti odmah prepoznali.“
„Sendviči ovakvog kvaliteta ne postoje u Beogradu, sve smo sami smislili i posvećeni smo našem poslu. Kupci kažu da se lični pečat koji smo dali proizvodima oseća, da uvek vlada prijateljska atmosfera i naravno, izdvajaju kvalitet koji godinama nije pao, što i sami vidimo po ljudima koji nam se iznova vraćaju“, rekao je Miroslav.
Dodaje i da je naziv Babalu nastao dok su bili na brodu i da je reč o afirmativnom brodskom izrazu za nekoga ko je pomalo blesav, šašav, odnosno uvek pozitivan.
U međuvremenu, Dunja i Miroslav su saznali da na indijskom jeziku to znači dete.
Dugo su tražili prometnu lokaciju sa turistima i našli mesto odmah do ulaza u Skadarliju, blizu Trga Republike i Knez Mihailove ulice.
Pored domaćih gostiju i stranci su izuzetno zastupljeni, a jedan dres koji sam primetio na zidu poklonio im je jedan od njih.
„Reč je Kristianu iz Bremena, Nemcu, svetskom putniku koji je tokom proputovanja kroz Srbiju često odsedao kod nas. Čovek je globtroter, putuje po svetu i dan danas i šalje nam slike sa svojih putovanja. Pošto smo mu, kako je rekao, ulepšali boravak u Srbiji, jer je po mojim savetima obilazio celu zemlju, po jednom svom prijatelju nam je poslao poklon.“
„Reč je o dresu koji smo po Kristijanovoj želji okačili na vidno mesto u našem lokalu, u znak sećanja na lepo druženje i dobrodošlicu svim turistima kod nas“, rekao je Miroslav na kraju Priče sa dušom i pozvao sve moje čitaoce da svrate na domaće sendviče i u jedno od retkih nepušačkih mesta u centru Beograda, Babalu u Bulevaru despota Stefana 1a.
Više informacija o ovom brendu nađite na njihovom sajtu, a instagram profil pogledajte OVDE.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak sadrži sponzorisane SEO linkove.
