Dragana je dala OTKAZ i počela da radi ono što najviše voli. Inspirisana motivima iz MANASTIRA sad ima posao iz snova

Dugo je Dragana Stojadinović (43) razmišljala da se osamostali, da ode u privatnike i napusti sigurnu platu. Diplomirala je na preradi drveta na Šumarskom fakultetu u Beogradu, zatim izabrala, kako kaže, najlepši posao – projektovanje nameštaja i enterijera i u toj oblasti se zadržala 15 godina.

Foto: Dejan Ristov

Mada je radila kreativan posao, priznaje da je vremenom ulazila u rutinu i da je „kao žena u muškom poslu morala stalno iznova da se dokazuje“. Zbog toga u decembru 2017. godine odlazi iz struke, daje otkaz u poznatoj firmi i rešava da promeni svoj život. Od projektanta nameštaja postaje kreatorka neobičnih torbi sa motivima srpskih srednjovekovnih manastira.

– Celog života sam želela da imam svoju radionicu u kojoj ću praviti ono što želim, ali nisam imala odgovarajući prostor i hrabrosti da se osamostalim. Godinu dana pre nego što sam dala otkaz, palo mi je na pamet da počnem da pravim kuglofe od suvih smokava i drugog voća i vranca iz manastira Tvrdoš, da prodajem sir škripavac i da sve to lepo upakujem. Zamislila sam da je idealan grad za moju suvenirnicu – Trebinje! Bila mi je muka od Beograda, buke, gužve i želela sam da počnem miran život u četrdesetoj godini. Otišla sam na jug, u Trebinje, provela tamo nekoliko dana i videla da ipak ta vrsta luksuznih proizvoda ne bi imala kupca, pa sam prešla na drugi plan – priča Dragana kako je došla do ideje od koje trenutno živi.  

Po povratku u Beograd upisala je kurs šivenja, krenula od nule i završila sva tri nivoa. Bila je sigurna da želi da se bavi nečim kreativnim i da, kao zaljubljenik u Srbiju, počne da promoviše tradiciju i umetnost, a pre svega baštinu srednjovekovnih manastira.

Prvu reklamu dobila je od svojih drugarica koje su nosile tašne, a zatim je uspostavila saradnju sa suvenirnicama u Beogradu (Gradski kutak u Čika Ljubinoj ulici, Beoizlog u Knez Mihailovoj i suvenirnica Turističke organizacije Beograda na Avali)

– Školu šivenja sam lako savladala, lepo mi je išlo, pogotovo što sam zbog inženjerskog posla izuzetno pedantna. Većina mojih drugarica takođe su kreativne i bave se ručnim radom, tako da sam imala i njihovu podršku. Iako sam kurs upisala da bih šila za sebe, ispostavilo se da to mogu da pretvorim u posao, pa sam pomislila da bi bilo super da ornamentiku naših manastira spojim sa torbama i predstavim ih na taj način – seća se za Priče sa dušom.

Razmišljala je o pirotskim šarama, pa o drugim elementima srpske tradicije, ali se ipak zaustavila na ornamentima iz manastira. Dečani, Sopoćani, Žiča, Mileševa… Inspiracije, odnosno ukrasa bilo je na pretek, neke motive je videla u kamenu, neke u duborezu ili na freskama.  

– Od materijala sam izabrala tekstil i kožu, kako bih imala prihvatljive cene, a ručke su drvene i njih pravi jedan stolar. Vez je mašinski, u ponudi su ženske tašne, kožna galanterija, torbice za vino i drugi prateći detalji. Sve radim sama, od nabavke, šivenja i prodaje. Gde god da sam predstavila svoje proizvode, ljudi su bili oduševljeni – priča nam Dragana.  

Radionica naše sagovornice nalazi se u beogradskom naselju Čukarička padina. Tamo je pronašla adekvatan lokal u koji je smestila svoj radni kutak: tri mašine za šivenje, presu za drikere, noževe, makaze i drugu opremu za rad.

– U decembru sam dala otkaz, ali sam se odmah prijavila na konkurs za samozapošljavanje Nacionalne službe za zapošljavanje i dobila novčanu pomoć za otvaranje firme. U junu 2018. godine je nastao „Dar DD“, odnosno proizvodnja tekstilne galanterije. Moja prvobitna želja da napravim nešto što može svuda da se nosi, a da predstavlja tradiciju bila je ostvarena. Napokon sam počela da radim neki ženski posao i otvorila firmu, mada sam brzo shvatila da je ovo i te kako „muški“ posao za koji je potrebno mnogo snage i hrabrosti – priča nam Dragana sa osmehom.

– Po prirodi sam vredna osoba i nije mi problem da radim za drugoga. Evo koji je bio moj glavni motiv. Potičem iz ženske familije: moja baka je imala tri ćerke, moja mama i moje dve tetke imaju samo ćerke. U porodici je samo jedan dečak, koji je blizanac. Sve žene iz moje familije su izuzetne, snažne žene koje su talentovane za ručni rad, sposobne, hrabre, neverovatne… Sticajem životnih okolnosti one nisu imale priliku da pokažu taj svoj talenat. Zbog toga sam želela da kroz moj rad pokažem šta sve žene mogu i da, možda čak i idem glavnom kroz zid. Htela sam da stavim tačku na predrasude, da mojim sestričinama pokažem da se sve može kad se hoće i da ako vrede, to treba i da pokažu.

Draganin entuzijazam je pobedio, a prijatelji su je zdušno podržali.

– Uložila sam svu svoju sigurnost u ovo. Sve što sam imala. Mnogi mi govore da sam hrabra. Vreme će pokazati da li je ovo hrabrost ili ludost. Ako izguram sve ovo onda će zaista biti hrabrost, a ako ne, tada će biti velika ludost. Ali, bože moj. Najvažnije je da me sve ovo „vozi“, da više ne radim za druge nego za sebe. Zbog toga sada možda radim i više, ali me grize savest ako se jedan trenutak ne posvetim poslu – ispričala je za Priče sa dušom Dragana Stojadinović iz Beograda.

Sve što ona pravi pogledajte i naručite OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora teksta i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u samom tekstu i na kraju teksta. Potpisati i autora fotografija. Tekst sadrži plasiranje proizvoda i usluga. Prenošenje u štampane medije nije dozvoljeno)

Fotografije: Nenad Blagojević (7 slika) i Dejan Ristov (2 slike)

[instagram-feed]

Da li vam se svideo ovaj tekst?