Sveštenik Sreten je 1818. godine od Turaka kupio vodenicu u selu Markova Crkva kod Lajkovca, a porodica Sretenović koja po njemu već 200 godina nosi prezime danas uspešno čuva sećanje na ovog pretka i na tradiciju starog i retkog zanata.
Sretenovića vodenica je poslednjih godina postala ne samo mesto na kojem se melje i prodaje 12 vrsta brašna, već i turistička atrakcija za brojne posetioce, od hodočasnika do planinara, mesto gde se pravi pauza od putovanja, osvežava uz domaće napitke i obavezan zdrav slatkiš – kuvanu organsku speltu sa orasima i šlagom.
Ova popularna destinacija kao i brojne druge u šest opština kolubarskog regiona nalazi se na teritoriji Bio-distrikta Kolubara, novog koncepta koji objedinjuje turističko-gastronomsku, kulturno-obrazovnu i druge ponude ovog kraja.
Reč je o modelu koji funkcioniše na određenoj teritoriji, doprinosi održivom razvoju cele oblasti, u ovom slučaju Valjeva, Mionice, Osečine, Ljiga, Uba i Lajkovca, i ujedno umrežavanju svih nosilaca ponude organske poljoprivrede, turizma, kulture, obrazovanja, institucija…
Prvi bio-distrikt u Srbiji nastao je upravo u Kolubarskom regionu, a ovaj koncept zasnovan na principima organske proizvodnje donelo je u Srbiju 2024. godine udruženje Serbia Organika.
Nakon oko 90 pređenih kilometara i nešto više od sat vremena vožnje od Beograda, stižem u Markovu Crkvu, a ispred vodenice i valjarice dočekuje me Tomislav Sretenović i pojašnjava mi istorijat ovog mesta.
„Sreten je bio sveštenik u manastiru Bogovađi, a iz perioda kad je kupio vodenicu imamo čak i originalni ugovor koji je potpisao sa Turcima.“
„Ja sam osma generacija, a moja deca deveta koja nosi prezime Sretenović i koja poseduje vodenicu i valjaricu“, kaže Tomislav, koji je odrastao u Markovoj Crkvi, a onda se nakon studija i, kako kaže, pauze od dvadesetak godina, vratio u rodno mesto.
„Nastavio sam ono što je započeo moj otac, ali sam nakon njegove smrti, prekinuo tradiciju konvencionalne proizvodnje u poljoprivredi i prestao da koristim pesticide i veštačka đubriva.“
„Okrenuo sam se organskoj proizvodnji, a najveći krivac za to što sam se vratio selu je upravo ova vodenica“ (TOMISLAV)
„Ona vam ne dozvoljava da sedite pored nje i da slušate kako ne radi. Kad krene da melje brašno, njen zvuk menja celu priču. Kad ustanem ujutru, prvo je pustim da melje, a tek onda idu kafa, čaj i drugi poslovi“, kaže Tomislav.
Ispod vodenice protiče jaz reke Toplice koja izvire u Banji Vrujci i uliva se u Kolubaru.
Na Toplici je, priča sagovornik Priča sa dušom, pre sedamdesetak godina bilo više od 20 vodenica, a danas ih je aktivno svega nekoliko.
U Markovoj Crkvi se nalaze dve, Kumova vodenica i Sretenovića vodenica.
„Moja porodica obrađuje oko šest hektara zemlje, svake godine sejemo speltu i ječam, ali i raž, ovas, heljdu i domaću pšenicu.“
„Sejemo i tri vrste kukuruza: crveni, žuti i beli osmak. Brašno nam je organskog porekla, iz kontrolisane i sertifikovane proizvodnje, a imamo 12 vrsta“, rekao je Tomislav.
„Ovas koji nije oljušten poslednjih godinu dana koristimo za čaj. Taj napitak je malo zaboravljen, a naši roditelji, dede i babe koristili su ga u prevenciji urinarnih infekcija i problema sa prostatom. Kod njega je veoma bitna tehnologija kuvanja, jer se skida sa vatre posle prvog ključa“, otkriva Tomislav i poslužuje mi kolač koji je ovde stalno u ponudi: žito sa šlagom od organske spelte, sa orasima, vanilom i muskantnim oraščićem.
„Svi mi koji smo počeli da se bavimo organskom ili biodinamičkom proizvodnjom ušli smo u to spontano iz ljubavi ili poštovanja prema prirodi, a ne zbog profita.“
„Imao sam ponude za druge poslove u kojima sam mogao da zaradim i nekoliko puta više, međutim, ljubav prema selu i prirodi je učinila svoje. I ratarstvo i vodenica su teške priče, iako deluju interesantno ljudima koji ovde svrate na jedan dan da vide kako se melje brašno i da učestvuju u našim radionicama. Ali, uprkos svemu, mi ne odustajemo, ostali smo dosledni odluci da se bavimo ovim poslom“, rekao je na kraju razgovora Tomislav Sretenović, vlasnik vodenice i jedne od svega dve aktivne valjarice u Srbiji.
