Onako kako vikendom sa radošću, osmehom i emocijama prodaju italijanske kolačiće na Kalenić pijaci u Beogradu, tako je petočlana porodica Đurđević i mene dočekala u svom malom, ali ljubavlju ispunjenom domu u Žarkovu. Drugačije nije bilo ni tog julskog petka 2015. godine kada su Jelena (36) i Davor Đurđević (47) u istom danu ostali bez posla, ne sagledavajući kasnije tu neverovatnu slučajnost kao životnu nepriliku, već kao ideju za novi posao, novi početak, novi izazov i novu nadu.
I dok bi mnogi roditelji troje dece na njihovom mestu paničili ne znajući šta će i kuda će bez dve plate kojih više nema, ovi supružnici smireno su prihvatili okolnosti i počeli da razmišljaju da se bave nečim što mogu da stvore sa po svojih 10 prstiju. Dok mi na Sretenje, sa osmehom i uz upadice bliznakinja Anastasije (10) i Teodore (10) i najmlađe Irine (6) pričaju kako su preživeli taj period, njihova priča na prvi pogled deluje groteskno, i tužna i smešna, ali pre svega je vedra i puna nade.
– Tog petka ja sam ostala bez posla u 17.20 sati, a Davor u 18.15. Kada smo došli kući, skoro uglas smo jednom drugom rekli: „Imam nešto novo da ti kažem“. Jedino i najveće bogatstvo sa kojim smo tada ostali su naše tri ćerke i zdravlje. Znali smo da ćemo već sa te dve najvažnije stvari u životu uspeti da se dignemo kao feniks, i da je to što smo dobili otkaze samo jedna nova životna situacija – priča mi Jelena za Priče sa dušom.
Pošto su prestali da rade početkom meseca, zbog čega su im, srećom, odmah i isplaćene plate, rešili su da ih potroše i odu na letovanje, umesto da sede i oplakuju svoju sudbinu. Uplatili su last minut ponudu jedne agencije i otputovali u Grčku.
– Tamo smo zaboravili na sve i dodatno upili pozitivne energije, odmorili se, uživali, posvetili se jedni drugima – dodaje Davor.
Po povratku u Beograd, u sandučetu su ih sačekali računi i drugi troškovi za koje nisu imali novac. Sećanje na sunčanje na ostrvu i kupanje u moru počelo je da bledi, ali samo nakratko.
– Ja sam znala da više neću da radim u korporaciji, a Davor da neće da radi za drugog. Kada smo rešili šta nećemo, trebalo je videti šta hoćemo i možemo, kako bismo našli način da preživimo. Motiv su nam u isto vreme bili i ljubav i nužda. Imali smo ideju da u posao uključimo i ćerke i da napravimo sistem u kojem svaki šraf porodice mora da funkcioniše – priseća se Jelena.
Setili su se kolačića kantućina (cantuccini) za koje im je recept dao Jelenin brat koji živi u Nemačkoj, a koje su prethodno pravili povodom slave, rođendana i drugih svečanih prilika, dok su ih prijatelji sa zadovoljstvom degustirali.
– To su italijanski kolači koji su se još u 12. veku pravili u samostanima u Toskani i najčešće konzumirali uz slatko vino. Bukvalni prevod je: dva puta pečeni biskviti ili slatki hlepčići – priča mi Jelena, dok se šestogodišnja Irina nadovezuje.
– Pravimo ih sa bademom, kajsijom i ponekad sa đumbirom. Lepi su da se jedu uz kafu, čaj, mleko i vino – deklamuje najmlađa članica male porodične fabrike.
Glavna karika u lancu proizvodnje je tata Davor, koji pravi testo, mesi ga, stavlja u pleh i peče u kuhinjskoj rerni. Ženski deo porodice dodaje da su mu dva dana pre odlaska na pijacu ruke u testu do lakata. One su ujedno zadužene za marketing i prodaju, a Irina ima zadatak i da udari pečat na papirne cvetiće – etikete.
– Prvog dana prodao sam samo tri kesice, a sutradan malo više. Sledećeg vikenda smo poveli ćerke i one su prodale čak 10. Ljudi uglavnom pozitivno reaguju na to što nam one pomažu, a mušterije su zadovoljne ukusom kolača i uslugom prodavaca – otkriva Davor.
