Noć pre nego što sam uzeo prvi dodatni čas vožnje nisam najbolje spavao. Tako je bilo i narednih dana i, iako je instruktor dolazio svakog dana ispred moje zgrade u dogovoreno vreme, nekako sam bio uznemiren i nesvestan toga da napokon rešavam važnu stvar u životu.
Stres se pojačavao, ali uprkos tome vodio sam se izrekom „da se strah pobeđuje tako što se sa njim suočiš“.
Pronašao sam instruktora vožnje sa višegodišnjim iskustvom, a rečenica kojom me je „kupio“ bio je opis njegovog rada: „Instruktor je izuzetno strpljiv i staložen, nema cike-vike u vozilu, nema tenzije. Bez brige.“
Ima nekoliko razloga zbog kojih ne vozim, iako od 2010. godine posedujem vozačku dozvolu.
Uglavnom su to bila opravdanja da mi „kola nisu potrebna“, „da me uvek drugi voze“ i slično.
A u stvari istina je da me automobili nikad nisu zanimali, da sam uvek imao prevoz (pogotovo zbog posla), a uz to i da nisam bio spreman da preuzmem odgovornost, sednem za volan i pobedim taj neopravdan strah.
Ovaj tekst nije reklama za instruktora Dragana, jer je on u Beogradu ionako dosta tražen, i za 13 godina rada imao je na hiljade kandidata, već moja želja da svima, i ženama i muškarcima (a poznajem ih dosta koji bi želeli, a nikad nisu seli za volan) prenesem svoje iskustvo u započinjanju vozačkog života.
Pravilo 1: NEMA CIKE-VIKE
Ove reči su me odmah privukle da baš Dragan postane moj instruktor za vožnju.
Odmah sam pomislio da mi to treba: staložen čovek, strpljiv, koji jasno odgovara na pitanja i koji voli svoj posao.
Naime, ovaj Beograđanin ima licencu za instruktora i uglavnom radi sa ljudima koji imaju dozvolu, a nemaju iskustvo, odnosno sa onima koji nisu seli u vozilo pet, deset i više godina.
Imajući u vidu kako se vozi u Beogradu i da su ljudi skoro uvek nervozni, rečenica „nema cike- vike“ došla je kao spas. I zaista, strpljenje u radu sa kandidatima je najvažnije, uz to ide i ponavljanje i razumevanje. Jer, nismo svi isti niti razumemo stvari na isti način.
Pravilo 2: SAMO ISPITUJ
Meni kao potpunom laiku za saobraćaj i automobile neki izrazi nisu bili sasvim jasni, pa sam tako savet da skrenem levo „dublje“ pre ulaska u Terazijski tunel, shvatio da treba da se približim liniji, a ne da u stvari odem na drugu stranu.
Za mene je to značilo „šire“, pa smo tu reč kasnije koristili tokom časova. Kada imate smirenog i razumnog instruktora, slobodno mu postavljajte pitanja. Čak i ona za koja mislite da su glupa, a u stvari nisu.
Ništa nije sramota, ništa se ne podrazumeva, niko pre polaganja vozačkog ne mora ama baš ništa da zna, od toga kako se otvara hauba, do toga sa koje strane se uključuju migavci, a sa koje brisači. Zbog toga svi i uzimamo časove da bismo stekli nova znanja.
Pravilo 3: NOSIM SVESKU
Kondiciona obuka u Beogradu u širokim i prometnim bulevarima ume da bude zbunjujuća, ako ste kroz njih do tada prolazili samo kao putnik u autobusu ili u taksiju.
Zbog toga je korisno da vam instruktor nacrta pred kraj časa na parkingu i sve lepo pojasni na papiru.
Ponesite sveščicu i za početak učite na taj način.
Tek kada sam prvo na papiru, zatim u glavi, a onda i za volanom shvatio sve detaljno, od raskrsnica i semafora do kružnog toka, kako se gde skreće i kako stvari funkcionišu, sve je išlo mnogo lakše. Naravno, postavio sam hiljadu i jedno pitanje. Svi mi koji smo polagali pre 10 i više godina nismo imali teoretsku obuku, tako da će vam takvi crteži dosta značiti.
Pravilo 4: SVE JE TO IGRA
Pored časova koje sam uzimao skoro mesec dana, dosta su mi značili i snimci sa jutjuba jednog instruktora iz Sarajeva, gospodina Bega Jusufovića.