Na petnaestak kilometara odatle, u Toliću, selu koje pripada Mionici nalazi se imanje takođe porodice Sretenović, i to Ivane i Dragana.
Oni žive na nadmorskoj visini od 380 metara, u podnožju Maljena, što je idealno mesto za strujanje čistog vazduha uz pomoć ruže vetrova sa Medvednika, Jablanika, Povlena i Suvobora.
Ivana i Dragan su odrasli u gradovima, a odluku da se presele na selo doneli su posle venčanja 2018. godine.
Pored organske aronije i njenog matičnog soka koji prave, na imanju imaju i više od 200 sadnica organske šljive (stenleja i čačanske rodne), kao i zasade trešanja, krušaka, jabuka.
Turizmom se bave na Draganovoj dedovini, gde su njegovi baba i deda proveli životni vek gradeći domaćinstvo i baveći se poljoprivredom i stočarstvom. Danas je ovde Ranč Sretenović.
Ivana je diplomirala ekonomiju, a Dragan turizam i oni danas u svom poljoprivrednom gazdinstvu i turističkom domaćinstvu Ranč Sretenović turistima nude smeštaj, degustaciju domaćih sokova i rakija, organizovane obilaske i boravak u prvom Muzeju šume.
„Poželeli smo da pokažemo gostima koje biljke rastu u našoj šumi i da im ispričamo priču o svakom drvetu“, objašnjava Ivana.
„Jedan deo drveća smo posadili, jer smo hteli da imamo i neke vrste koje rastu samo na drugim kontinentima. Svaka vrsta je obeležena pločicama sa vrlo interesantnim podacima, ne onim stereotipnim, već sa zanimljivostima o drveću“, kaže Dragan.
U njihovoj šumi gosti mogu da legnu na ležaljku, da se odmore, da nađu trenutak mira, da uživaju u zvucima i u mirisima šume, da se poistovete sa svim onim što šumsko okruženje pruža.
„Kada je deda preminuo 2009. godine, ja sam nasledio ovo domaćinstvo. Da se ne bi ugasilo, zasadio sam aroniju na maloj parceli, a to se vremenom proširilo na dva i po hektara“, kaže Dragan, licencirani turistički vodič i svojim gostima nudi i jednodnevne obilaske Mionice i okoline (Divčibare, najatraktivniji vrhovi Maljena, manastir Ribnica, rodna kuća Živojina Mišića, Ribnička pećina…).
Pored Sretenovića iz Tolića koji su kao organski proizvođači i pružaoci turističkih usluga članovi Bio-distrikta Kolubara, u ovom svestranom pokretu nalaze se i brojne organske farme, koje su nosioci bio-distrikta kao i turistički radnici, ugostiteljski objekti, obrazovne institucije, turističke organizacije, institucije kulture poput muzeja, galerija i kulturno-istorijskih destinacija, kao i Opština Mionica koja od 2019. godine sprovodi mere podrške organskim proizvođačima.
Među najnovijim članovima su i osnivači prvog digitalnog detoks parka kod nas Wood play Divci.
Nikola Stojanovski i Vladimir Ilić su na aerodromu u selu Divci kod Valjeva napravili mesto na kojem deca ne koriste mobilne telefone, već se igraju starih zaboravljenih igara i provode vreme na travi, gledaju avione i jedrilice i jedu domaću hranu.
Bio-distrikt Kolubara je prvi bio-distrikt u Srbiji, a planirano ih je još.
Velika prednost za jedan deo zemlje kao što je u ovom slučaju Kolubarski region je da ljudi budu umreženi između sebe, i da su voljni da pomognu jedni drugima: od škola, vrtića i fakulteta, do lokalne samouprave, turističkih agencija i nosioca turističke ponude.
Članovi ovog bio-distrikta na čelu sa osnivačem, udruženjem Serbia Organika, upravo su napravili mrežu u kojoj ljudi imaju širinu da znaju da ništa nije od danas do sutra, već da je ovo jedan dugoročan put na kojem se umrežavanje radi na mnogim nivoima.
Više o ovom konceptu pronađite na sledećoj STRANICI.
Razvoj Biodistrikta Kolubara podržan je kroz projekat „Od zrna do održivosti – prehrambeni sistemi za sve“.
Projekat je jednogodišnja inicijativa koju finansira Zajednički SDG fond (Fond za Ciljeve održivog razvoja), uz podršku Evropske unije i vlada Belgije, Danske, Nemačke, Irske, Italije, Luksemburga, Monaka, Holandije, Norveške, Poljske, Portugalije, Republike Koreje, Saudijske Arabije, Španije, Švedske i Švajcarske.
Ovu inicijativu u Srbiji vodi Kancelarija stalnog koordinatora UN, a sprovodi Organizacija za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), zajedno sa Programom UN za životnu sredinu (UNEP) i Agencijom UN za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena (UN Women), uz podršku Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu (UNECE), a u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije i drugim nacionalnim partnerima.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
