Starim vranjanskim receptom oduševio Šumadiju, a pitom od paprike i kačkavalja brendirao svoj grad

Kažu da se svaka turistička destinacija najbolje upoznaje na dve noge, pa sam i ja Aranđelovac, grad koji je dobio ime po pisanom dekretu kneza Miloša Obrenovića iz 1859. više puta „prošpartao” uzduž i popreko.  

Tako sam i došao do skrivenih mesta koja plene originalnošću, u kojima lokalno stanovništvo obeduje, kupuje i uživa, dok turisti više odlaze na centralne lokacije, predviđene baš za njih.

Promenada jednom od najdužih ulica u Srbiji trajaće oko pola sata, proći ćete pored brojnih načičkanih lokala, od butika, radnji i prodavnica brze hrane, sa ponekom zanatskom radnjom i kafanicama koje čuvaju duh 19. i 20. veka. Obućarska, pa saračko-tašnerska radnja, zatim kafana Miloševo burence…

Nekada ih je u donjem delu grada, takozvanoj Donjoj varoši bilo mnogo, a sada je ostala tek poneka.  

Gornji deo grada je oduvek bio moderniji i atraktivniji, samim tim jer je bliži parku, pa se i danas tu nalazi više prodavnica, butika, kafića i restorana, veći je protok ljudi i, slobodno možemo reći: centar dešavanja.

Na adresi Knjaza Miloša 186 u centru grada nalazi se Vlajkova pitara. Iako je u glavnoj ulici, nije previše uočljiva, ali će vas mirisi koji dopiru iz nje privući da zakoračite u Vlajkov svet.

Još prvi put kad sam u nju ušao dopala mi se neposrednost vlasnika i zaposlenih, ali i jednostavan ambijent i, pre svega, ukusne pite.

U gradu pod Bukuljom ima dosta pekara, velikih i malih, ali ovo specijalno mesto jedno je od retkih koje zaslužuje da dobije epitet „sa dušom“.  

Kao i svaki neiskusan turista na novom mestu, prvih nekoliko puta svraćao sam posle 12 sati na svojevrsnu užinu, ali tada tamo već nije bilo onih najboljih pita, za koje sam kasnije saznao da „planu“ ranom zorom.

Bilo bi dobro da ovde dođete na doručak bar do 10 sati ako želite da probate tu čuvenu pitu sa paprikom i kačkavaljem o kojoj se priča.

Vlasnik ove pitare Vladica Micić poreklom je iz Vranja i u Aranđelovac se preselio 2011. godine.

Pekarski zanat stekao je kao tek stasali osamnaestogodišnjak u Jagodini, a kalio ga je u jednoj tamošnjoj pekari gde je krenuo od nule.

Nakon toga se usavršavao u Nišu, Paraćinu i Ćupriji, a zatim punih pet godina zadržao u Pekari Toma u Beogradu. 

U Aranđelovac se doselio, kako kaže, igrom sudbine, a danas u ovom gradu živi i radi sa suprugom i decom.

Prvo je pravio samo tri vrste pita (meso, sir i pečurke), a zatim proširio ponudu na čak 15 (krompir, praziluk, kupus, sir-zelje…).

Kaže da je najtraženija spomenuta pita sa paprikom i kačkavaljem. To su mi potvrdili i lokalci koji ranom zorom ovde dolaze po doručak.

„Sećam se da su mi, kad sam počinjao, tadašnji radnici rekli da to niko neće jesti u Šumadiji, a sada je toliko velika potražnja da nemam dovoljno paprike u toku cele godine. Nedavno sam potrošio poslednje pakovanje od 400 kilograma, koliko je bilo planirano za ovu godinu. Izgleda da se mojim mušterijama dopao taj spoj juga i Šumadije“, rekao je Vladica u knjizi „50 najlepših mesta u Šumadiji“

U njegovoj vitrini su i domaće baklave, kiflice sa pivom i orasima, kiflice sa džemom i lešnikom i lenja pita sa jabukama.

Vladica kaže da poznaje ukus svake redovne mušterije, pa im neretko dok su još na vratima pakuje željene proizvode.

U ponudi su i standardne pite sa mesom, sirom, kao i hleb, kifle i kolači napravljeni po starim receptima

„Jedno vreme sam živeo kod ujaka u Jagodini i tražio posao. Imao sam tek 18 godina, obilazio sam sve pekare redom, ali niko nije bio zainteresovan. Onda sam stigao do poslednjeg lokala i u njemu su mi pružili šansu. Učio sam, radio i pomalo krao zanat, i na kraju pokrenuo svoj privatan posao“.

Ova priča je izvorno objavljena u knjizi Nenada Blagojevića „50 najlepših mesta u Šumadiji“. Više informacija o izdanju pronađite ovde.

Kliknite gore za hosting kao na Pričama sa dušom

Ostavite odgovor