– Ko ne vidi u orahu, ne vidi ni u tovaru, kaže stara poslovica moje bake. Mi smo u te prve tri kesice videli da možemo mnogo, davali smo sebi nadu. Jer, kad date sve od sebe, kad uradite posao najbolje što možete, onda nema mesta panici i strahu, univerzum će dalje raditi za vas – sigurna je Jelena.
Osnovni moto, molitva i matra ove porodice je zahvalnost. Jedan od njihovih rituala je i da, dok sede za kuhinjskim stolom, kažu barem dve stvari na kojima su zahvalni za taj dan ili nedelju.
– Najlakše je sedeti u zoni komfora i kukati. U našoj porodici ne sme da se upotrebi rečenica „ne mogu“. Život nije odustajanje, život je stalan rad na sebi, učenje i suočavanje sa problemima, a u tome jeste i najveća lepota postojanja. Niko nije bez razloga na ovom svetu. Zahvalni smo ljudima sa kojima sarađujemo, koje smo upoznali, zahvalni smo mušterijama, svima koji nam pošalju poruku da su kolačići divni, zahvalni smo na svakom novom danu i prilici da ga preživimo – rekla mi je ova optimistična majka, pre nego što je spremila ćerke za trening mačevanja.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)
31 komentara
Lepa i poučna prica 🙂 Gde mozemo da pazarimo ove ukusne kolače?
Divna prica, zelim im sve najbolje i naravno veliki uspeh 😉 njihove kolace cesto kupujem na Kalenic pijaci, obicno weekendom, preukusni su, deca ih obozavaju…
Dakle, ljudi u kuhinji u svome stanu , bez osnovnih tehničkih uslova, proizvode prehrambene proizvode za ljudsku upotrebu, Nemaju sertifikate, nemaju HACCAP, nemaju ništa. Nemaju firmu, nemaju registrovanu delatnost, nemaju …., Deca se veselo igraju za kuhinjskim stolom sa smesom od kojih se prave kolači koje prodaju na crno ispred pijace. Dakle , nemaju kasu , nemaju tezgu , ne plaćaju zakup, ne plaćaju porez ,… I vi, sve ovo nazivate „priča sa dušom“?to samo u ovoh šizofreničnoj državi može. I d aoni rade tako kako rade i da ih ljudi u tome podržavaju! Da li bi tako govorili da se sutra 50 ljudi otruje tim kolačima? Da li bi i onda oni bili „divna porodica“?
Ljudi prodaju na pijaci a ne u pekari sa registrovanom djelatnoscu. Isto kao i neka bakica sto prodaje sireve i mlijeko na istoj toj pijaci, isto bez HACCAP-a, bez tehnickih i sanitarnih uslova u domacinstvu bar ne onih propisanih zakonom i slicno. Hocete li i nju da hapsite? Pohapsili bi ste onda pola Kalenica i pola Srbije. I to u neznanju, jer HACCAP nije obavezan ako uopste znate i sta on zaista podrazumijeva, kao ni odredjeni porezi za sviju ali da ne glumim uciteljicu, vidim da vi to odlicno znate. Dakle palicu u ruke pa idite prebijte troje djece koja vas eto pokusavaju otrovati a koja su vec sad veci ljudi nego sto cete Vi ikad biti. Jer ne sjede ispred monitora i ne traze dlaku u jajetu – vec se bore.
Pa upravo to i jeste problem!!! Proizvode prehrambene proizvode bez registrovane firme, bez minimalnih tehničkih uslova, bez ….! Time što pominjete bakicu koja prodaje sir na pijaci ste sebe u potpunosti diskreditovali. Vi ne znate osnovne stvari. Svaka ta baka ima registrovano poljoprivredno domaćinstvo i za nju postoje predpisani sanitarni uslovi. HACCP je obavezan za svaku ozbiljnu proizvodnju prehrambenih proizvoda . Za neozbiljne i ilegalne naravno da nije. Znate li vi uopšte šta je to HAACP? Kažete bore se? Da li to mislite i o proizvodjaču „Zozovače“?
Svaka Vam je reč na mestu!
Vole idi mrači na nekom drugom sajtu, a nas pusti da uživamo u pričama sa dušom.
