U reči Ivane Bajić iz Turije, koja sa suprugom Brankom vodi smeštaj Kuća za odmor Iva da se često dešava da turisti, mahom iz Beograda provedu ceo vikend kod njih bez potrebe da se prošetaju do centra Turije i posete seosku plažu i obližnji salaš, poverovao sam tek kada sam i sam zakoračio u ovaj skriveni, egzotični kutak pokraj Velikog bačkog kanala.
Na glavnom putu, iza gvozdene kapije, dovoljno ograđen da turisti imaju privatnost u bazenu namenjenom samo gostima koji se poznaju, nalazi se smeštaj Kuća za odmor Iva.
Reč je o Turiji, mestu od oko 2.000 stanovnika u opštini Srbobran, udaljenom oko 40 km od Novog Sada i oko 140 od Beograda koje je javnosti poznato najpre po čuvenoj Kobasicijadi.
Ivana mi pokazuje dve kuće, „prednju“ i „donju“, koje se izdaju samo gostima koji ovde dolaze zajedno, što znači da može boraviti i samo jedna porodica, samo jedan par ili više ljudi i porodica, ali ukupno do 9 osoba.
Bazen je privatan i namenjen je gostima koji u tom trenutku borave u smeštaju, a tu je i izlaz na Veliki bački kanal.
Turija je poznata po tome što se nalazi na tri vode: Krivaji, Beljanskoj bari i Velikom bačkom kanalu, ali i kao gastronomska destinacija u kojoj se organizuje Kobasicijada i rodno mesto narodnog heroja Petra Drapšina.
Na početku obilaska Ivana mi priča da su dobar deo radova radili sami i da su u mobama učestvovali skoro svi članovi porodice.
Pored nje i supruga Branka u pomoć su priskakali i njena sestra Dragana, zet Milan, roditelji, svekar Mihajlo i brojna rodbina i prijatelji.
„Sestra i ja smo lepile ove gipsane cigle, jednu po jednu. Tokom rada imale smo mnogo anegdota jer smo amateri, pa se dešavalo da smo radile duže od iskusnih majstora. Naša majka je uvek govorila „Ko ne sačuva, taj ne naradi“, priča mi Ivana sa osmehom.
Njih dve su i restaurirale dobar deo nameštaja u kući, pa gosti ovde mogu uživati u staroj klupi staroj 100 godina koju su zajedno tapacirale, takođe kao samouke majstorice.
Otkriva mi da su laminat stavljali sestra i zet, pokazuje mi stolicu staru 60 godina koju je njena baka svojevremeno dobila na poklon od svoje mame, a na klupi su našli čak sedam slojeva farbe. Svaki vlasnik je farbao po svom ukusu.
„Moj tata Branislav je imao ideju da se, kad ode u penziju, vrati korenima u svoju Turiju. Ovu kuću je kupio od svoje tetke, a 2007. godine je završio objekat i dozidao jedan deo.“
„Pre toga postojala je samo jedna kuća i nekoliko šupa. Kada je jednog dana odlučio da reši svoju imovinu, starijoj sestri je prepisao kuću u Bačkom Jarku, a meni ovu u Turiji. Vodio se onom starom izrekom da je dobro da žensko dete ima nešto svoje, jer se nikad ne zna šta život nosi“, seća se Ivana.
Ideja o pokretanju posla u turizmu nastala je kada su Ivana i Branko videli da kuća pored vode ima potencijal i da umesto da stalno kose travu i održavaju imanje u nedogled, na tom mestu mogu da ugošćavaju goste iz celog sveta.
Kada ju je mama motivisala rečenicom „imaš smisla za biznis kao tvoj otac, svi ćemo te podržati“, Ivana je počela da razmišlja o turizmu u Turiji i sa suprugom Brankom se upustila u ovu avanturu.
„To što smo za radove na objektu pozvali u pomoć najbližu rodbinu i prijatelje nije bilo pitanje novca, već vremena. A i nama je ovde u Bačkoj to bio vid druženja vikendom. Mi radimo, deca se igraju i čak pomažu koliko mogu.“
„Naš sin Mihajlo je dedi dodavao po koju ciglu dok se zidao roštilj. Mi smo odrastali u takvoj atmosferi zajedništva i naučene smo da od malena treba raditi, a sada to prenosimo i na našu decu. Svako je radio spram svojih mogućnosti, godina, snage, znanja, umeća, a imali smo i svoj alat“, priča Ivana za Priče sa dušom, koja je doktor poljoprivrede po obrazovanju i radi u Institutu za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu, dok je njen suprug završio Visoku elektro-tehničku šolu u Novom Sadu i sa svojim ocem radi u porodičnoj vulkanizerskoj radnji u Bačkom Jarku.
„Jedino pločice mi nismo radili (smeh). Mama je čak u jednom trenutku radila na mešalici, tata je pravio igralište za decu, a svekar je sa mojim suprugom izbetonirao deo oko bazena, dok je ovaj sto ispred kuće zet preradio i ukrasio ga ostacima kupatilskih pločica.“
Bajići mogu da ugoste najviše 9 osoba, a cena smeštaja se formira na osnovu broja gostiju. To može da bude jedna porodica, dve porodice, jedan, dva ili tri para.
Najvažnije je da se ne spajaju ljudi koji se ne poznaju. Minimum su dve noći boravka, a najpovoljnije je iznajmiti Kuću za odmor Iva radnim danima.
Cene se kreću od 200 do 450 evra za dve noći. Ovde gosti dolaze na miran odmor, pored vode, i uz bazen, nema žurki do zore, ali je moguće uz najavu organizovati devojačko veče ili proslavu za manji broj ljudi.
„U dvorištu imamo 38 različitih biljaka u više boja. Cveće me od malena ispunjava više od svega i sve sam sama sadila.“
„Najviše volim ehinaceu i nju svima preporučujem jer ne mora mnogo da se zaliva, a ujedno je i lekovita. Tu su i digitalis, krinovi, ukrasna hajdučka trava u predivnoj žutoj boji, sveća, kao i slez, starinska zapostavljena biljka koju su nekada naše bake obožavale. Da ne zaboravim ruže, jorgovane koje ima svaka kuća koja slavi Đurđevdan, božurove, muškatle i roze bagremove.“
„Naši gosti, kako kažu, dolaze ovde da se resetuju. Kod nas se odmore, kupaju se u bazenu, uživaju u dvorištu, sede pored pored kanala i gledaju u vodu, prošetaju se do centra Turije, svrate na seosku plažu ili u obližnji Salaš Tatić na ručak. Kao znak dobrodošlice uvek spremim domaću pitu, ali im ostavim i sve potrebno za roštilj ako žele sami da prave. Obe kuće su potpuno opremljene“, kaže Ivana i dodaje da u Turiji turisti imaju sve neophodno: dva velika marketa, seosku ambulantu, apoteku i čak šest kafana.
Najveći motiv porodici Bajić da se upusti u turizam su, kako kažu, zadovoljni turisti i njihovi pozitivni komentari nakon boravka kod njih.
U poslednje vreme ima sve više stranaca, ali od domaćih najviše je ipak gostiju iz Beograda koji ovde pronalaze mir i beže od gradske gužve.
Više informacija o slobodnim terminima saznajte na instagramu profilu Kuća za odmor Iva na sledećem LINKU.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
Ovakve Priče sa dušom možete podržati kupovinom knjige „100 najlepših Priča sa dušom“ OVDE.
