Do Trebinja sam od Beograda stigao avionom preko Dubrovnika. Let je trajao nešto duže od sat vremena, a po sletanju u Ćilipe sačekao me je taksista Srđan, čiji sam broj našao na internetu. On je imao najpovoljniju cenu i ujedno bio najprijatniji u razgovoru preko telefona.
Cena za transfer Ćilipi (Aerodrom Ruđer Bošković) – Trebinje koštao je 45 evra, a to je bio iznos po automobilu, a ne po osobi, što i nije tako strašno ako sa nekim podelite vožnju.
Iako nisam žurio, ovo je bila jedina mogućnost za prevoz jer je, kako sam saznao na Autobuskoj stanici u Trebinju, autobuska linija kojom sam nekada (ovde je tekst iz 2019. godine) išao od Trebinja do Dubrovnika ukinuta pre nekoliko godina.
Još jedan od praktičnih razloga zbog kojeg sam odabrao ovaj taksi prevoz je taj što mi je vozač rekao da ima sve dozvole za prelazak preko granice, dok su mi drugi taksisti tražili 50, odnosno 60 evra i rekli da moram da izađem na granici, da je pređem pešice i da nastavim vožnju sa drugim vozačem koji bi me čekao s druge strane, u drugom automobilu.
U Trebinje stižem ponovo nakon šest godina i stičem nov utisak.
Osim što vidim da se mnogo toga izgradilo i da ima baš dosta novih apartmana i turista, konstatujem i da su cene otišle u nebo, pogotovo kafe i pića u kafićima, pa mi se na momente čini kao da sam u Beogradu.
Kafa u centru grada košta i do 3,5 marke (1 marka je oko pola evra, tačnije 0,51), a burek sa jogurtom je 4 – 5 maraka.
Da biste ručali, na primer, lignje, i popili piće potrebno je od 25-30 maraka, osim ako ne jedete ćevape koji su jeftiniji.
U ovom gradu me je sačekala prijateljica Jelena iz Banja Luke sa ćerkom i njihovom drugaricom Slavicom, koje su tamo stigle kolima i spavale u svom stanu u centru.
Ja pronalazim smeštaj na putu za Hercegovačku Gračanicu, oko 1 km od centra, odnosno oko petnaest minuta pešice.
Da porodica koja me je ugostila nema mnogo iskustva sa turistima, video sam odmah, jer su nekada korišćen sprat, sa posebnim ulazom, preuredili u smeštaj za goste.
Utisak je i da, zbog razvoja turizma, ali i inflacije, sve više stanovnika Trebinja iznajmljuje svoje sobe i stanove, tako da je ponuda na Bukingu velika.
Svakog jutra, dok sunce nije bilo jako, jedan deka, otac gospođe koja iznamljuje apartman bi sedeo ispred kuće i kad bih izašao na kapiju, pozdravljao bi me sa obaveznim pitanjem hoću li „do mora?“
Pored poznatog Starog grada, Hercegovačke Gračanice, Osman pašine džamije, statue Jelene Anžujske, spomenika Dučiću i Njegošu, koja sam video više puta, otkrio sam i ona skrivena mesta u Trebinju za koja nisam znao.
Uličnu umetnost sa poznatim ličnostima sam pronašao u Svetosavskoj ulici, u centru grada.
U prolazima između zgrada oslikani su portreti Ljubomira Bandovića, Stenlija Kjubrika, Alfreda Hičkoka, Radeta Šerbedžije, Borisa Komnenića, koje je uradio naš poznati street-art umetnik Deroks.
U toj ulici je i jedan drugačiji kafić sa baštom Botanik, kao i Azel France, butik u koji obavezno svraćam, jer taj lanac radnji, koliko znam, ne postoji u Srbiji.
O istoriji ovog kraja sam istraživao u Muzeju Hercegovine u Starom gradu.
Ljubazna kustoskinja Tamara mi je ispričala priču o austrougarskom satu i stanici za golubove pismonoše koji su odavde nosili poštu u Sarajevo.
Saznajem da je na mestu sadašnjeg muzeja nekada bila austrougarska kasarna, kao i da noćni čuvar i dan danas navija ovaj sat, i da se mehanizam može videti unutar muzeja, na spratu.
Soba Jovana Dučića nije bila otvorena za posetioce, a muzej ima dosta zanimljivih stvari o istoriji Hercegovine, o običajima i biljnim i životinjskim vrstama. Ulaznica košta 3 marke.
