Jelena je majka trojki, lekar i samouki ikonopisac: Pre 9 godina je donela veliku odluku i život joj je krenuo u drugom pravcu

Na stotinak metara od vrelog novobeogradskog betona i gužve, u ulici sa dve trake nalazi se imanje na kojem živi porodica Jelene Macure (45), lekarke, samoukog ikonopisca i žene koja poslednjih devet godina ikone uglavnom stvara pod orahom starim pola veka.   

Ikone slika, kako kaže, kad god nađe makar malo slobodnog vremena, s obzirom na to da ima mnogo obaveza.

Jelena je majka trojki od pet i po godina, supruga, žena zauzeta kancelarijskim poslom „od 8 do 16 sati“, koja redovno kuva i pravi kolače, brine o kući…

Zbog toga se, priča mi, retko dešava da je ceo dan ispred nje samo za slikanje i da može samo time da se bavi.

„Ne potcenjujem nijedan slobodan minut… Pigmenti, četkice i ostali pribor uvek su spremni u jednom delu naše kuće: čekaju me raspremljeni na stolu pored prozora, gde ima puno svetlosti. Taj sto niko od ukućana ne dira i ja tu slikam kad god mogu: ujutro rano dok svi spavaju ili kada se deca zaigraju u dvorištu. Bilo kad.“

Nadimak Srna dala joj je profesorka ikonopisa Ljiljana Rivić, jer su je Jelenine oči podsetile na oči srne.

Jelena dodaje da se nekome 15 minuta mogu učiniti kao nemoguć period za slobodno vreme, ali da to u njenom slučaju nije tako.

„Za 15 minuta mogu da naslikam lik jednog svetitelja ili Bogorodičinu maramu ili jevanđelje u ruci Gospoda… Osim toga, televizijski program ne gledam i retko sam na društvenim mrežama, a to je u današnje vreme već veliki dobitak vremena“, objašnjava Jelena za Priče sa dušom.

Ikone je poklanjala prijateljima, jednom manastiru ikonu Svetog Pantelejmona, dok je malena ikona Svete Ksenije Petrogradske otputovala u Južnu Ameriku.

Ikone je počela da slika pre devet godina, nakon povratka sa putovanja po Svetoj Zemlji.

Tada se setila svoje zaboravljene ljubavi prema slikanju i kako je do svoje sedamnaeste godine najviše na svetu volela da slika temperama. Imala je tada slikarski stalak koji je sama napravila: od kartona i stare daske koju je našla u kući.

„Kada se rodila ideja da bih mogla ponovo da slikam, oblila me je neverovatna radost. Pronašla sam školu ikonopisa, koju i danas vodi naša akademska umetnica Ljiljana Rivić. Ona me je nesebično naučila ikonopisu i dala mi mnogo podrške.”

„Puno sam i sama vežbala, istraživala, probala, a najvažnije je da u kontinuitetu slikam svih ovih devet godina! Nikad nisam prestala ili odustala. Napravila sam kraću pauzu jedino kad su se moja deca rodila, ali prvom prilikom, četkica se opet našla u mojoj ruci“, seća se Jelena. 

Priče sa dušom kod Jelene u ateljeu pod orahom

Prva ikona koju je naslikala bila je Bogorodica Oranta.

„U jednom tekstu koji sam tada pročitala bila je spomenuta ova ikona. Kad sam je pronašla na internetu, osvojila me je na prvi pogled: prelepa plava odežda i divne tople oči Bogorodice. Znala sam da ću nju prvu naslikati.“

Pribor za rad su: četkice različitih veličina, pigmenti i daske za ikone, listići zlata, šelak i lepak za zlato i lak koji se nanosi na kraju.

„Dok sam je završavala prolazila sam kroz težak period, a baš kada je jedino ostalo da prosvetlim i završim Bogorodičine oči, i time na ikonu dodam najvažnije i finalne detalje, jer oči su ogledalo duše, moje oči su bile umorne, a suze su mi mutile vid. Bila sam uverena da neću moći… “

„I danas kad ih pogledam, mislim da su to najtoplije oči koje sam ikad naslikala.”

