Kada vode decu u školu, tada su u neformalnim naseljima već oko 7.20, jer mališani treba do 8 sati da stignu u učionice. U toku dana po njih dolaze drugi volonteri da ih vrate kući, a obavezno se piše izveštaj nakon smene o broju dece i putu od škole do kuće.
Iva Gajin (21), Milica Vlatković (24), Dijana Injac (23) i Milica Miljanić (24) sa decom romske nacionalnosti rade i zadatke iz srpskog jezika i matematike i provode slobodno vreme (crtaju, prave čestitke ili se igraju „prodavnice“ i „pecanja“).
Kad su predviđene vannastavne aktivnosti, tada svi zajedno idu u zoološki vrt, u pozorište, na klizanje zimi i u prirodu leti.
Od njih četiri, tri su studentkinje, sve žive u Beogradu i u slobodno vreme duže od dve godine volontiraju u Centru za integraciju mladih.
Kažu da je u početku bilo predrasuda od strane ljudi iz njihovog okruženja, odnosno da nisu svi najbolje razumeli zbog čega i šta to one rade, ali da su ih pozitivni komentari vremenom nadglasali.
„Tek kada saslušaju moju priču od početka do kraja i osete uzbuđenje sa kojim prenosim svoje iskustvo, tada shvate koliko to meni zapravo znači“, kaže Dijana, apsolvent srpskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, koja svakog vikenda sa edukatorima programa odlazi u neformalna naselja Vuk Vrčević i Mali Leskovac i deci iz naselja drži radionice edukativnog i zabavnog karaktera.
Zadatak volontera je da uvide mogućnosti svakog deteta iz oblasti srpskog jezika i matematike i da u skladu sa tim naprave radionicu odgovarajućeg obima i težine.
Na kraju izdvoje vreme za užinu, zabavne igre i prijatne razgovore koji utiču na kvalitet njihovog života.
Ciljna grupa naših sagovornica su deca predškolskog uzrasta i đaci prvog razreda.
„Najveći problemi su socijalizacija dece koja retko ili skoro nikad ne napuštaju naselje i održavanje lepog ponašanja i pažnje dece koja rade na ulici. Ovaj program nam pored rada sa decom omogućava i terenski rad gde upoznajemo porodice dece, njihov način života i probleme sa kojima se susreću. Nekada pomažemo i socijalnim radnicima pri prikupljanju informacija o deci koja tek treba da upišu predškolsko ili prvi razred“, rekla je Dijana za Priče sa dušom.
„To je taj osećaj zadovoljstva i ispunjenosti koji imam nakon svake radionice. Kad shvatiš da tvoj mali doprinos nekome može da promeni život. Ili kada vidiš dete kako napreduje, ponavlja ono što si ga ti učio, bez obzira što je tada izgledalo kao da ništa ne sluša i da jedva čeka da završite zadatke, pa da može da se igra. S obzirom na to da sam završila farmaciju i da prethodno nisam imala nikakvo specifično znanje u vezi sa radom sa decom, u toku volontiranja sam prošla brojne obuke koje su mi pomogle da steknem adekvatno znanje da se snađem u različitim situacijama sa decom“, iskrena je Milica.
„Bilo mi je teško kada deca s kojom konstantno radim, ponekad i po više nedelja, zaborave i kako se zovem i šta smo radili, pa moramo sve ispočetka.“
„U tim trenucima najteže je motivisati sebe za rad, ali kada dete sedne ispred vas i počne da postavlja 1.001 pitanje i sa sjajem u očima vam priča o stvarima koje su mu se desile i koje ga raduju, pa ko ne bi želeo da tom malom biću da sve iz sebe što ima? Danas vidim da nije bilo potrebe za preteranom brigom, jer svaki put kada uđem u naselje deca sa kojom sam radila pre dve godine, dolete mi u zagrljaj i sa osmehom se prisećaju svega. Oni mi daju novu snagu da verujem da je ovo što radim vredno i da će dovesti do većih promena koje će toj deci omogućiti da jednog dana žive život kakav zamišljaju“, rekla je Iva.
Studentkinja molekularne biologije, Milica Miljanić iz Herceg Novog bila je sprečena da dođe na fotografisanje za Priče sa dušom, ali nam je napisala da je za volontiranje najvažnije imati strpljenja, jer je, prema njenim rečima, napredak ponekad spor.
„Savet koji dajem novim volonterima je da se prema deci ophode sa poštovanjem, da ih pitaju za dozvolu, da im kažu „hvala“ i „izvini“. Iako najveći deo radionica provodimo učeći, deca ih stvarno obožavaju i bitno je da se sa nama osećaju sigurno.“
Ove četiri devojke se nisu poznavale pre volontiranja u CIM-u, niti su bilo koga znale iz ove organizacije. Danas kažu da ne mogu da zamisle da im jedan dan prođe bez nekih članova tima.
„Neprocenjivo je kada svaki put dok ulazite u naselje, grupa dece krene da trči ka vama čim vas ugleda, uzvikuje vaše ime i grli vas tako da vam se čini da vas nikada neće pustiti.“
Njihovo ,,hvala što me niste zaboravili” ili ,,ovo sam nacrtao za vas” daju nam snagu za sve izazove.
„Ali, ono što svakako najviše pokreće na volontiranje je njihov napredak: pratiti nečiji razvoj iz dana u dan, kako na obrazovnom, tako i na socijalnom, emocionalnom i svim drugim poljima, a znati da ste vi doprineli tome, to vas motiviše da budete još bolji. Poznavati decu koju možete nazivati ,,svojom decom” najveće je bogatstvo svakog volontiranja“, rekla je Dijana na kraju razgovora.
Iva, Milica, Dijana i Milica nedavno su dobile nagradu za volonterski doprinos unutar organizacije na tradicionalnom CSR Forumu.
Nacionalna nagrada za volontiranje dodeljuje se u više kategorija, a posebno za izuzetan doprinos pojedinca prilikom realizacije volonterskih aktivnosti.
Nacionalna nagrada za volontiranje dodeljena je na konferenciji CSR Forum koju je organizovao Forum za odgovorno poslovanje u okviru Projekta za unapređenje okvira za davanje koji finansira USAID, a sprovodi Koalicija za dobročinstvo predvođena Fondacijom Ana i Vlade Divac. Ostali članovi koalicije su: Trag fondacija, Smart kolektiv, Catalyst Balkans, Forum za odgovorno poslovanje, Srpski filantropski forum i Privredna komora Srbije.
Više informacija pronađite OVDE.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Jovan Nedeljkov; Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com. Objavu članka podržao je Forum za odgovorno poslovanje. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.
