Priče sa dušom

Borba porodice Kalinić: Propao im je AMERIČKI SAN, sve su izgubili, a spasila ih je stara ŠIVAĆA MAŠINA

Tamara Kalinić Mačković (38) i Draško Kalinić (42) danas imaju dovoljno novca za normalan život svoje četvoročlane porodice, ali do ovog lepog trenutka prošlo je mnogo onih manje lepih situacija.

Petar isprobava novi kaputić / Foto: Dečiji fotograf https://www.facebook.com/dechijifotograf/

Dok se seća najtežih momenata u kojima nisu imali ni dinar u kući, Tamara ih upoređuje sa osećajem lebdenja i nečim vanvremenskim kad znate da nemate kud, dok vas, s druge strane nosi vera u život i uverenje da ipak morate napred, da kad život zatvori jedna vrata, uvek otvara druga i da ih samo treba pronaći. Priča mi da je tada od šoka i straha imala i trnjenje u celom telu i da se gotovo dve godine posle toga nije zaplakala.   

Dugo su Kalinići razmišljali kako da promene svoje živote nabolje. Kako je drugo dete bilo na putu 2014. godine, troškovi života su se uvećavali, a situacija u zemlji nije se menjala. Poznata rečenica „moramo nešto da promenimo“ vrtela im se sve češće u glavama, pa je ideja o preseljenju u Sjedinjene Američke Države veoma lako postala stvarnost.

Porodica Kalinić / Foto: Dečiji fotograf

Juna 2014, nepunih mesec dana po rođenju njihovog sina, Draško odlazi u Ameriku da radi sa namerom da u jednom trenutku povede i celu porodicu sa sobom. Brat njegove supruge tamo je već imao firmu za pejzažnu arhitekturu i zapošljavao je radnike iz Srbije.

Dok je Draško osam meseci radio kao vozač u firmi svog šuraka, Tamara se sa Milom (7) i Petrom (3) pod parolom „biće mi lakše“, iz Beograda vratila u rodni Paraćin.

– Posle tog prvog boravka, Draško se vratio nazad, pa otišao još jednom. U međuvremenu otvorila se mogućnost za apliciranje za investitorsku vizu. Uložili smo novac i uz pomoć mog brata uspeli tamo da otvorimo našu firmu. Tokom cele 2015. nas petoro smo svakodnevno radili na prikupljanju potrebnih papira za tu vizu. U novembru je sve bilo spremno i predato imigracionoj službi. Draško se u decembru vratio za Srbiju kako bismo u januaru 2016. otišli na intervju u Američku ambasadu – seća se Tamara.

Tamara sa Milom i Petrom / Foto: Draško Kalinić

Kalinići su počeli da se spremaju za selidbu, a čekanje se odužilo. Posao nisu imali, mnogo para su dali advokatima i pozajmili novac da bi obavili sve što je bilo neophodno. Čak su prijateljima obećali svoj frižider, televizor, mašinu za sudove i druge aparate. Međutim…

– Posle više meseci čekanja, u aprilu, dobili smo odgovor da smo odbijeni! Razlog nismo saznali. Naš američki san je propao. Nismo imali plan B, jer smo bili ubeđeni da je sve 100 posto sigurno i da uskoro krećemo. U Americi nam je ostao i nameštaj koji je Draško kupio za nas, i firma koju je otvorio – kaže Tamara.

Suprug je u maju pokušao bar sam da se vrati kako bi makar firma nastavila sa radom, ali mu je rečeno da je već odbijen sa porodicom i da ne može opet da se prijavi, čak ni za sezonsku vizu. Firma je preko noći prodata kako bi svi dugovi bili vraćeni i izmirene obaveze prema državi.

Foto: Dečiji fotograf

U jednom danu su bili finansijski stabilni, vlasnici firme, a već sledećeg sve je nestalo. Finansijska situacija u porodici se pogoršavala, jer su oboje bili bez posla, a kao podstanari, morali su da žive u Paraćinu, gde je izuzetno teško zaposliti se. Kako nevolja nikad ne ide sama, u isto vreme zatvara se i firma u Beogradu u kojoj su oboje radili više od 10 godina.

