Od nameštaja koji je za bacanje, Marija pravi UNOSAN POSAO: Sve je staro 100 godina, a najbolji kupci iz Vojvodine

Atelje u Zemunu koji sam posetio sa fotografom bio je pun raznih komada nameštaja, tek pristiglih iz Francuske i Italije. Reč je o antikvitetima, o starim komodama, krevetima, stolovima, stolicama, koje dosadašnji vlasnici više ne žele da koriste, a kojima Marija Veličić Krnjajić (36) daje nov život.

U trenutku dok smo snimali Priču sa dušom ova talentovana umetnica radila je na doterivanju sobe iz doba Austrougarske, koja se nalazila u jednoj staroj kući u Beogradu, a sada u njenoj radionici kraj Dunava. Svojevremeno je taj porodični nameštaj bio planiran za miraz jednoj tadašnjoj mladoj dami, a danas ga je jedna gospođa iz Srbije otkupila i poželela da ga ima u svom domu, uz Marijinu pomoć.   

Moja sagovornica se oprobala u restauraciji starog nameštaja i stvaranju nove umetnosti pre tri godine i do sada je imala veliki broj klijenata. Sa svima ima otvoren, prijateljski odnos i otkriva da se ljubitelji nameštaja u poslednje vreme dele na one koji žele samo moderno i druge koji traže retro, poput njenog restauriranog nameštaja. Dodaje da ima i izuzetaka.

– Nedavno je u Šabac otišao nameštaj čoveka koji je sazidao kuću u minimalističkom stilu, a unutra je želeo da ima isključivo stari, obnovljeni nameštaj. Neki prave i kombinacije sa novim i starim, s obzirom na to da ovaj nameštaj ima mnogo pigmenata, pa je prilagodljiv za skoro svaki ambijent, bilo da je moderan ili ne – otkriva Marija.

Priča mi da je oduvek imala talenat za lepo i za slikanje, pogotovo jer je njena baka Emilija bila poreklom iz Italije, pa, otud i iskonsko interesovanje za farbanje, slikanje i dizajniranje.

Svako malo su je posao i privatne obaveze vodile u tu zemlju. Nakon što je diplomirala na Višoj medicinskoj, pozvana je na tromesečni kurs u Italiju. Danas odande često nabavlja nameštaj, a u poslednje vreme na mapi je sve češće i Francuska, čije stilove naš narod izuzetno voli i ceni. 

Pitam je i kako je bilo na ulasku u preduzetničke vode, a kako danas, tri godine kasnije.

– Trinaest godina sam radila kao kozmetičarka, ali i kod drugih poslodavaca, a onda sam tokom trudnoće i posle porođaja sa trećim detetom, ostala bez novca koji mi je pripadao. Četiri godine na sudu čekam rešenje tog slučaja i isplatu novčane naknade porodiljskog odsustva kod privatnika. U jednom trenutku, vlasnik firme je nestao, a ja, umesto da se nerviram i gubim vremena, rešavam da iskoristim svoje talente. Tako je nastao Shabby dream. Porodica nije bila za tu ideju, a ja sam se vodila unutrašnjim osećajem. Danas kad razmišljam o svemu tome, ispada da je možda i bolje što se sve ovako završilo. Da nije bilo tog privatnika koji je nestao, ja danas ne bih radila posao koji volim – seća se Marija.  

Sve je počelo kada se njena drugarica, poreklom iz Velike Britanije, selila i prodavala kompletan nameštaj svoje prabake. Marija je za ćerkinu sobu kupila, kako kaže, „romantičan nameštaj u engleskom stilu“, počela da ga preuređuje za njenu sobicu. Objavila je slike na instagramu i fejsbuku, drugarice su ih videle, počele da zovu i da naručuju za sebe, i tako se posao pokrenuo.

– Ljudi često donose antikvitete stare i po 100 godina. Na njima obično treba dosta da se radi jer stižu u lošem stanju, pa je potrebno da se popravljaju. To je najteži deo posla. Takođe, treba i da se dodaju ornamenti koji fale, a tek nakon toga sledi „šlag na tortu“, odnosno farbanje, patirinanje i voskiranje. Kupci traže ili da se preradi njihov komad, ili da pazare već urađen koji sam ja ranije nabavila, ali da bude u mom stilu koji su videli na društvenim mrežama. Dešava se i da prerađujem nove stvari, koje vlasnici žele da naprave da liče na stare. Na primer, da vrata američkog plakara oslikam da budu kao pre jednog veka.

Marija je navikla da sve radi sama. Starija ćerka Maša (12) joj najviše pomaže, dok su Andrej (5) i Milica (4) mali i nemirni, pa mogu samo da uživaju u odabiru boja.  

– Najveći deo vremena provodim ovde kraj Dunava, a nakon napornog dana dolazim kući i spremam ručak za decu i supruga. Tražim stari nameštaj po oglasima i na buvljaku, dovozim do ateljea, unosim, kupujem boje i četke, farbam… Tata mi je jedno vreme dosta pomagao oko popravke, a sada se razboleo, pa ne može uvek da bude na raspolaganju. Slobodno mogu da kažem da sam napredovala za ove tri godine i da mogu sama sve da postignem. Nije toliko teško za jednu ženu kao što mnogi misle. Jeste reč o fizičkom poslu, ali to nije suština, potrebno je imati i dara – kaže Marija za Priče sa dušom.

– Kada sam počela, imala sam malu ušteđevinu. Jedino što sam sa sigurnošću znala je sa kojom količinom ljubavi ulazim u sve ovo i da ću se dati punim srcem. Zanimljivo je i da su me svi ljudi iz mog okruženja podržali rekavši da su male šanse da ne uspem. Išla sam na rizik, iznajmila sam mali prostor, ali sam već na početku dobila lepe poslove. Jedan od njih je bio oslikavanje nameštaja u restoranu „Vetrenjača“ u Pančevu, čija mi se vlasnica nedavno ponovo javila da joj uradim i trpezarijski sto i stolice. Stari klijenti mi se vraćaju ili me preporučuju, ne reklamiram se mnogo, jer posla ima – sigurna je Marija.

Među prvima je počela da se bavi restauracijom na ovaj način u Srbiji, a inspiracije joj ne nedostaje. Komadi nameštaja koji su dobili nov život u njenom ateljeu sada se nalaze u domovima širom Srbije. Priznaje da, osim u Beogradu, najviše klijenata ima u Vojvodini, a da dosta narudžbina stiže iz Pančeva, Subotice, Đale… Izgleda da tamo ljudi cene nameštaj svojih predaka, kojem, umesto da ga bace, produže trajanje, uz Marijin talenat i umeće. 

Još Marijinih radova pogledajte OVDE.

* Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com * Fotografije: Jovan Nedeljkov; privatna arhiva* Napomena: Tekst je u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Potpisati autora fotografija. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.