U gradić u kojem žive ljudi među najvišima u svetu sa prosekom od 184 cm stigao sam za dva sata iz Beograda, avionom do Mostara, a onda taksijem. Da ovde žive gorostasi odmah sam se uverio jer zaista većina ljudi koji su prolazili pored mene bili su izuzetno visoki, što i ne čudi s obzirom na jedinstvenu genetiku, ali i odrastanje na čistom planinskom vazduhu.
U prošlom tekstu o Mostaru ishvalio sam prevoz na mostarskom aerodromu rekavši da žuti kombi čeka putnike nakon svakog leta, međutim ovog puta sam se prevario.
Moj plan je bio da do Mostara stignem tim prevozom za 5 evra, onda da obiđem grad za dva sata i da posle toga do Nevesinja nastavim redovnom autobuskom linjom ka Trebinju (preko Gacka i Bileće).
Međutim, po sletanju aviona iz Beograda dočekalo me je neprijatno iznenađenje jer je kombi, zbog kašnjenja aviona od 25 minuta otišao i nije sačekao putnike.
Ovo ne bi bilo čudno da sam došao na neki veliki aerodrom koji ima više letova dnevno i samim tim više polazaka kombija, već na mali aerodrom koji uglavnom ima jedan, a najviše tri leta dnevno.
Ljubazni službenici su mi rekli da drugog prevoza tog dana neće biti i da je jedina opcija taksi.
Razmišljao sam: cena prevoza do grada je bila 20 evra, plus čekanje na bus i karta do Nevesinja koja košta oko 15 evra, tako da sam prihvatio predlog taksiste da me odveze sa aerodroma do Nevesinja za 45 evra.
To mi je bilo skupo, ali pošto nisam imao mnogo izbora, prihvatio sam i za dva sata od Beograda stigao do ovog malog hercegovačkog grada.
Smeštaj sam našao za 20 evra u kući od kamena sa predivnim dvorištem, a jorgan na krevetu me nije začudio jer su ovde noći hladne zbog nadmorske visine od skoro 900 metara.
Ispred kuće može da se sedi pod drvetom i mirno je, iako je apartman u centru grada. Naziv je Apartmani Aleksandar, imaju tri sobe, nalaze se u ulici Cara Dušana i možete ih naći na Bukingu.
Odmah sam krenuo u obilazak i u centru video Sat kulu iz 17. veka, kao i crkvu Vaznesenja gospodnjeg i Dugalića džamiju koje su jedna uz drugu, dok je katolička crkva bila nešto dalje.
To da su pravoslavna crkva i džamija jedna pored druge zaista je retkost u svetu, a posebno u Bosni i Hercegovini.
Glavna ulica je prepuna kafića, kafa je koštala svega marku i po, u najskupljem restoranu dve marke.
Saznao sam da ovde turista najviše ima u vreme Nevesinjske olimpijade koja se svake godine održava od 1875. godine i koja se završila nekoliko dana pre mog dolaska.
Kako u svakom mestu obilazim muzeje i galerije, tako sam i ovde otišao u Dom kulture Nebojša Glogovac koji nosi ime po našem čuvenom glumcu čija je porodica iz ovog kraja, tačnije iz sela Dramiševa.
Saznajem da su zahvaljujući Nebojšinom ocu ovde izložene njegove nagrade i plakete.
Sa Nebojšom sam još kao novinar u časopisima Zdravlje i lepota i Lisa dva puta radio intervjue koje je inače retko davao, a sećam se da je voleo da pričamo o Nevesinju i trenucima provedenim u rodnoj Hercegovini.
Ulazim u galeriju Centra za kulturu gde me kustoskinja i slikarka Angelina Vukosav vodi kroz izložbu crnogorskog umetnika Rada Ratka Vujačića i pokazuje mi svoje radove sa motivima Hercegovine u kojima dominira žuta boja.
Teletinu sa čuvenim nevesinjskim krompirom ručam u Milenijumu, finom restoranu u samom centru, a konobari Jovana i Nemanja mi preporučuju dve domaće torte: pijesak i grešnu.
Oduševljen sam cenama koje su znatno niže nego u Beogradu, pa teleće medaljone plaćam 11 evra, ćevape 6, a parče torte samo 3 evra.
Pošto sam ovog puta bez automobila, a zaposleni u Turističkoj organizaciji Nevesinja koji je zadužen za medije je bio te nedelje na odmoru, sve obilazim pešice, čak i restoran Bukvica za koji sam čuo da je dobar, a koji se nalazi 3 km od Nevesinja.
Nije me mrzelo da laganim hodom stignem do tamo i probam još jedan specijalitet od teletine i popijem kafu.
Obišao sam i spomenik Aleksi Šantiću, Bogdanu Žerajiću i Blagoju Paroviću Šmitu, a prirodne znamenitosti, jezera i visoravan Morine ostavio sam za sledeću posetu Nevesinju uz pozdrav koji sam ovde naučio „U zdravlju se gledali“.
Do Trebinja sam stigao autobusom koji je kasnio sat vremena i to je jedina linija u toku dana (18.30 iz Nevesinja), a putovanje preko Gacka i Bileće je trajalo nešto više od dva sata.
Ovakve Priče sa dušom možete podržati kupovinom knjige „100 najlepših Priča sa dušom“ OVDE.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