– Doneli smo odluku da ne plačemo nad tužnom sudbinom i raspršenim američkim snom, već da odemo u Grčku da probamo da preguramo leto. Draško je drugačiji, a ja sam uvek za to da, kad je katastrofa, otvorim padobran i skačem. Uvek moram da presečem, treba mi neka nova krv, nova ludost, čak i u tim teškim situacijama. Znam da odlazak u Grčku sa dvoje dece i sa pozajmljenim parama nimalo nije bio racionalan potez, ali šta smo drugo mogli – seća se za Priče sa dušom. 

Foto: Tamara Kalinić Mačković

Na moru su išli od hotela do hotela i tražili sezonski posao. Tamara je mislila da će moći da unovči svoje znanje slikanja na licu i pravljenja kraljevskih kruna za decu, ali ni to nije uspela.

– U jednom hotelu našli smo posao animatora. Dogovorili smo se da jednu platu dobijemo u novcu, a da druga bude kompenzacija za smeštaj i hranu za nas četvoro. Sve je lepo išlo, hotel je bio pun porodica iz Srbije, činilo se kao idealno mesto da provedemo leto sa decom. Napravili smo takav program da dok ja držim časove joge, suprug bude sa decom, a dok on vodi školu plivanja, ja brinem o deci. Imali smo iskustva, jer smo u Srbiji radili kao lični treneri u teretani. Na dan kad je trebalo da počnemo sa radom majka vlasnika hotela rekla je da nas je njen sin pogrešno razumeo i da nema novca za nas. Brzo prevazilazimo i taj poraz, jedino ja pronalazim posao kao fotograf.

U radionici Mile Vile / Foto: Dečiji fotograf

Po ko zna koji put vraćaju se u Paraćin, bez prebijenog dinara. Frižider, zamrzivač, ali i novčanik bili su prazni. Vrag je odneo šalu.

– Kad sam shvatila da je jedino šta mogu da skuvam – povrće iz bašte, krenula sam da razmišljam kako da se izvučemo. Ni sama ne znam kako sam u jednoj zapuštenoj sobi ugledala maminu šivaću mašinu, staru više od 30 godina, na kojoj je šila kada smo bili klinci, marke „Bagat Vesna“. Pogledala sam je i rekla: „Vesna, ti ćeš nas spasiti“. Pozajmila sam 1.000 dinara i odnela je na popravku.

Mila sa kišobranom koji je mama napravila / Foto: Dečiji fotograf

Majka joj daje osnovne savete o tome kako se uvlači konac, šta je to cigovanje, a šta „pun krug“ i odlazi kod sina u Ameriku na odmor. Tamara daje sebi zadatak da mora sama da savlada šivenje i nešto napravi, jer više nisu mogli da ulaze u sve dublje dugove. Za to vreme Draško obilazi čak i fabrike stočne hrane, traži posao, makar i kao nadničar na njivi, ali u Paraćinu ni toga nema!

Foto: Dečiji fotograf

– Bio je 24. jun kada sam počela da šijem! Kasnije saznajem da je to međunarodni Dan vila, pa to daje dodatnu simboliku mojoj odluci da brend nazovem „Mila Vila“, po ćerki koja je, dok su druge devojčice sebe nazivale princezama, oduvek smatrala da je ona Vila magične  krvi. Kao samouka krojačica prvo sam napravila dugu dečju suknjicu sa karnerom. Kad je nestalo donjeg konca, ne znajući da on uopšte postoji, misleći da je mašina opet u kvaru, vratila sam se kod majstora negodujući. Čovek me je pogledao i rekao: „Da li ste zamenili donji konac?“ Bilo mi je neprijatno. Tako postiđena, vratila sam se i shvatila da je trenutak da se upoznam sa „Vesnom“ i da se više ne blamiram. Sve sam našla na guglu, od delova do špulne, koju je majstor spomenuo, a i nekoliko krojačica iz Paraćina mi je pomoglo, jer mama nije bila tu – prepričava Tamara ovu anegdotu za Priče sa dušom.

