U avliji DOČEKUJU SVET: Već 10 godina ŽIVE U SELU, a povratak u grad nije im ni na kraj pameti

porodica-drndarevic_1024x768

Blago vama – ove dve reči Saša (46) i Gordana Drndarević (43) tokom proteklih 11 godina najčešće su čuli od svojih prijatelja i poznanika iz grada, koji su tako komentarisali njihov uspeh u Etno-parku Terzića avlija, u grnčarskom selu Zlakusa, između Požege i Užica. A na putu do tog uspeha koji posmatračima deluje sjajno na fotografijama i u trenucima kada navrate u ovo domaćinstvo, stoji mnogo upornosti, truda i vere te porodice u ideju da je na selu moguće živeti od svog rada.

zlakusa-77_1024x768

Nedaleko od Terzića avlije Drndarevići imaju dva plastenika iz kojih stižu sveži paradajz, krastavac i paprika. Imaju i svoje kokoške, svinje i ovce, a pastrmku, sir i kajmak kupuju od komšija.

Drndarevići su doneli odluku sada već daleke 2007. godine da se iz Beograda presele u selo i posvete se seoskom turizmu. Nekoliko godina pre toga otkupili su zapušteno imanje od Sašine tetke, doterali ga i počeli da prave svoju bajku. Danas se sa radošću sećaju tih dana i na moje pitanje da li bi se vratili u Beograd, odgovaraju odrečno i sa osmehom i kažu da kad ne bi morali, ni do Užica ne bi išli. 

– Ja sam najviše verovao u sve ovo što danas radimo, a supruga me je podržavala. I tada i sada sve to doživljavam kao jednu vrstu igre. Terzića avlija mi je u isto vreme i uživancija, zabava i posao koji radim iz ljubavi i u kojem volim da eksperimentišem. U početku je i komšijama bilo smešno šta ja to ovde radim, kao i mom ocu, pogotovo kada sam na kuću na kojoj su nekadašnji mali prozori zamenjeni velikim, vratio male prozore iz 1907. godine. To je tek jedan od detalja kojim smo stvorili ovakvu autentičnost – priča Saša.

terzica-avlija-domacini-02-12-2008_1024x683

Ova fotografija iz porodičnog albuma nastala je prvih godina nakon preseljenja iz Beograda u Zlakusu

Prve dve godine, od 2005. do 2007. živeli su u Beogradu, a vikendom dolazili u selo. Sećaju se da su deca nedeljom uveče, kad je trebalo da krenu nazad u prestonicu, plakala želeći da ostanu još malo u Zlakusi. Ubrzo su oboje napustili svoje poslove, on branšu auto-delova, a supruga građevinsku firmu. Radovali su se preseljenju jer su oboje iz Užica.

– Kao kolekcionar, poželeo sam da svoje zbirke podelim sa posetiocima, pa sam otvorio muzej sa nekoliko objekata, staru učionicu iz posleratnog perioda, kao i biblioteku sa 7.000 naslova – priča mi Saša, koji je 19 godina živeo u Beogradu, gde je završio vojno mašinstvo na Mašinskom fakultetu.

Kada su posetioci poželeli da posle ture popiju nešto, dodali su i ugostiteljski deo. U skladu sa željama turista krenuli su i sa hranom, a zatim i sa noćenjem, prvo u apartmanu u njihovoj kući, a kasnije u novom objektu. Oko 6.000 ljudi godišnje prođe kroz njihovo dvorište.   

terzica-avlija-3_576x768

Turisti mogu da odsednu u krčmi i letnjoj bašti, da se odmore u apartmanima, kao i da vide bogatu zbirku eksponata, narodne nošnje, suvenire ili da učestvuju u međunarodnom ekološkom kampu, kada se volonteri iz celog sveta okupljaju kako bi očistili divlje deponije u Zlakusi i okolini.

– Nismo ulagali u marketing već se sve dešavalo u skladu sa izrekom „neko od gore gleda sve“. Pokojnom ocu svojevremeno sam javio da iskopa rupu i da postavi drveni putokaz u centru sela. Tek što je to uradio, novinarka Politikinog magazina Nađa Orlić došla je u Zlakusu povodom priče o grnčarima, videla znak i skrenula kod nas. Tako je nastala prva reportaža, posle čega su došli prvi turisti i još mnogo novinara.

drndarevici-u-zlakusi_1024x768Sašina i Gocina deca odrasla su na selu. Dušan je rođen 2001, a Emilija 2004. godine. Oboje pohađaju školu, a sin je završio i muzičku školu i svira harmoniku, dok je ćerka talentovana za frulu i flautu. Igraju u folklornom ansamblu Etno-udruženja Zavičaj koje je njihov otac osnovao sa svojim prijateljem Dragomirom Božovićem – Božom.

Deca su nam desna ruka. Kad vodi inostrane goste na engleskom jeziku, Dušan ostane sa njima po sat vremena s njima i zaboravi da treba da završi (smeh). Ema nam pomaže oko služenja hrane kad imamo velike grupe na ručku, a ove dve užičke kecelje koje vidite, sama je izatkala na razboju – ponosan je Saša navodeći školu tkanja kao jednu od aktivnosti Zavičaja.

– Cilj nam je očuvanje kulture i tradicije srpskog naroda, promocija starih zanata, razvoj seoskog turizma i očuvanje životne sredine. Imamo i folklorni centar u okviru kojeg su škole folklora i grupe za decu i odrasle, a tu su i grnčarska i druge sekcije. U okviru Sektora za ruralni turizam imamo desetak kategorisanih seoskih gazdinstava. Najaktivniji smo kroz folklor, a naši igrači su nastupali u Johanesburgu, Parizu, Varšavi, Istanbulu, Grčkoj, Bugarskoj, a nedavno smo se vratili iz Moskve. Ponosni smo i na to što je iz naših redova aktuelna misica Srbije Anđelija Rogić.

Saša i Gordana ističu za Priče sa dušom da je njihov uspeh i to što im je seoski turizam osnovna delatnost, kao i što su, osim članova porodice, uspeli da zaposle nekoliko ljudi van familije.

terzica-avlija-2_1024x768

Statua zlakuškog grnčara iz familije Terzić rađena je prema najstarijoj sačuvanoj fotografiji poznatih majstora

– Kada nas ljudi pitaju kako finansijski opstajemo, ja kažem da živimo od ovoga i po onoj staroj „nit se hvalim, nit se žalim“. Ako bismo stavili na papir to koliko Goca radi i što poslednja leže i prva ustaje, onda bismo mogli da kažemo da nije isplativo. Ona je jedna od dve kuvarice, a osim u kuhinji posle radnog vremena vodi knjige sa mnom, pere i pegla posteljine za ugostiteljski objekat. Međutim, ovim poslom može da se bavi samo onaj koji ga voli. Nama novac nije jedina motivacija. Terzića avlija nam je donela poznanstva sa ljudima iz celog sveta i druženje sa piscima, ambasadorima, slikarima, glumcima. Ponosni smo na goste koji su zadovoljni otišli odavde i koji nam se ponovo vraćaju – ispričao mi je Saša Drndarević.

terzica-avlija_576x768Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta dozvoljen uz link ka www.pricesadusom.com u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Nenad Blagojević, privatna arhiva

komentaraNapišite komentar

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: