Priče sa dušom

Švajcarsku je zamenio Srbijom, a otkad je doneo ovu ideju, u kafićima više ne pitaju:’Koja je ŠIFRA za internet?’

Umesto da odgovara na brojna pitanja poznanika i rodbine zbog čega je to uradio kad već ima švajcarski pasoš i kako izgleda životna promena posle iseljenja iz jedne od najuređenijih država sa izuzetno visokim standardom, Danijel Milutinović (42) koji je rođen u Cirihu i koji već sedam godina živi u Beogradu sa svojom porodicom, vredno radi i razvija svoj posao po švajcarskom modelu efikasnosti. Na taj način on daje sve odgovore i rešava nedoumice.

Već posle kratkog razgovora s njim i zadovoljstva koje ne može da se sakrije, shvatate da ona fraza koja kaže „da nije važno gde si, već s kim si i kako se osećaš“, u ovoj priči, čiji akter voli svoj posao, postaje i te kako kristalno jasna i tačna.

Mada je skoro celog života vezan za zemlju iz koje potiče njegova familija, i u kojoj je provodio letnje i zimske raspuste, Danijel konačno u svojoj 35. godini shvata da želi da se preseli u Srbiju i da nastavi život u Beogradu. 

Prethodno otvara jednu firmu za informacione tehnologije, a zatim drugu, sa kojom prvi na Balkan donosi ideju o jednostavnijem korišćenju bežičnog interneta u restoranima, kafićima, hotelima i drugim lokalima.

Priznaje da nije bio siguran kakva ga budućnost ovde čeka, ali dodaje da je uz podršku kolega u poslovnom i supruge i dece u privatnom životu, znao da je na pravom putu.   

– Lepo smo krenuli, uspeli smo da dobijemo nekoliko stotina korisnika, razvijali smo WiFi i poslovali u plusu. Ipak, sve više sam razmišljao o tome šta bi još bilo potrebno Srbiji i kako da se približimo evropskom standardu u pogledu primene WiFi tehnologije. Napravili smo novi hotpost sistem, otvorili novu firmu i krenuli u razvoj softvera. 2015. godine sve je bilo spremno za komercijalnu upotrebu – izjavio je Danijel za Priče sa dušom.

Sa zaposlenima, na proslavi godišnjice firme

Šta je to moj sagovornik pre tri godine prvi doneo u Srbiju i okolne balkanske zemlje? Reč je o „myWiFi“ načinu logovanja na bežični internet, u ugostiteljskim i hotelskim objektima, nakon čega klijenti, odnosno posetioci ostaju u kontaktu sa lokalom koji su posetili i u kojem su koristili internet.

– Na Zapadu je normalno da se u ugostiteljskim objektima internet plaća ili da se popunjavaju formulari za prijavu. Mi smo razvili takav sistem da kad izaberu mrežu, gosti mogu da se uloguju preko svojih naloga na društvenim mrežama i da besplatno koriste internet. Svaki naredni put, čak i u nekom drugom lokalu koji koristi naše usluge, oni će biti automatski povezani na sistem. Nekada bi prosečan gost seo, popio kafu, a prvo što bi pitao konobara je „Koja je šifra za internet?“. Nakon toga bi otišao i pitanje je bilo da li će i kada ponovo doći. Zbog toga je naša ideja za vlasnike restorana i kafića odličan način da sa svojim gostima ostanu u kontaktu, da mogu slanjem mejlova ili SMS poruka da ih obaveste o novim ponudama, meniju, koncertima ili događajima i da ih praktično pozovu da ih ponovo posete. Nema nikakvih uslovljavanja, niti lajkovanja ili deljenja fejsbuk stranice klijenta bez pristanka gosta, a svako može da pročita i prihvati Politiku privatnosti – objasnio mi je Danijel.

Iako je 2014. godine sa svojim saradnicima bio prvi, akter ove Priče sa dušom otkriva da njegova kompanija danas ima konkurenciju, ali da su uglavnom u pitanju manje firme, odnosno kolege koje tek ulaze u ovaj sektor IT sveta.

„myWiFi“ je već pokrio veće gradove u Srbiji i Crnoj Gori (zanimljivo je da u Beogradu skoro svi restorani u Beton hali koriste njihovu mrežu), a ovih dana se šire i ka Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, ali i Austriji, Italiji, Nemačkoj i Španiji.