Foto: Dečiji fotograf

Dok je Tamara sedela, dizajnirala i šila svoju prvu kolekciju, suprug donosi odluku da iznajmi tezgu na lokalnom vašaru u Paraćinu kako bi prodavao rukotvorine svoje supruge. Tamara koristi svoje znanje iz fotografije i ćerkino interesovanje za poziranjem pred objektivom aparata i tako nastaju fotografije prve kolekcije kraj jezera na izletištu Grza, kojima najavljuje novi brend.

– Samo u toj noći, posle objave, dobijam dve poslovne ponude i stotine poruka. Ni sama ne znam odakle mi ta ideja i samouverenost, da u tom trenutku tako ozbiljno predstavim brend u nastajanju. Sada kad vratim film mogu reći da je za tako nešto potrebno i hrabrosti i ludosti. Posle 21 dana rada imala sam gomilu porudžbina. Sećam se da sam prve komade garderobe napravila za tri sestrice, bile su to te suknjice od perja i majice sa peruškama.

Foto: Lenka Kaleman

Prvi novac je zarađen, a Draško dobija novi posao u Beogradu. Tamara ostaje sama sa decom i ne zna gde će pre od poziva. Odlučuje da kroji i šije noću, a preko dana sa decom pravi scenografije i fotografiše Milu u novim modelima.
Počinju da se dešavaju dobre stvari, pa tako uz pomoć drugarice uspeva da nabavi dve sjajne industrijske mašine po neverovatnim uslovima, pa njena dobra drugarica Vesna dobija priliku da odmori svoje „stare kosti“.

Brat i sestra / Foto: Dečiji fotograf

On odlazi u Beograd, a meni kreće pakao. Pravim plan: uspavljujem decu u 21 sat, zatim spavam do 23 sata i ustajem da šijem. Kuvam kafe, radim do pet ujutru i ležem dok se Mila i Petar ne probude. Sve se to dešava u stanu od 35 kvadrata, u jednoj otvorenoj prostoriji u kojoj su i kuhinja, i deca i moja mašina. Dok kuvam hranu, štendere iznosim napolje da mi miris hrane ne uđe u garderobu. Posao „luduje“, fino zarađujem, počinju da me zovu razne firme i nude saradnju, dobijam pozive za bazare i festivale na svakom koraku, a Petar ima ozbiljne zdravstvene probleme, pa sa njim idem po bolnicama. Svaki put pakujem dve torbe: jednu sa ličnim stvarima, a drugu sa materijalima i krojevima kako bih dok on spava krojila i ispoštovala sve dogovorene rokove. U toku decembra i januara 24 puta putovali smo na preglede – seća se Tamara.

Porodica na okupu / Foto: Dečiji fotograf

Brend “Mila Vila” postao je veoma tražen, a Tamarine kreacije nose deca širom Srbije i sveta. Ova hrabra žena priča mi da je „pokrila“ sve kontinente, odnosno da su haljinice, suknjice i ostali komadi garderobe otputovali daleko od Paraćina i Beograda.

– Uglavnom šijem samo za devojčice i mame, manje za dečake, jer Petar nije nešto zainteresovan da mi pomogne oko promocije, kao što to radi Mila. Trenutno pravim preko potrebnu pauzu od nekoliko  nedelja koju koristim da i sebe i svoje mašine oporavim od napornog rada, ali uskoro počinjem sa pripremama nove kolekcije. Prvobitna ideja mi je bila da vratim u modu stil odevanja koji smo mi imali kao deca, i to je lepo išlo, a sada je Mila uključena u dizajniranje, pa mi govori gde šta treba da ide i kako da šijem, tako da sada imam veliku pomoć. Sve je moguće, dragi ljudi, jer kao što reče Duško Radović: „Ko u čuda veruje, taj čuda i stvara”– ispričala je Tamara ovu neverovatnu Priču sa dušom o svojoj porodici.

Za fejsbuk stranicu Mile Vile kliknite OVDE, a na instagramu zapratite ovu porodicu OVDE. 