Dok gledate njegove snimke kako prolazi kroz sarajevske ulice i detaljno objašnjava svaki semafor, pešake ili kružni tok, sve ih nazivajući svojevrsnom preprekom, shvatićete da je reč o jednoj igri. Da, saobraćaj se i može tako posmatrati, kao igra, ukoliko u njoj poštujemo pravila. Umesto da se plašite saobraćaja, zamislite da je sve jedna igra u kojoj treba stići do krajnjeg cilja.
Ne zaboravite da vi upravljate automobilom, a ne on vama.
On je vaše sredstvo za prevoz od tačke A do tačke B. Samim tim sve što vi uradite, on će da izvrši. Vi ste glavni i zbog toga je strah nepotreban.
Pravilo 5: PRAKSA VS STRAH
U početku nisam verovao da je vežba toliko bitna, a sada, kada sam vozim auto, vidim da je Dragan i te kako bio u pravu. Posle uzimanja dodatnih časova bilo bi dobro da odmah kupite svoja kola i nastavite da ih vozite, prethodno uz određen broj časova sa instruktorom na njima.
Čak i ako pogrešite, ako vam se ugase kola na semaforu, ili doživite neki manji početnički peh, ne očajavajte. Važno je biti koncentrisan, nastaviti dalje i ne reagovati na reakcije nervoznih vozača.
Kad neko svira uvek se setim emisije Mirka Alvirovića koji je jednom merio vreme putovanja dvojice vozača, jednog koji je vozio po propisima i drugog koji je jurio. Razlika na cilju je bila svega nekoliko minuta.
Kad uzimate dodatne časove, ne slušajte „savetnike“ iz vašeg okruženja o broju časova već vozite sa instruktorom do trenutka dok ne budete bili zadovoljni. Iako svi žele da nauče za nekoliko dana, pratite sebe i instruktora, a ne druge, i vozite ako treba i 40 i više časova. Time dobijate sigurnost na drumu, za razliku od komentara koji samo mogu da vam poljuljaju samopouzdanje.
Umesto pravila 6: JOŠ MALO O DRAGANU
Dragan Radić (36) je licencirani instruktor vožnje specijalizovan za kondicione časove, odnosno za rad sa ljudima koji već imaju dozvolu i kojima treba podsetnik u vožnji kako bi im se vratio osećaj koji su svojevremeno izgubili.
Jedan od glavnih razloga zbog kojeg mu se kandidati javljaju je, kako kaže, strah od izlaska u saobraćaj, pre svega zbog bahate i nebezbedne vožnje u Beogradu.
Najčešće su to stariji od 30 godina (najstarija kandidatkinja imala je 64 godine) među kojima ima ljudi koji su se preselili iz manjeg grada u Beograd, a tu su i mladi sa probnom vozačkom dozvolom. Među onima koji su naučili da voze sa njim su ljudi svih profesija: advokati, konobari, doktori, programeri, turistički vodiči…
Pravila nema, to su, kako kaže, ljudi koje nije zanimala vožnja, koji su imali druga interesovanja, ali su došli u period kada im automobil postaje potreba.
„Većina ljudi ima kod kuće roditelje ili supružnike koji bi mogli da im pomognu, ali moj savet je da vas ne obučavaju najbliži. Neko neće imati živaca, drugi će biti previše emotivni, a uz to vozilo nema duple komande. U ovom našem poslu čovek koji obučava kandidate treba da bude smiren u svim situacijama i ne sme da prenese strah, nervozu i pritisak na njih. Ne možemo svi da budemo piloti aviona, to je sigurno, zato i ne mogu da kažem koliko kome treba časova. Meni je izazov kada mi dođe čovek koji je mnogo toga zaboravio, a onda izađe zadovoljan i krene da vozi svoj auto. Taj dobar osećaj me drži u ovom poslu“, rekao je Dragan za Priče sa dušom.
Ukoliko ste se našli u sličnoj situaciji kao ja i ako želite da osvežite svoje znanje i poboljšate vožnju posle više godina od polaganja vozačkog, od srca vam preporučujem instruktora Dragana.
Za više informacija posetite njegov sajt na sledećem linku.
Srećno i, ne zaboravite, nema cike-vike!
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Napomena: Tekst i fotografije su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.
1 komentar
naucila da vozim, ali me strah da sama krenem. Vozila sama i posle jedne svadje ..samo sa instruktorom vozim po svim kozjim stazama. Sama gasi se autoi td