Na predjubilarnu 17. po redu manifestaciju „Dani višnje“ stižem na dan otvaranja i odmah krećem da isprobavam specijalitete tridesetak udruženja i preduzetnika, najviše žena, koji su izložili svojih ruku dela pokraj Oblačinskog jezera.
Poslednjeg vikenda u maju u Merošini, opštini na jugu Srbije, udaljenoj oko 15 km od Niša i oko 250 km od Beograda, svake godine organizuje se manifestacija posvećena oblačinskoj višnji, takozvanom „crvenom blagu“ juga, koja je kao autohtona sorta nastala ovde pedesetih godina prošlog veka.
Iako je ima i u drugim državama, pre desetak godina je dobila oznaku zaštićenog geografskog porekla pa Merošina ima čime da se ponosi i da predstavlja ovu atrakciju turistima koji uživaju u njenom jedinstvenom odnosu kiseline i šećera.
Organizatori dvodnevne manifestacije na čiji poziv sam došao ovde Narodna biblioteka Merošine i Turistička organizacija opštine Merošina pripremili su bogat program: smotru folklornih ansambala iz cele zemlje, dva koncerta, projekciju filma o višnji, stručne panele i brojne degustacije.
Prvo zastajem na štandu Udruženja žena Višnja iz Merošine koje su napravile brojne starinske kolače, od kojih je većina bila, naravno, sa višnjom oblačinskom.
Predsednica udruženja Vesna Marković priča mi da udruženje postoji tri godine, ali da se za to vreme okupilo čak 116 članica, koje žive i u drugim gradovima, ali koje su, svaka na svoj način, povezane sa Merošinom.
Pored specijaliteta sa višnjama, klasičnog žutog kolača, kuglofa, baklave i drugih, za oko mi pada jedan „slaniš“, staro jelo popečenke!
Žene iz udruženja Čarobno znanje su otišle korak dalje, pa su kolač sa višnjama dekorisale šlagom i višnjama, a cena je bila prava sitnica – svega 100 dinara!
Nedaleko od njih zapažam nakit sa motivima višnje, kao i sa minijaturnim slikama Oblačinskog jezera koje ručno izrađuje od profesionalne polimerne gline Aleksandra Stefanović iz Merošine.
Ona je posle druge trudnoće dala otkaz i počela da se bavi ovim nakitom, kako kaže za Priče sa dušom, da bi mogla da radi od kuće i isprati odrastanje svoje dece.
Nosilac je i sertifikata za stare i umetničke zanate i ima registrovanu preduzetničku radnju.
Aleksandra brine o svakom detalju, a svojih ruku dela prodaje u suvenirnicama, na sajmovima i bazarima i u Etnografskom muzeju u Beogradu.
„Trudim se da na moderan način plasiram etno-motive i cvetne motive kroz priče o mitologiji. Nakit sam počela da radim namenski zbog manifestacije Dani višnje, a posao je vremenom počeo da se širi.“
„Ime mog brenda Tana predstavlja staroslovensko božanstvo, vilu, neku vrstu vrhovne boginje za koju se veruje da je bila zadužena za mir između vila i ljudi.“
„Ona je, prema predanju, vilama koje su se uobrazile zbog svoje lepote i moći uzimala tu moć kao kaznu, a davala je običnim ženama koje su živele u skladu sa prirodom.“
„Od toga potiče i verovanje da lepota, duga kosa, ženstvenost i nežnost nisu predodređeni samo za neka posebna bića, bića već i za žene koje su u skladu sa sobom i sa svojim mirom“, objasnila je Aleksandra.
Gospođa Olga Nikolić od koje sam, moram priznati, pre pet godina prvi čuo za manifestaciju u Merošini, predstavlja mi na svom štandu svoje proizvode od višnje.
Ona vodi brend „Jastrebačka priča“ i u Beogradu u Čumićevom sokačetu prodaje sirupe, džemove, slatko, rakiju, ali i jedinstveno vino od višnje „Emili“.
Olgina životna priča je ujedno i jedna od 100 najčitanijih Priča sa dušom, zbog čega se našla u istoimenoj knjizi.
Veronika Marinković koja se iz Niša preselila u kuću pored Oblačinskog jezera pravi prirodne sapune na bazi bilja, sa eteričnim uljem, bez ikakve hemije.
