Lepocvetka, petrovača, mednjak: Ivana je odrasla u selu, završila fakultet i ima misiju da sačuva STARE SORTE Srbije

Kako se smenjuju godišnja doba, tako se na trpezi porodice Petrović iz Paštrića kraj Mionice jede drugo voće. Od proleća do jeseni redom im stižu kruške: jagodnjača, koja zri u vreme kad i jagode, ječmenka, bere se kad je zreo ječam, žetelica, stiže onda kad se žanje žito, a lubeničarka kad i lubenice.

S jeseni dolazi žutica, jake žute boje i slatka kao med, pa vodenjaka, sočna i puna vode, idealna za sokove, a tu je i sorta koja se čuva za zimu: zimljaka – sitna kruščica koja se ostavi na tavanu i jede tokom hladnih dana, kad je skroz gnjila.

U njenom društvu je i drvenac, kruška koja raste na Staroj planini i koja treba mesecima da odstoji da bi se jela.

Takiša je prastara sorta kruške, spljoštena i široka, vrhunska sorta za rakiju, a najveće njeno stablo nalazi se u okolini Mionice.

Sve ove stare sorte krušaka i jabuka, ali i trešanja, šljiva, kajsija i drugog voća poslednjih godina intenzivno istražuje doktor poljoprivrednih nauka Ivana Petrović (32).

Ona ide na teren širom zemlje, uzima uzorke, fotografiše, sve beleži i stavlja u herbarijum Banke semena čija je koordinatorka. Sve aktivnosti organizovane su u okviru Ekološkog pokreta Okvir života iz Paštrića koji vodi sa ocem i saradnicima. 

„Kao što imamo jabuku petrovaču, koja je dobila naziv po prazniku Petrovdanu, tako postoji i istoimena kruška. Oko Ivanjdana stiže jabuka ivanjača, ona je nastala u 18. veku i sa Krima se proširila na ostatak Evrope. Okruglasta je i obično rodi svake druge godine. Posle njih dve, oko drugog avgusta Ilindana dolazi ilinjača, koja je po mom mišljenju za klasu iznad drugih kada su u pitanju kolači. Ima izuzetno krupan plod, i do 700 grama i veoma specifičnu šaru. Šarenika joj je naizgled slična, s tim što je slatka, dok je ilinjača kisela. Tu su i kožara i budimka. Na primer, kolačara sa Stare planine nije ista kao kolačara iz Loznice.“

Ivana dodaje da je lepocvetka najrasprostranjenija sorta koja se sreće od Stare planine do Bosne.

„Ne postoji jabuka sa lepšim cvetom od njenog. Ima aromu dunje i izuzetan miris. U Bosni je zovu cvjetača ima specifičnu krošnju poput žalosne vrbe“, objašnjava.

Od trešanja se izdvaja vruštavac koji puca dok se jede, ta trešnja je bele boje sa roze detaljima i odlična je za slatko, kao i gukošanka iz istoimenog sela kod Ljiga.

Zanimljivu sortu kajsije našla je u jednom lazarevačkom selu. Od šljiva na ovom spisku su: ranka, madžarka, piskor, volujača, trnovača, metlaš…

Za istraživanje i prikupljanje starih sorti Ivana se zainteresovala još u detinjstvu i to zahvaljujući svom ocu Predragu Peci Petroviću, biologu i istraživaču.

On je jedini na Balkanu dobio poznatu premijum nagradu Slow Food 2001. godine kada je  prvi počeo da gaji staru rasu krava – bušu. Pre više od 20 godina napravio je izložbu starih sorti voća, u vreme kada se tako često nije spominjao termin „autohtona sorta“.   

„Odrasla sam u selu i bila đak pešak. Kao dete stalno sam bila okružena tim starim sortama, u dvorištu smo najviše imali krušaka. I danas imamo dosta stabala raznog voća i trudimo da se da ih umnožavamo. Kad smo skupljali šljive ranke, prvo bih dobila koficu od 300 grama, pa onda onu od pola kilograma, a kad sam stigla do velike od 10 kila, to je značilo da sam porasla (smeh).“

Putujući po Srbiji sa svojim kolegama Ivana se sretala sa najrazličitijim sortama voća i povrća.

Posle njenog predavanja na Staroj planini vlasnik jedne kafane u Dojkincima odlučio je da ne iseče drvo stare jabuke, već da je sačuva.  

