Ivana i Dragan su rešili da žive sa decom u selu, vratili se na dedovinu i kod Mionice otvorili prvi MUZEJ ŠUME

Imanje im se nalazi na oko 380 metara nadmorske visine, u podnožju Maljena, što je idealno mesto za strujanje čistog vazduha uz pomoć ruže vetrova sa Medvednika, Jablanika, Povlena i Suvobora. Dragan mi objašnjava i da se odavde pruža još jedan pogled – ka severnom, ravničarskom delu Srbije, pa se neretko vide i predeli iz tog kraja.

Upravo su čist, prozračan vazduh, zelenilo i obližnja šuma neke od prednosti života na selu sa decom koje su pomogle Ivani (37) i Draganu Sretenoviću (42) da počnu život u Toliću, a ujedno i razlozi zbog kojih sve više turista dolazi kod ove porodice na odmor.

Sretenovići su odrasli u gradovima, a odluku da se presele na selo doneli su posle venčanja 2018. godine.

Prateći predosećaj i imajući novu ideju za posao, ovaj par odlučuje da počne da se bavi turizmom na Draganovoj dedovini u Toliću, selu udaljenom 4 km od Mionice i oko 100 km od Beograda, gde su njegovi baba i deda proveli životni vek gradeći domaćinstvo i baveći se poljoprivredom i stočarstvom.

Ovo dvoje ekonomista (Ivana je diplomirala ekonomiju, a Dragan turizam) danas u svom poljoprivrednom gazdinstvu i turističkom domaćinstvu Ranč Sretenović turistima nude smeštaj u dva objekta za osam osoba, degustaciju domaćih sokova i rakija, organizovane obilaske i boravak u Muzeju šume, kako su nazvali deo imanja pod drvećem koji su preuredili za turističke obilaske.

Do kraja godine planiraju i izgradnju trećeg objekta za smeštaj, ali neće ići dalje od toga, jer, kako kažu, ne žele da se bave masovnim turizmom.

„Kada je deda preminuo 2009. godine, ja sam nasledio ovo domaćinstvo. Da se ne bi ugasilo, zasadio sam aroniju na maloj parceli, a to se vremenom proširilo na dva i po hektara.“

„Kasnije sam zasadio šljive, a kada smo Ivana i ja doneli odluku da se preselimo u Tolić, renovirali smo staru kuću i počeli obnovu svih objekata“, priča Dragan.  

„Iako je u gradu sve dobro funkcionisalo, nešto me je stalno vuklo ka selu“ (Dragan)

„Kada sam se upoznao sa Ivanom i kada smo krenuli u zajednički život, logičan nastavak bilo je selo u kojem ćemo da gradimo dom kakav nam odgovara.“

„Uložili smo dosta energije, rada, truda i novca. Sada živimo u babinoj i dedinoj kući koja je zidana početkom sedamdesetih godina, od čvrstih materijala, u šumadijskom stilu na četiri vode, koju smo renovirali, uveli centralno grejanje, internet i sve što nam treba za lakši život“, dodaje Dragan.

Pedesetak metara od kuće nalazi se šuma od 24 ara, koju su Sretenovići kupili od komšije sa idejom da tu naprave Muzej šume.

„Komšija nam je izašao u susret, s obzirom na to da se u ovom kraju nasleđena zemlja ne prodaje. Raskrčili smo šumu potpuno zaraslu u trnje i ostrugu i videli da u njoj raste oko tridesetak različitih vrsta stabala. Poželeli smo da pokažemo gostima koje biljke rastu u našoj šumi i da im ispričamo priču o svakom drvetu“, objašnjava Ivana.

„Jedan deo drveća smo posadili, jer smo hteli da imamo i neke vrste koje rastu samo na drugim kontinentima, kao što je paulovnija. Svaka vrsta je obeležena pločicama sa vrlo interesantnim podacima, ne onim stereotipnim, već sa zanimljivostima o drveću“, kaže Dragan za Priče sa dušom i dodaje da turisti mogu sami da se prošetaju ovim muzejem pod vedrim nebom, ali i u društvu domaćina. 