Iako je talenat otkrila još kao dete, kreativnost je tinjala u njoj do pre šest meseci kada je došao pravi trenutak u kojem je pokrenula svoj mini-biznis i, kako kaže, upustila se u novu avanturu.
Dok je živela u Sankt Peterburgu držanje kreativnih radionica izrade proizvoda od gline Viktoriji je bio samo hobi, a onda je po preseljenju u Niš to postao posao.
Kod nje u „Moje snove“ dolaze zaljubljenici u ručni rad i oni koji žele da nauče kako da od gline naprave poklon za sebe i drage ljude.
Specijalno za „Dane višnje“ Viktorija je napravila unikatne šoljice sa motivom oblačinske višnje za kafu, ali i manje, za rakiju.
Nedaleko od nje razgovaram sa Markom Nikodijevićem iz Knjaževca koji sa majkom Cicom, ocem i sestrom vodi firmu Cica wood grav art koja se bavi laserskim sečenjem i graviranjem.
Oni u kombinaciji mašinskog i ručnog rada prave brojne zanimljive proizvode koje kasnije ručno sklapaju, a najtraženiji im je mini-bar kazan za rakiju, u kojem zaista može da se natoči rakija.
U delu sa cvećem pažnju su mi privukle bogumile, odnosno bugenvilija, mediteranska biljka koju u Nišu sa svojom porodicom gaji Danica Arsić u rasadniku Šekularac koji postoji 35 godina.
Za ovu biljku važi pravilo „što više na suncu, što manje vode“, a zanimljiva je i biljka „parica“ koja donosi novac u kuću.
Iz istog grada stigao je Nemanja Stanković koji je specijalista za biljke mesožderke.
Kada je video da su zanimljive deci zbog crtanih filmova u kojima se pojavljuju, on je krenuo da ih uzgaja i prodaje.
Da Merošina zaslužuje epitet „gastro destinacije“ shvatam u Etno-selu Čubura, u istoimenom selu u kojem sam smešten.
Šest drvenih kućica opremljenih za najviše 28 osoba, idealne su za beg iz grada i boravak u ovoj seoskoj oazi sa pogledom na brda.
Od ljubazne menadžerke Katarine saznajem da je reč o porodičnom biznisu, da su vlasnici iz Prokuplja, ali da su u Čuburi, na dedovini napravili ovaj kompleks sa smeštajem i restoranom.
Gospođa Violeta, jedna od članica porodice Pavlović mi pokazuje prodavnicu domaćih proizvoda gde su i njeni specijaliteti, od kojih izdvaja jabukovo sirće i kompot od višnje.
Odmah tu iza su i: otvoreni bazen, teren za odbojku na pesku i fudbal, ali i životinje, konj Sokol, magarci Beka i Miško, dve patuljaste koze i ptičice.
Violeta vidi da sam radoznao i da se ne zaustavljam sa pitanjima, pa mi uz doručak sprema pohovani bagrem i pohovanu koprivu, jela koja se u ovom etno-selu mogu naručiti po želji.
Naziv tresuljak koji vidim u delu menija sa slatkišima mi se dopada, pa ubrzo i njega dobijam na tanjiru.
Deluje kao puding, ali nije. Reč je o dijetalnom kolaču koji se trese kao pihtija, a napravljen je od vode, gustina i šećera, sa dodatkom arome voća.
U Čuburi se svakog dana poslužuju čorba ili supa, tu su brojna jela od mesa, vikendom pečenje i sve to po povoljnim cenama.
Povodom snimanja emisije Kuhinja moga kraja u selo su svratili jahači Konjičkog kluba Sokol iz Oblačine i gde turisti uz najavu mogu da zakažu rekreativno jahanje.
Tokom posete ovom klubu saznali smo da se tamo gaje brdski konji, rasa koja je spašena od izumiranja posle raspada Jugoslavije zahvaljujući ljubiteljima konja iz bivših republika, među kojima je i predsednik KK Sokol, Arsen Andrić.
Više o Merošini saznajte na sajtu Turističke organizacije opštine Merošina OVDE.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Ovakve Priče sa dušom možete podržati kupovinom knjige „100 najlepših Priča sa dušom“ OVDE.
