Ivana se vratila na zemlju svojih predaka i poželela baš tu da započne posao: Danas Srpska Crnja miriše na njene čajeve

Kako za sve u životu postoji pravi trenutak, tako se kod Ivane Čukanović iz Beograda ljubav prema lekovitom bilju javila tokom studiranja na Farmaceutskom fakultetu, a zaistinski ušla u njen život nekoliko godina kasnije.

Kao devojčica provodila je dosta vremena kod baba Ake u Radojevu, selu kraj srpsko-rumunske granice, gde je generacijama unazad obrađivana zemlja. Odmah pored je Srpska Crnja, poznato selo i rodno mesto Đure Jakšića, za koje ovu preduzetnicu takođe vežu lepe uspomene iz detinjstva.

Odrastajući u prirodnom okruženju, u porodici u kojoj se uvek mnogo radilo, Ivana priča da je normalno da se na zemlju oduvek gledalo kao na izvor prihoda i na resurs koji može da hrani porodicu.     

Ipak, život u Beogradu odveo ju je do Farmaceutskog fakulteta, ali čak i tamo, dok je mahom izučavala „čistu hemiju“, u trenutku kada su stigli predmeti botanika i farmakognozija, javilo se interesovanje za proučavanjem lekovitog bilja.

„Kada smo prvi put otišli na plantaže lekovitog bilja videla sam da bi od toga moglo da se živi i da se napravi posao.“

– To mi je prvi put u životu delovalo tako blisko, ali kome god da sam pričala stizao je sličan komentar „Ma daj, gde ćeš da se baviš lekovitim biljem, da li si normalna“ – seća se Ivana.

Kao diplomirani farmaceut zaposlila se u kompaniji PharmaSwiss i počela da radi prvo u marketingu, a zatim u proizvodnom magacinu. Stekla je veliko iskustvo, naučila da je najlakše proizvesti proizvod, a najteže ga prodati, savladala tajne organizacije proizvodnog procesa, vođenja dokumentacije i propisa.

Sada, kada kao privatnik proizvodi čajeve u Srpskoj Crnji, zna da u ovom poslu nema improvizacije, a da su dobra organizacija i preciznost najvažniji. 

– Otkaz sam dala posle 12 godina staža. Sporazumno smo se rastali. To je bilo veliko iznenađenje za moje kolege, jer mali broj ljudi reši da počne da radi nešto svoje, a naročito mali broj ljudi to učini svojom voljom, a ne kada je već izgubio posao. Lepe me uspomene vežu za bivšu firmu, sa mnogim kolegama sam i danas u kontaktu.

Ivana se priseća da joj je u odluci „da napusti siguran posao“ u stvari najteže bilo napuštanje zone komfora.

– Imala sam pristojna primanja, kao i suprug koji je radio u istoj oblasti. Mislila sam „Moj muž ostaje da radi, snaći ćemo se dok meni ne krenu čajevi“, međutim nije prošlo mnogo i on je dao otkaz i promenio firmu. Tek tada sam shvatila da iako je život nepredvidiv ipak sve dođe na svoje mesto, kako sve za šta smo mislili da je hitno i neophodno, niti je bilo hitno niti neophodno, kako nije nestalo para, kako niko nije ostao gladan ni željan nečega.

Dok je bila na porodiljskom odsustvu sa starijim sinom, uz pomoć jednog alatničara iz Zemuna Ivana je osmislila Čajšiku, patentiranu cediljku, koja olakšava proceđivanje čajeva. Današnji kupac neće da cedi čaj, da pere dva lončeta i da cediljku posle upotrebe čisti iglicom, već želi nešto praktično, jednostavno i po pristojnoj ceni. U Čajšiku se stavi doza čaja i potopi u vrelu vodu. Ta inovacija bila je „pozitivan okidač“ u njenoj nameri da počne da proizvodi čajeve.    

– Prvo sam mislila da počnem da gajim lekovito bilje, a onda se ispostavilo da je bolje da našu zemlju izuzetnog kvaliteta ostavimo za poljoprivredu. Otišla sam u Bavanište, sve se raspitala, pronašla saradnike i Zlatni čajevi sa Čajšikom bili su spremni za svoj početak – kaže Ivana za Priče sa dušom. 

Ponosno mi priča da je sve što vidimo u proizvodnom pogonu proizvedeno u Srbiji: sušene biljke stižu iz pomenutog Bavaništa, ambalaža iz Vladičinog Hana, liofilizovano voće iz Arilja, Čajšika iz Zemuna, a etikete iz Beograda.

