Da biste dobili svoj unikatni, ručno napravljen nož od damaskusa ili malu sekiru, sa drškom od hiljadama godina starog drveta i kožnom futrolom, potrebno je da sačekate od 12 do 15 meseci. U trenutku kada sam posetio Borislavu Stanišić i Dalibora Trkulju, supružnike koji poslednjih šest godina aktivno prave sečiva i kožne futrole, prijave za 2028. godinu uveliko su počele.
Na moje pitanje da li ljudi u brzom vremenu u kojem živimo imaju strpljenja za čekanje, oboje odgovaraju potvrdno jer je reč o jedinstvenom proizvodu koji nije lako naći na drugom mestu i, pre svega, o noževima izuzetnog kvaliteta.
Iz Inđije u beli svet, između ostalih zemalja i u Meksiko, Singapur, SAD, ali i u Australiju, otputovali su najpopularniji noževi sa takozvanom „obrnutom drškom“ koje samo oni prave, kao i brojni drugi komadi koji nastaju u dve radionice u ovom mestu u Sremu.
Njihova Priča sa dušom počinje 2015. godine kada Dalibor kroz hobi počinje da gleda na internetu „kako se kali čelik“ i da uči osnove tog zanata, kao i nožarskog.
Nakon pet godina usavršavanja i rada donosi odluku da napusti posao u jednoj inostranoj firmi u kojoj je radio 17 godina i da postane preduzetnik.
Supruga ga podržava u toj ideji, pa mu se i ona priključuje u svom, saračkom domenu, kada zajedno nastupaju na svim društvenim mrežama i na sajtu sa brendom Dalibor Trkulja.
„Moja zanimanja su kovač i nožar, a njeno sarač. Nažalost, kod nas više ne postoje škole za to, pa smo znanje stekli na jutjubu.“
„U vreme kad su nam deca bila mala, počeo sam da se interesujem za to, a najviše su me privukli snimci o damaskusu, čeliku sa šarama koji se dobija tako što se mešaju dva različita čelika da bi se dobila jedna celina, a kasnije i nož sa šarama. U Srbiji ima nas desetak kovača koji kujemo damaskus, dok ostali seku iz table“, priča Dalibor i dodaje da mu je deda po majci bio kovač, ali da od njega nije naučio zanat, ali da danas u radionici u Inđiji čuva njegov alat.
„Kovanje mora dobro da se savlada, dok nožarstvo dolazi kasnije, posle brušenja, oblikovanja i termičke obrade. Pored noževa pravimo i badnjak sekirice koje su postale hit poslednjih godina.“
„Sekirice za badnjak imaju posebno mesto u kući i čuvaju se za Badnji dan, a posebno za trenutak kada ih očevi i majke otpakuju pred decom i odu zajedno da seku badnjak.“
Borislava kaže da je počela da uči sarački zanat nakon što je suprugu krenuo posao sa noževima, odnosno u trenutku kada su shvatili da zajedno mogu da pokrenu kompletnu proizvodnju i otvore firmu.
Takođe je samouka, a pored futrola od kože ona pravi i činije od kože i povremeno priveske i futrole za naočare.
U njenoj radionici ima mnogo alata i opreme, od brojnih sekača i šila do kože, farbi, pasta.
Kaže da je nedavno kupila jednu staru kompletnu radionicu iz Švajcarske čiji se vlasnik bavio sedlarstvom, i otkriva da i ona i Dalibor obožavaju stare alate.
„Mi radimo i drvene drške za noževe i usmerili smo se isključivo ka prirodnim materijalima: odbačenim jelenskim rogovima i fosilizovanom drvetu, starom više hiljada godina, koje je izvađeno sa dna Velike Morave. Ovo je hrast koji je godinama stajao u mulju bez kiseonika na dnu reke i koji je zbog toga dobio crnu boju“, pokazuje mi Dalibor.
„Potpis naše radionice je obrnuta drška na noževima, kao i spomenute sekirice. Među kupcima imamo najviše ljudi iz Srbije, dok su naša sečiva poštom stigla do brojnih klijenata sa drugih kontinenata“, nastavlja Dalibor i dodaje da su do sada napravili oko 2.400 noževa, sekira i liturgijskih kopalja za crkvu.
Na pitanje zbog čega je kod njih toliko veliko interesovanje za ovim noževima, Dalibor odgovara da je glavni razlog kvalitet, to što supruga i on poštuju kupce i sve dogovorene rokove, ali da najvažniji deo odluke pri odabiru njihovog brenda zauzima damaskus i njegova specifičnost.
„Naši kupci dobiju ono što nema niko, jer je svaki nož unikatan. Mi i da to želimo i koliko god se trudili, nikad ne bismo uspeli da napravimo dve iste šare.“
„Damaskus nastaje od dve pločice čelika, jedan koji daje crne linije i ima u sebi dosta ugljenika i drugi koji daje bele jer sadrži nikl. Kada složimo otprilike od 15, najčešće 100, ali i do više od 1.000 slojeva, oni idu u vatru, gde se spajaju kovanjem i tada nastaju te šare kao rezultat kontrasta.“
Kupci mogu da biraju sve što požele na nožu, a što je tehnički izvodljivo: od debljine noža, preko oblika, drške…
Oni prate proces proizvodnje onlajn, svakog dana od Dalibora dobijaju fotografije svake faze rada, što traje otprilike oko 5 dana. Prvo ide kovanje, a zatim sledi brušenje, grubo oblikovanje i termička obrada.“
Pričaju mi da ljudi cene ručni rad i da su spremni da čekaju i duže od godinu dana.
Borislava i Dalibor rade po osam sati dnevno, ne jure za novcem i na prvo mesto stavljaju kvalitet.
„Ne može manje da se čeka, jer nas dvoje radimo sve. Kada bismo nekoga zaposlili, onda kupci ne bi dobili ono što su tražili, a to je da im mi lično napravimo noževe i futrole.“
„Ja sam pobegao iz korporacije i velikog sistema upravo da bih radio ovaj posao sa dušom, bez stresa i sa visokim kvalitetom, a ne da bih jurio novac.“
„A kada bismo od našeg zanata napravili veliki biznis to onda ne bi bilo to. Nama je najvažnije da kupac bude zadovoljan, da mi imamo jedan normalan život sa naša tri sina i da na kraju svakog dana svi budemo zadovoljni“, rekao je Dalibor Trkulja za Priče sa dušom.
Celu ponudu unikatnih noževa i sekira pogledajte na sajtu OVDE, a na instagramu Dalibora i Borislavu zapratite OVDE. Njihova stranica na tik toku je na sledećem linku.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
Ovakve Priče sa dušom možete podržati kupovinom knjige „100 najlepših Priča sa dušom“ OVDE.