Što se tiče gastronomije, najčešće sam jeo lignje, jer ih mnogo volim, a u Trebinju su jeftinije i kvalitetnije nego u Srbiji, tako da uvek koristim priliku.
Naravno, podrazumevali su se ćevapi i ostali specijaliteti, a na prvom mestu slatkiši.
Kupove sam jeo u poznatoj poslastičarnici Kod Grka, gde je gužva i gde nije uvek moguće naći slobodan sto, a kolače kod Rista Ćebedžije, za kojeg mi je informaciju putem instagrama dao jedan čitalac tokom mog boravka.
Ovo mesto nije na turističkoj mapi i udaljeno je oko 2 km od centra, ali vredi svratiti jer odlična baklava košta manje od 1 evra. Sve što smo naručili sa ove slike platili smo oko 6 evra.
Ristova ćerka je radila u smeni kad smo stigli i kratko nam ispričala da je radnja otvorena 1997. godine i da ta poslastičarnica snabdeva druge poslastičarnice u centru grada, zbog čega su upravo ovde, van grada, slatkiši jeftiniji.
Šetajući se po Trebinju shvatio sam da lokalci zbog visokih cena sada piju kafu van glavne turističke zone, dok su ranije svi sedeli pod čuvenim platanima.
Na tom mestu se, kako mi je jednom rekla Jelena, turistički vodič iz ovog grada, sve počinje i sve se završava.
Šesnaest stabala posađeno je za vreme austrougarske vlasti koja je po završetku turske okupacije, nakon Berlinskog kongresa, stigla u ovaj hercegovački grad.
U centru su zatekli tursko groblje, iselili ga i na tom mestu posadili platane, u čijoj „debeloj“ hladovini danas uživaju turisti.
Na Trgu pjesnika je spomenik Jovanu Dučiću iz 1999. godine, koji je gradu poklonila Drinka Radovanović, somborska vajarka.
U testamentu je Dučić zahtevao da na njegovom grobu piše „Jovan Dučić pesnik“ jer je on pisao na ekavici, a onda je taj isti naziv iskorišćen za njegov spomenik.
Nema godine rođenja i smrti pošto je Dučić krio godine. Čaršija kaže da je to radio zbog žena, a zvanična istorija da ne bi služio vojsku.
Naspram njega je spomenik njegovog idola Petra II Petrovića Njegoša, vladike crnogorskog i pesnika.
Urbana legenda kaže da Trebinjci od dva do pet popodne spavaju i da je grad tada potpuno prazan i da su u to vreme jedino budni Dučić i Njegoš i da jedan drugom recituju stihove.
Na samom ulazu u Stari grad svratio sam kod Dražena Milića, trebinjskog slikara i vajara, koji ima suvenirnicu u tunelu.
Njegov Art špaiz je zaista jedinstven, a unutra su svuda motivi Trebinja, pogotovo magneti koje Dražen pravi, od pečenja do oslikavanja.
Nekoliko meseci pre dolaska u Trebinje saznajem da se moja prijateljica Svetlana Meiehofer, spisateljica iz Londona, udala za jednog Aleksandra. Ranije smo se družili u Beogradu i jednom u Londonu, a onda smo se posle desetak godina sreli u Trebinju, gde je ona otvorila galeriju Artem u najkraćoj ulici u ovom gradu, Šantićevoj.
Od novih restorana otkrio sam Humsko, divno mesto u Starom gradu koje drže Nevena i Sveto o kojima sam već pisao dok su imali hostel i gde se može probati domaće istoimeno pivo.
Beg od vrućine našao sam i u Hedoniji, simpatičnom skrivenom lokalu na obali Trebišnjice za koje sam saznao na instagramu od jedne blogerke, kao i u šetnji do Arslanagića, odnosno Perovića mosta.
Nedelju dana u Trebinju proletelo mi je kao tren, a ako odlučite da dođete u ovaj grad na jugu Hercegovine, obavezno planirajte i posetu moru, jer Dubrovnik, Herceg Novi i drugi primorski gradovi zaista nisu daleko i bez problema skoro svakodnevno možete organizovati jednodnevne ekskurzije.
Naravno, treba voditi računa u koje vreme krećete zbog mogućih gužvi na granici. Mi smo kombinovali slobodno vreme sa Trebinjem i plažama u Meljinama, Dubrovniku i Srebrenu, kao i jednim popodnevom u Perastu.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