Svake godine sa prijateljima ide na skijanje, kako kaže, „negde u Alpe“

Pitam Danijela u kojoj meri je, po njegovom mišljenju, IT sektor u Srbiji perspektivan?

– Izuzetno! I perspektivan i profitabilan, kako za nas koji ovo radimo, tako i za objekte koji uvode naš sistem. Ljudi me često pitaju zbog čega sve ovo nisam radio negde u inostranstvu, ali kod mene su dva faktora presudila. Kao prvo, ja volim Srbiju, a kao drugo, bavim se poslom koji volim. Da sam ostao u Švajcarskoj, sigurno bih sada bio jedan od zaposlenih u nekoj firmi i trebalo bi mi mnogo novca da tamo pokrenem svoj biznis. Zapad je to i tamo se obrću velike pare, dok se ovde sa daleko manje novca može napraviti nešto što volite da radite, za sebe i za vašu porodicu, i to u zemlji koju volite. Ima Srbija i svoje mane, ali to nije tema ovog razgovora – iskren je Danijel.

Švajcarska na majicama, a atmosfera iz Beograda: Sa sinom Aleksom na Adi Ciganliji

Njegova biografija ukratko izgleda ovako: rođen je u Cirihu 1976. godine, u školi je naučio nemački jezik sa švajcarskim dijalektom, a u porodici srpski jezik. Posle završene srednje Zubotehničke škole u Cirihu, odlučuje da upiše Stomatološki fakultet u Beogradu.

Srbija mu se mnogo dopala, ali ne i fakultet, pa ubrzo rešava da batali studije. Vraća se u Švajcarsku da odluži vojsku, zatim se zapošljava u tamošnjoj IT kompaniji koja mu omogućava da naizmenično dva meseca radi u Cirihu, a dva da provodi u Beogradu, da bi napokon, kada je uštedeo dovoljno novca, otvorio svoju prvu firmu u Srbiji.

U rodnom gradu, na ciriškom jezeru, sa sinom Aleksom

U međuvremenu upoznaje svoju tadašnju devojku, a današnju suprugu, pa dobija još jedan razlog za život na Balkanu.

Ovde sam od detinjstva provodio sve letnje i zimske odmore družeći se sa brojnim braćama i sestrama. Toliko sam vezan za Srbiju, da sam čak došao u Beograd 1999. godine, u vreme bombardovanja, kada je najavljeno da će NATO kopnenim snagama ući u našu zemlju. Majci i ocu se nije dopala ta ideja, ali ja samo nisam želeo da moji rođaci pate, želeo sam da pomognem. Osoba koja je obeležila moje tinejdžerske dane je Filip, brat od ujaka, sa kojim sam našao zajednički jezik bukvalno od kad smo bili dečaci. On mi je bio glavna veza sa otadžbinom – seća se Danijel.

Danijel voli druženja sa prijateljima i sa suprugom i decom vikendom često boravi u prirodi

Po preseljenju, u svojoj 35. godini lako se prilagodio Srbiji i ovdašnjem načinu života, a kad danas ode u Cirih priznaje da se u rodnom gradu oseća kao turista. 

– U Švajcarskoj su moji roditelji i tamo uvek imam gde da odsednem. To je uvek bila skupa država, a pogotovo za nas iz Srbije. Ne tražim savršenost u svemu i ne poredim je sa Srbijom. Lepo mi je ovde, lako sam se i brzo prilagodio. U Švajcarskoj nikoga nisam mogao da pozovem u 8 uveče i da kažem „Dođi na kafu“. Ljudi se za jedno polučasovno viđanje dogovaraju po sedam dana unapred. Kao narod su vrlo distancirani i veoma hladni. Spontanost ne postoji. Švajcarska mi jeste pružila jedan lep život u finansijskom aspektu i kada je reč o zdravom životu, ali s druge strane od Srbije sam dobio mnogo više – ispričao je Danijel Milutinović za Priče sa dušom.

  • Više informacija o onome čime se Danijel bavi pronađite na ovoj internet STRANICI.

 

Tekst: NenadBlagojević www.pricesadusom.com (Tekstje autorsko delo i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Fotografije je potrebno potpisati onako kako stoji u naznaci „Fotografije“. Tekst nije dozvoljeno preneti u štampani medij)

Fotografije: Nenad Blagojević i privatna arhiva Danijela Milutinovića (dozvoljeno je preneti samo fotografije na kojima piše www.pricesadusom.com)

Da li vam se dopao ovaj tekst?