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst je moguće preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta)

Fotografije: Dečiji fotograf, Lenka Kaleman, Tamara Kalinić Mačković, Draško Kalinić

komentaraNapišite komentar

  • Bajka, kao i većina priča ovde.Braća Grim su mala deca za ovo. Vi otvoreno podržavate rad na crno ovakvim tekstovima. Gospodja neam registrovanu firmu, proizvodi u kuhinji, prodaje nacrno na internetu i ne plaća poreze a vama je to priča sa dušom?

      • G. Nenade, da firma ( PR) postoji u skladu sa zakonom, postojala bi i u APR-u RSrbije, zar ne? O tome,da ne postoji web stranica ( osim FB na kojoj opet ne postoji nikakav kontakt , nikakva adresa) je bezveze i komentarisati.
        Na žalost većina vaših ” priča sa dušom ” je popularisanje rada na crno, ne plaćanja poreza, izbegavanje sanitarnih propisa ( beše pravljenje keksića u trpezariji, prodavanje istih na trotoaru ).
        Apsolutno sam za to da se ljudima, koji svojim radom i zalaganjem naprave nešto u životu, da veliki medijski prostor. Da svojim pričama pokrenu druge ali …
        Ne bih se više sa vama ” raspravljao”. Jedino me još zanima da li ste pitali gospodju koliko su morali da ulože u firmu u USA za U.S. investor immigration vizu.
        Verujem da niste, jer bi u suprotnom znali da je neki 150.000$ minimum. Doduše, sa par klikova ste i bez njenog odogovra to na netu mogli da saznate.
        Veliki pozdrav

    • Rad na crno? A sta tu ima lose? To je rad VAN nametnutog sistema koji sam po sebi odbojan za preduzetnike. Cak i ljudi koji uspevaju da funkcionisu van sistema placaju i te kako debele poreze kroz kupovine i ostale drzavne namete. Kada budemo imali funkcionalnu drzavu, nece biti potrebe za rad “na crno” sto inace nije slucaj u ovom gore navedenom clanku.

      U svakom slucaju, Svaka cast Kalinici. Puna podrska!

  • Kimi ili Miki..
    .firma najobicnija…se otvara u Torontu za 80 Cnd dollara.
    kao drugo…rec je ljudima borcima ..a ne slepcima i bednicima bez osecaja za pravicnost i humanost.

    • Bolje da primenis taj komentar na sebe. Americka E viza se dobija kad se ulozi 100 do 150 hiljada dolara. Za te pare ovde mozes da napravis 10 firmi razlicitih koje ce da prave pare. Lepo covek komentarise da su te stvari nerealne sto pisu u tekstu.
      Jedno je otvoriti firmu bilo gde, drugo je dobiti poslovnu vizu za Ameriku.

    • Dakle, morate dragi G4 praviti razliku izmedju osnivanja firme u USA i investitirske vize ( o kojoj btw gospodja govori). Da se otvaranjem firme u USA automatski dobija i viza Meksikanci se recimo ne bi zamarali kopajući tunele na granici sa USA. Samo otvore firmu za par desetina dolara.
      Nažalost nije tako. Knjigu u šake pa naučite ono što ne znate. Nemojte se time hvaliti.

      Protiv ljudi boraca, onih koji svojim radom trudom i znanjem nešto stvore, naprave imam samo reči poštovanja. To su ljudi koji pomažu drugima da se digu učine nešto, promene situaciju u kojoj se nalaze.
      Ali takvi ljudi su retko u novinama. Oni rade ne promovišu se. Ne pričaju svoje životne priče usput ubacujući gde mogu da se naruče njihovi proizvodi ili usluge.

      A o ovima poput gospodje iz teksta , što svoje prozvode i prodaju na crno na FB, što nemaju registrovane radnje i firme, što ne plačaju poreze, što su nelojalna konkurencija …. e o njima ne mislim ništa lepo.
      A ponajmanje da su to ” priče sa dušom”.

      Dakle dragi G4 svoje “baljezganje” (uvek) potkrepim činjenicama. Za razliku od vas.

      Lep pozdrav
      Kimi

  • Svaka cast ovoj obitelji na vjeri i kreativnosti .Svi koji gore u navedenim komentarima imaju nesto protiv ove borbe za zivot bolje bi bilo da i sami zapocnu nesto korisno da rade .

Da li vam se dopao ovaj tekst?

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.