– Naši čajevi su od kamilice, nane, matičnjaka, belog sleza, žalfije i izuzetno nam je važno da biljke budu krupno sečene. Ništa ne meljemo da ne bi došlo do isparavanja etarskog ulja na visokim temperaturama. Volim da kažem da imamo taj luksuz da prvoklasne sirovine ručno obrađujemo i ručno pakujemo. Mislili smo i na nove generacije, na milenijalce kojima nije dovoljan garantovano dokazan lekoviti efekat, već su važni i ukus, lepa ambalaža i lakoća upotrebe. Krenula sam od sebe i upitala se: „Kakav čaj bi me usrećio kad sam najviše lenja i kad me sve mrzi?“ Tako smo stigli do Zlatnog čaja uz koji je spakovana i Čajšika.

Ona je napravljena od polipropilena, prostog polimera, koji nema aditive i samim tim ništa ne otpušta, niti vezuje u svoju strukturu. Zgodan je za višekratnu upotrebu i reciklabilan je. 

Neizbežno pitanje bilo je zbog čega je svoju proizvodnju pokrenula baš u Srpskoj Crnji?

„Ja sam jedino praunuče mog pradede. To je vojvođanski sindrom – bela kuga. Pre nekoliko godina sređivali smo spomenike na groblju. Brojala sam. Otac mog čukundede ima samo 8 živih naslednika. U drugim delovima Srbije neko bi imao 400, a u Vojvodini vam je tako. Većina moje rodbine ima po jedno dete.“

Uz roditelje učitelje Ivana je svaki raspust provodila u Radojevu i Srpskoj Crnji. Emotivno je vezana za ovaj kraj Srbije, a nasleđenu zemlju danas obrađuje sa rođacima. U razgovoru za Priče sa dušom citira reči njene tetke Smiljke „da od zemlje mora da se živi, a ne da se prodaje“.

– Iako živimo u Beogradu, rekla sam mom mužu da ćemo se u nekom periodu života vratiti ovde. To je tako napisano, to je naša zaostavština koju moramo da ispoštujemo. Ljudi su nekad radili ceo život da bi kupili dve njive i od toga jednu ostavili sebi, a drugu dali ćerki u miraz.

„Tužna je činjenica da je neko 50 godina radio za zemlju, a onda je naslednici prodaju da bi otišli na more.“

– Zamislite da na jednom hektaru gajite povrće za sebe i porodicu: imali biste hrane za celu godinu. Glupo je prodati zemlju da biste malo prošetali bikini po Grčkoj. Ono s čime ste zaduženi, to treba i da razdužite, da ispoštujete pretke i ostavite narednoj generaciji. To je tekovina – sigurna je Ivana.

Ivana je s jedne strane ostavila pristojnu platu, a s druge dobila više slobodnog vremena za decu.

– Stekla sam utisak da ljudima u Srbiji nisu uzori mali, uspešni preduzetnici poput ljudi o kojima vi pišete, recimo žene koje prave džemove ili Marije koja proizvodi sapune. Kad se kaže poslovan čovek ovde se misli na milionere, na tajkune čiji su posao i promet nama malima nedostižni.

„Sećam se rečenice „Nemoj da gubiš vreme na čajevima ako ne možeš da obrneš milione“. Mojom pričom želim da ohrabrim sve ljude sa idejom ili željom da se bave nečim posebnim u životu. Osmelite se, probajte.“

– Volela bih da svojim sinovima ostavim u amanet poruku da se ne boje života, da ne robuju onoj staroj „Ćuti, ne talasaj, može biti gore“, da se ne plaše neuspeha. Jer nešto postaje neuspeh samo ako nas porazi, ako se izdignemo to je samo novo iskustvo. Uspeh u poslu nije zarađen novac, već novac zarađen kada radiš ono što voliš.

Ivanina želja je da navikne svoje sugrađane da piju domaće biljne čajeve. Ona želi da se za šolju čaja odluče i oni koji uživaju i oni koji bi želeli da poprave raspoloženje, ali i oni koji žele da sačuvaju zdravlje ili mladalački izgled. Čajevi mogu biti mnogo više od toplog napitka kada smo prehlađeni. Oni su piće za telo i dušu koje se pije svakog dana.

Više o Ivaninim Zlatnim čajevima saznajte OVDE ili ih potražite u apotekama.

Fejsbuk stranica je na ovom LINKU.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Jovan Nedeljkov; Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Tekst sadrži plasiranje proizvoda i usluga i sponzorisane linkove. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.