„Kao što se u gradovima dobija potpuno druga dimenzija destinacije uz turističkog vodiča, tako će i naši gosti moći da se prošetaju sa nama, da čuju neke zanimljive priče i anegdote koje ne mogu da nađu na internetu.“

S obzirom na to da su šume dugi niz godina predstavljale mesto gde su se ljudi skrivali, gde su živeli, pa i hranili, Dragan i Ivana su, kako kažu, želeli da vrate taj osećaj vezanosti čoveka za prirodu.

U njihovoj šumi gosti mogu da legnu na ležaljku, da se odmore, da nađu trenutak mira, da uživaju u zvucima i u mirisima šume, da se poistovete sa svim onim što šumsko okruženje pruža.

„Reakcije su odlične. Nedavno smo imali grupu predškolaca iz obdaništa koji su se ovde upoznali sa određenim vrstama drveća.“

„Naši gosti su uglavnom ljudi koji žive u urbanim sredinama, i to najčešće mladi ljudi, akademski obrazovani.“

„Oni žude za prirodom, za šumom, livadom i selom, ali žele da čuju nešto o tom okruženju, a ne samo da tu provedu vreme“, objasnili su Sretenovići i dodali da turisti mogu i da beru voće sa domaćinima i najesen da pomognu u pečenju rakije.

Porodice sa decom imaju posebno mesto u Ranču Sretenović, jer se ovde mališani mogu igrati sa životinjama i maziti ih, ljuljati na ljuljaškama, voziti dečji traktor ili mali kvad.

Društvo čine: kobila Dobrila i psi i mačke: Ljubica, gospođa Savka, Balerina, Gile, Prle i Lora.

„Ljudi koji dođu kod nas vole da se nadišu vazduha, da čuju ptice kojih ima dosta, da vide sitnu divljač poput fazana kojih toliko ima da se više ne plaše ljudi. Imamo i veliki broj zečeva u šumi, lisica, jazavaca, kao i srna“, ispričala mi je Ivana.  

U šumi pokraj ranča nalaze se i zapostavljene vrste drveća, koje novije generacije, nažalost, ne poznaju.

„Stekao sam utisak da su ljudi čuli za mnoge od njih, a da ne znaju kako izgledaju. U pitanju su zimske sorte krušaka, mušmula i dud. Posle obilaska, kod nas mogu da probaju sok od zove, na primer, koja takođe raste u našoj šumi.“

Pored organske aronije i njenog matičnog soka koji prave, na imanju imaju i 220 sadnica organske šljive (stenleja i čačanske rodne), kao i zasade trešanja, krušaka, jabuka.

Pričaju mi da su želeli da ono kako oni ovde žive sa decom predstave gostima kroz jedinstven turistički proizvod.

Prema rečima sagovornika Priča sa dušom život na selu ima i svoje mane i zahteva određene veštine koje nisu neophodne u gradu (zime sa dosta snega, vešta vožnja), dosta truda oko infrastrukture (uvođenje interneta) i dobru organizaciju oko društvenog života (odlazak na veće događaje u Beograd, Valjevo ili  Mionicu).

„Imamo jedan od najboljih komšiluka na svetu, ljude koji slično žive i razmišljaju i sa kojima delimo slične vrednosti. Naše prve komšije imaju veliku porodicu, životinje, bave se organskom proizvodnjom povrća i voća. Taj socijalni aspekt je nešto bez čega ne može da se živi na selu na dobar i kvalitetan način“, dodao je Dragan.

„Mi nemamo televizor u kući, naša deca veoma retko gledaju crtaće na telefonu, oni imaju svoj prostor napolju, svoj pesak, igralište, lopte, kvadove. Cilj nam je bio da kad smo već napravili porodicu da nam deca onda zdravo rastu i da se zdravo hrane“, istakla je Ivana na kraju Priče sa dušom.

Sajt ranča ove porodice posetite OVDE, a na instagramu ih pronađite na ovom linku.

Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu izvora i linka ka sajtu www.pricesadusom.com i uz potpis fotografa.