„Dok obilazimo sela uvek se konsultujem sa kolegama i pošaljem im sliku voća ako nisam sigurna. Razgovaramo sa meštanima koji ovu tematiku obično veoma dobro poznaju. Veoma je važno da se pravilno predstavimo u selu, da ljudima objasnimo naše motive i da shvate da ništa neće biti zloupotrebljeno. Obično ih zamolimo da uđemo u dvorište i uzmemo grančicu stare sorte, popunimo upitnik o starosti drveta, sorti, plodu“, objašnjava Ivana za Priče sa dušom i dodaje da je njen zadatak očuvanje starih sorti i korodinacija ljudi koji žele da ih čuvaju.

„Ako jedan čovek ima seme pasulja ili graška, na primer, i ne posadi ga, ta sorta je osuđena na propast.“

„Moj cilj je da motivišem te ljude da se udruže i da razmenjuju semena i kaleme. Tim povodom nedavno smo organizovali Školu kalemljenja, prijavilo se oko 30 istinskih zaljubljenika u stare sorte. Želja nam je da naučimo ljude da sami prekaleme ono što imaju na svom imanju i da na taj način rukovode svojim genetičkim resursima.“ 

U Paštriću se nalazi herbarijum starih sorti sa oko 490 grančica pojedinačnih stabala, od toga 60-ak sorti jabuke i 20-ak kruške.

Za sada je sa svojim timom najviše radila u Mionici i Valjevu, kao i u selima Stare planine.

Ivani se ljudi često javljaju da dođe na njihovo imanje i da ih poseti kako bi uzela uzorke sorti.

„U Paštriću i u Dojkincima pravimo dva ogledna dobra, gde ćemo posaditi pedesetak sadnica starih sorti. Svako će moći da dođe da uzme kalem-grančicu, uz potvrdu da neće iskoristiti genetičke resurse i prisvojiti sortu za sebe. One pripadaju svima nama i to je regulisano Međunarodnim ugovorom o biljnim genetičkim resursima. Što se povrća tiče, svako ko dobije seme u određenoj količini dužan je da naredne sezone vrati 150 odsto istog semena u Banku semena“, ističe Ivana i dodaje da se sve usluge pružaju besplatno, kao i da udruženje ima podršku Nacionalne koalicije za decentralizaciju iz Niša, organizacije ORCA, austrijske banke gena Arche Noah, Opštine Mionica i fizičkih lica koji donose seme.

Ovu devojku više motiva pokreću na istraživanje. Pre svega, kao neko ko je rođen na selu ona smatra da je jedini način za opstanak na selu njegova autentičnost.

Selo se mora sačuvati uz stare sorte.

„Ako svi krenemo da kupujemo hibride, imaćemo urbanizovano selo sa veštački održavanom proizvodnjom koja je pogubna za životnu sredinu.“

„Stare sorte su važne zbog globalne bezbednosti hrane. Korona nam je pokazala da moramo da se oslonimo na domaću proizvodnju i da u ovakvoj situaciji ne smemo da zavisimo od uvoza. Svi ovi resursi mogu dobro da se iskoriste za unapređivanje života ljudi u lokalnoj sredini. Evo, pitajte bilo koga da li je zadovoljan kvalitetom voća i povrća u prodavnicama. Mi smo poljoprivredna zemlja i ono što imamo od genetičkih resursa u poljoprivredi na Balkanu, u zapadnoj Evropi više ne postoji. To je naš ogroman potencijal i zbog toga ne smemo da dozvolimo da se to otuđi“, sigurna je Ivana.

Na pitanje kako ljudi reaguju na pomen starih sorti sagovornica Priča sa dušom kaže da je narod emotivno vezan za njih.

Ljudi su nostalgični jer ih staro voće podseća na detinjstvo.

„Kada se kaže stara sorta, stiče se utisak da je to nešto što je prošlo, a u stvari te sorte tek dolaze. Sadašnja proizvodnja nije održiva i kad-tad moraćemo da pređemo na drugi način.“

„Za nas u Srbiji nema druge sudbine nego sa starim sortama, jer su nam parcele usitnjene i idealne za njih.“

„Uz to, svaka sorta ima svoju priču, pa se i kroz storiteling one mogu razvijati i uvezati sa turizmom“, rekla je Ivana Petrović.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: privatna arhiva; Napomena: Tekst je u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ga je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.