Bravo!Svaka cast i sretno!
Kolačići su super!! Teo (4god) i ja smo uzeli od Irine sa bademom, a imali su i sa kajsijom.. Prosto mi je fantastično, jer smo ih prošli kad smo izlazili sa Kalenića, pa smo se vratili da kupimo te kolačiće. Potpuno je Irina zračila, a Teo se zastideo pa nije hteo da joj priđe da uzme kolačiće. Ali ih je zato sve pojeo!!! Naravno i ja sam se ogrebala za neki. 🙂
Stajali su na centralnom ulazu iz Njegoševe….
Svaka čast! Bravo na pokretačkoj snazi i pronalaženju rešenja! 🙂 Ako ovo čitaju i oni, volela bih da znam da li im je bila potrebna neka dozvola za to, jer sam se i ja bavila sa mišlju da se oprobam sa mafinama i kuglofima, ali se nisam usudjivala iz straha da mi neka inspekcija ne zalegne na vrat 🙂 VELIKO BRAVO ZA NJIH!!! PUNO USPEHA!!!
Naravno da vam je potrebna dozvola!! Prouvodnja prehrambenih proizvoda nije šala. Zar mislite da ljudi investiraju hiljade evra u proizvodne pogone zato što imaju viška novca? Zar mislite da je zakon propisao “ minimalne tehničke uslove“ tek tako? Stvarno mislite da možete imati proizvodnju u svojoj kuhinji? Zar mislite da možete obavljati komercijalnu delatnost bez da imate registrovanu firmu, registrovanu delatnost, račun,… Ne draga Sanja , ne možete. Odnosno možete ali tada radite na crno,proizvodite prehrambene proizvode u nelegalnim uslovima….I neće vam jedna inspekcija zaleći na vrat već puno , puno njih upravo proporcionalno sa brojem prkršaja koje ste napravili ( poreska, sanitarna,radna,..) Ukoliko se izvučete bez krivične prijave za ugrožavanje zdravlja ljudi budite srećni. Pa vi samo napred, kad mogu Djordjevići možete i vi,
Pa kako se zovu kolacici i gde se kupuju?…ponekad nije na odmet da price sa dusom budu i upotpunjenje nekom informacijom tog tipa 🙂
Kolacice prodaju na ulazu u Kalenic iz Njegoseve. Kostaju 200 dinara po kesici. Na njima ima zakacena ceduljica ali nema ime brenda.
Iskreno ova prica mi deluje kao naucna fantastika. Poslednje plate potrosili na letovanje, a troje dece…stigli racuni za koje nemas pare… Pa od cega si ih onda platio, od cega si kupio smesu za kolace, platio tezgu na kojoj prodajes.. Da ne pricam koliko treba izdvojiti samo za jedan dorucak, rucak, veceru i ponavljam troje dece.. Ocigedno imaju pomoc sa strane u vidu bake, deke.. Jer ovako napisano koliko god zvucalo „slatko“ je nemoguce.
Takvi koji misle kao ti i nista ne rizikuju, ne mogu da budu preduzetnici u Srbiji. Ne treba mraciti, dajte malo optimizma 🙂
A šta konkretno ovi ljudi osim prijava inspekcija rizikuju? Da li je rizik novac uložen u proizvodni objekat? Da li je rizik novac uložen u prodajni objekat? U opremu? Radnu snagu? Šta je konkretno ovde rizik? Ovo nisu preduzetnici, već ljudi koji svojom neodgovornošću i bahatošću ugrožavaju zdravlje drugih ljudi.
Slažem se.Priča je možda slatka,ali beskrajno naivna bez tuđe pomoći. Kao što reče KICA ,a inpekcije,brisevi,sertifikati…Ko nije radio sa hranom,možda i poveruje.Nisam maliciozna i volela bih da može sve da bude lagano kao u ovoj bajci.
Nemaju tezgu rade ispred pijace i sjajni su.