„Kad vidim tu ikonu, setim se tog vremena, mojih sumnji i tadašnjih suza i podsetim se da svaka tegoba prođe i da iz svake možemo poneti nešto lepo, drago i toplo.“

Jelena ikone radi vizantijskim stilom, na lipovoj dasci, preko koje je naneta preparatura. Prvo radi crtež, obično prema predlošku neke starije ikone, zatim podslik, koji je najtamnija boja na ikoni, a na njega nanosi svetlije nijanse boje (svetla).
Život ove umetnice se može podeliti na period pre nego što je počela da slika ikone, i period posle, jer, kako kaže, otkad se ikonama bavi ništa više u njenom životu nije isto.

„Moj doživljaj ikone i prva asocijacija na pravoslavlje i Boga je prijateljstvo, razumevanje i toplina. Tu nema mesta strogim i namrštenim crtama lica, pa tako i slikam, prema tom doživljaju… Moji likovi imaju za nijansu krupnije oči, lica su im topla, sa blagim osmehom i blagim pogledom.”

„Lica Bogorodice, Gospoda i svetitelja slikam tako da kada pogledate ikonu, prvi doživljaj bude da vas posmatra lik prijatelja, neko ko vam dobro želi, ko želi da vas podrži, uteši i podseti da treba da se radujete životu, i svakom danu, svakom trenutku. Na radost treba da podseti i kolorit ikone kao i detalji i ukrasi (ukrasi odežde, marame, jevanđelja, mača ili građevine).“

Jelena kaže da često čuje od ljudi da imaju predstave o strogoći svetitelja, da osećaju strah, da kažu da ne znaju pravila pri ulasku u crkvu pa onda tamo ne idu, da ne znaju šta bi sa ikonom i gde bi je stavili.

Trebalo bi da u liku svetitelja, Boga i Bogorodice vidimo prijatelja, nekoga ko je uvek tu pored nas i kome uvek možemo da se obratimo – jednostavnim rečima, rečima iz naše duše, iskreno i otvoreno, onako kako osećamo i mislimo. Bog je čoveku dao slobodu, mi smo ti koji biramo, hoćemo li je upotrebiti da volimo ili da se bojimo. A ljubav nam je svima potrebna, kao i vera i nada.“

Trenutno radi neobičnu ikonu, koju je sama osmislila i nazvala je Bogorodica – zaštitnica Like, jer je njena porodica s očeve strane poreklom iz Like.

Bogorodica – zaštitnica Like (u izradi)

„Lika mi je u srcu i u duši. Tamo sam odlazila kao dete i provela nezaboravne dane mog detinjstva. Lika je važan deo mog sveta i moje duše, Bogorodica mi je simbol za zaštitu i tako je moja Lika dobila svoju zaštitnicu.“

Sagovornica Priča sa dušom po struci je lekar, ali ne bavi se praksom, već radi kancelarijski posao u jednoj farmaceutskoj firmi.

Nakon spoznaje da to nije put njene duše, vratila se slikanju i posvetila se ikonama sa svojih 36 godina.

Duboko verujem u to da nikad ni za šta nije kasno. I sada kada sam otkrila šta je moj put i šta je zaista moj poziv, povratka više nema. Moj plan je da se bavim ikonama i umetnošću i da ostvarim moj san koji sanjam od detinjstva: da slikam i stvaram i da imam svoju galeriju.“

Ipak, ohrabrena jednim razgovorom sa prijateljima, odlučila je da napravi veb-sajt i da za početak, galerija zaživi u virtualnom prostoru.

Tako su Jelenine ikone izašle na svetlo, u svet, a njen san je počeo da se ostvaruje.

Sajt na kojem Jelena predstavlja svoje ikone pronađite na linku Srnine galerije. Preko instagrama je zapratite OVDE.  

Tekst: Nenad Blagojević; Fotografije: Jovan Nedeljkov; Tekst i fotografije su u vlasništvu firme Priče sa dušom doo. Članak je moguće preneti na drugi sajt uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.

1 komentar

Ostavite odgovor