Gotovo da nije bilo turiste iz inostranstva koji me posle ili u toku ture nije pitao gde može da kupi kvalitetnu rakiju iz Srbije. Ako izuzmemo pijace na kojima je zabranjena prodaja, kao i prodavnice u kojima se teško može naći dobra rakija, ostala je mogućnost da je pazare na selu, kod domaćina koji je ispekao u kazanu ili da odu u specijalizovane podrume i papreno je plate.
Dugo sam se pitao kako da jedan prosečan Francuz koji dođe u Beograd na najduže tri dana nađe buteljku srpske vode života, kako u Francuskoj nazivaju alkoholno piće, kod nas poznatije kao rakija prepečenica?
I kako to uvek u životu biva, da se kockice slože baš onda kada treba, na jednom Sajmu rakije, pre nekoliko zima, zadržao sam se malo duže na štandu Rakije Vojvoda. Dopala mi se rakija, naziv, način na koji se proizvođač ophodio prema kupcima, a pre svega to što domaćinstvo iz sela Svileuva kraj Koceljeve rakiju proizvodi od sopstvenih šljiva. Oni ih ne tresu već čekaju da prirodno padnu i zatim ih potkupljaju.
Tada sam se upoznao sa Markom Momirovićem, mladim tehnologom, profesorom, pesnikom i izuzetno vrednim momkom, a kroz razgovor smo došli do ideje za naš novi projekat. Nastali su Rakija sa dušom koju pravimo od dve vrste šljiva: čačanske rodne i čačanske rane, i jedno novo prijateljstvo.
U proleće 2016. godine napunili smo prve velike flaše, kao i popularne unučiće, a nedavno smo pustili u prodaju i Liker sa dušom, od rakije od jabuke sa dodatkom meda i propolisa. Pogodili smo ukus francuskih i frankofonih turista, pa skoro da nema stranca na mojim turama koji kao suvenir i poklon iz Srbije nije odneo bar jednu flašu Rakije sa dušom u Pariz, Bordo, Nant, Marselj, Nansi…
Nedavno sam, po tradiciji, kao i svakog avgusta obišao Markovo imanje od deset hektara, gde ovih dana vredne radnice skupljaju šljive i spremaju ih za pečenje u velikim kazanima od 450 litara. To je bila prilika da porazgovaramo i da vam zvanično predstavim svog poslovnog partnera.
– Rakijsku tradiciju u našoj porodici počeo je deda, a moj otac je registrovao gazdinstvo 2005. godine. Sa nepunih 20 godina, 2009. godine, kao student druge godine Poljoprivrednog fakulteta, na smeru prehrambena tehnologija,preregistrovao sam ga u samostalnu zanatsku radnju i od tada vodim ovaj posao – seća se Marko.
Odrastao je na selu, završio je Srednju poljoprivrednu školu u Šapcu i oduvek ga je zanimao život van grada. Mada je po očevoj želji upisao baš tu školu i kasnije Poljoprivredni fakultet, Marko se nije pokajao, već mi je objasnio da je jedna od najvećih prednosti života na selu biti obrazovan čovek.
– Retkost je danas naći nekoga ko ima fakultet, a živi na selu. Moj otac je završio Višu poljoprivrednu školu i u svoje vreme bio je jedan od retkih sa diplomom. Primenio je svoje znanje na selu, baš kao što ja to radim danas. Čoveku koji nema neku školu svejedno je da li će da živi u gradu ili na selu, ali ako ste završili Poljoprivredni fakultet ili Višu poljoprivrednu kao nas dvojica, ili ste studirali neku srodnu oblast, onda na selu možete mnogo toga da napravite – primenom onoga što ste učili – objašnjava.
Svileuva se nalazi na oko 80 kilometara od Beograda, između Valjeva i Šapca. Kažu da je to selo drugo po površini u Srbiji. Porodica Momirović tamo obrađuje deset hektara zemlje na kojoj su stabla šljive, kajsije i dunje. Ono što me je odmah oduševilo je to što se šljive u sezoni potkupljaju svakog dana, kako redom sazrevaju. Osim od šljive, oni prave i rakiju od kajsije, dunje i liker od jabuke i meda.
– Volimo da istaknemo da znamo šta stavljamo u rakiju. Samo ono voće koje može da se pojede ide u sve naše rakije i u Rakiju sa dušom. Odvajamo koštice prilikom procesa proizvodnje rakije i kasnije ih koristimo u našem proizvodu Zdravoje, u koji idu i semenke bundeve, seme lana, suve šljive i med, ili ih prodajemo kompanijama koje prave ulje od koštica. Nemamo nusproizvode.
Posle branja voće se direktno prevozi u proizvodnju. Na pasirci se koštica odvaja od samlevene mase, koja se posle pumpom prebacuje u kace za vrenje. Kada se ceo proces iskontroliše i završi, smesa odlazi u velike kazane gde sledi prva destilacija, a zatim i druga. Nakon što odleži nekoliko godina u drvetu, rakija je spremna za tržište.
– Kad gledam ovu rakiju, najdraže mi je što znam da sam od početka do kraja učestvovao u njenom stvaranju. Od drveta zasađenog pre 10 ili više godina, pa do krajnjeg potrošača – sve smo porodično uradili. U taj proces uloženo je vreme. U ovom poslu ništa ne može da nastane za nedelju dana, a da ima kvalitet. Zbog toga volim život na selu, jer ste uvek prirodno spojeni sa onim što pravite. To me inspiriše i pokreće – rekao je Marko Momirović.
* Tekst i fotografije: NenadBlagojević www.pricesadusom.com * Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.