Dakle rade na crno ? Nemaju tezgu , nemaju kasu , ne plaćaju poreze, …. Dakle to je po vašem mišljenju “ sjajno“?
a sta je sa madjarskom, nemackom uvoznom robom??? oni placaju jeb..i porez drzavi??? ne, vec rade na crno i idu na letovanje, decu salju u spaniju, nikad nisam prijavila nikog ko posluje na crno iako moj muz radi legalno, zelim ovoj porodici puno srece
Zaista ne razumem dokle ćemo se voditi onom “ pa šta ako rade nelegalno to rade i drugi „. Zar je to opravdanje? Po vama je uredu rad n acrno, ne plaćanje poreza. Ili je to uredu samo za one koju su vam simpatični? Da bi neko uvezao robu iz Nemačke mora u najmanju ruku da ima firmu. Čak i ukoliko je švercuje, ako ništa drugo, bar NE PROIZVODI sam u neadekvatnim uslovima prehrambene proizvode. Verujem da za proizvodjača “ zozovače“ nemate baš previše lepih reči.
Ne znam, ali meni je ova priča kao bajka. Da su ostali bez posla istog dana ima smisla samo ako su radili u istoj firmi. Zatim, koliko znam i kad neko izgubi posao, a radio je godinama, ima pravo na nekoliko plata kada se prijavi na biro. Sad priča ostaje nejasna, da li su se finansirali tim novcem par meseci, onda ima smisla. Nisu mi lepe ovako površne priče. Ukoliko prodaju ispred pijace, kao što je neko napisao, oni rade na crno? Znači nisu zakupili tezgu? Drugo pitanje, zar nije potrebna neka provera kvaliteta te hrane, kao i samog procesa obrade, jer ipak koliko možemo biti sigurni da je proces obrade bezbedan? Imam recimo iskustva sa Limanskom pijacom u Novom Sadu. Prodavali su sir trapist u sred leta, probala sam i bio je pokvaren. Toliko o kontroli te hrane. Inspekciji je bitno da si ti platio tezgu, a neko od političara je već izjavio da nemamo dovoljno sredstava za dobru kontrolu hrane. Kontroliše se samo da li neko plaća porez. Uglavnom, eto i odgovora zašto ih niko nije kontrolisao kada je ispravnost hrane u pitanju. Ne vidim ovde zlurade komentare, samo realne.
Meni deluje neverovatno, a mislim da ne gresim, da od prodatih kolacica, na samo jednoj tezgi, pa bila ona i na Kalenic pijaci, moze da zivi petoclana porodica. To moze da bude samo dodatni izvor prihoda, postojecim platama. I to dok se inspekcija ne doseti da oni nemaju nikakav sertifikat, niko ne kontrolise ni njih (uobicajeni brisevi za sve koji rade sa hranom) ni kuhinju u kojoj se sprema. Lepa prica, pali su vec kod potrosenih para na odmor u Grckoj. Bilo bi logicno da su to ulozili u posao. Sve mi deluje kao utesiteljska prica za one koji nemaju posao. A sto se tice prezivljavanja, mislim da su bake i deke glavni finansijeri
Divna prica. 🙂 i Muz i ja smo u momentu kada sam izgubila posao pokrenuli mali privatni posao. Nikada se ne treba predati. Hvala na ovom tekstu!
Marija
Pozdravljam ovu slatku porodicu ali mislim da je tako nesto nemoguce u Srbiji !
To je moguce do ulaska u U.E. A onda ako hoces da prodajes kolacice, malo sutra kuhinjska rerna, potrebna ti je laboratoria koja kosta 50 000 evra
Mogu li da se poruce brzom postom kolacici?DA PRIPOMOGNEMO MALO I MI IZ UNUTRASNJOSTI!
Svaka čast ako je ovo tačno, al to u Srbiji nema pojma. Koliko prodaju kolačića po kojoj ceni i od toga da žive. što reče neko gde je inspekcija , gde fiskalna kasa, znači rad na crno. Bolje da se nisu reklamirali nego radili i ćutali.
Ma ovo je cista laz, to nije moguce, to je samo da nam bude lepo nao na filmu.. Treba da bude malo ozbiljnija proizvodnja i distribucija da bi se zivelo od toga.
Kakva slatka prica 🙂 Zelim im puno uspeha!
Ma da, vazi! Na dnevnom nivou morali bi minimum zaraditi 2000 din. da bi njih petoro funkcionisalo. A kako placaju racune i ostalo? NEMA SANSE DA JE OVO ISTINA!