Kako je pandemija OHRABRILA baku, ćerku i unuku da se iz malog stana u Beogradu PRESELE NA SELO

Za poslednjih godinu i po dana jedva su četiri puta bile u Beogradu i to na po jedan dan kako bi završile obaveze ili otišle na izlet. Na „Šumadijsku Toskanu“ u kojoj sada žive lako su se navikle, kao i na prostranstvo i na prelepu prirodu.

„Pandemijsko preseljenje“ iz Beograda u Vrbicu podstaklo je Anu Dragović Drljević, njenu majku Natašu i ćerku Nevu da naprave prve korake ka održivom životu kraj Bukulje: da uvedu grejanje na pelet, da počnu da razmišljaju o renoviranju kuće i pronađu modus za poslovne obaveze pa da većinu vremena provode u Aranđelovcu.

Pandemija je bila kap koja je prelila čašu i ohrabrila ih da naprave krajnji korak i da iz malog stana odu na selo.

Sredinom maja 2020. došle su u porodičnu vikendicu podno Venčaca, u blizini Aranđelovca.

Od tada stanuju tamo, a Anin muž, koji radi u Beogradu dolazi kod njih svakog vikenda.

„Prvi karantin zatekao nas je u stanu u Beogradu. April je bio divan, a mi smo gledali komade plavog neba i krošnje drveća „uramljene“ prozorskim staklom.”

„Moja ćerka je kuburila sa imunitetom od treće godine, kada su joj se pojavili respiratorni problemi koji su pratili svaku infekciju.”

„Ono što roditelji i vaspitači na osnovu iskustva sa većinom dece nazivaju „ništa strašno, obične vrtićke sline“ u Nevinom slučaju završavalo se bronhijalnom opstrukcijom, a njeno stanje bilo na ivici astme. Nismo odustajali od „adaptacije“ u vrtiću, ali nešto pre izbijanja pandemije shvatili smo da je sve postalo mučenje za nju i da joj je preko potreban boravak u prirodi, van žarišta infekcija“, seća se Ana za Priče sa dušom.  

Kad je počela pandemija, mnogo ljudi je pohrlilo u sela, šume, tražeći svoj kutak kraj reka ili ispod planinskih vrhova. Mnogi su se setili starih vikendica, ošišali travu i zasadili cveće. Ana kaže da njihovu vikendicu nikad nisu zaboravili, ali da su u nju dolazili i odlazili na brzinu.

„Karte su se se izmešale, iz špila su ispali džokeri i ko zna šta sve još. Razmišljali smo kako da četvorogodišnjoj ćerki organizujemo bilo kakvu (dozvoljenu) aktivnost kad je već dobar deo prethodne i 2020. godine provela između četiri zida. Došli smo na selo… Dvorište, sloboda i jedna planina ravno ispred nas, Bukulja – prema kojoj se ravnjamo i dižemo pogled kad raspoloženje nije na nivou“, priča Ana.

„Moja prababa je govorila da pred oluju imaš utisak da ti se planina približava, i da najgore nevreme dolazi „otavle“. Bila je u pravu. Kad se nebo raščisti, naša šumadijska planina kao da je koračajući unazad zauzela staro mesto, a mi možemo opet napolje.“

„Izgradili smo letnjikovac i igraonicu od drveta za ćerku, sa ljuljaškama i toboganom. Bunar je u susednom dvorištu, i po želji mog pradede, ostavljen je svim naslednicima na korišćenje.“

Odluka da se presele na selo značila je i pravljenje velikog kompromisa za porodicu – da ne budu zajedno sve vreme, jer je suprug radnim danima zbog posla boravio u Beogradu.

Značila je i da svako veče preko interneta prepričavaju kako je ko proveo dan i da kuju planove šta će zajedno raditi za vikend.

„Na selu je moju majku zadesila komplikacija od operacije koju je imala pre više godina i neizvesno je bilo da li će preživeti. Vest da će moja prva knjiga za decu biti objavljena stigla je nekoliko sati pre operacije od koje je mami život zavisio. Rekla sam joj to preko telefona, jer ipak je jedan od glavnih junaka priče zasnovan na njenom liku i delu… Srećom, operacija je bila uspešna i mama se oporavila.“

Kuću za odmor napravili su 1979. godine Anina baka Mica, Mileva, rođena u Vrbici i deka Sveta, na placu koji je baka nasledila od svog oca (Ana je na slici sa majkom Natašom)

Život u Aranđelovcu doneo im je više slobodnog vremena. Sada uspeju da „uštinu“ i malo vremena za svoje hobije ili čak nešto što polako postaje posao.

Anina majka je podrum kuće preuredila u atelje za „dekupaž“ projekte – vaze, teglice, parčiće drveta – sve pretvara u mala platna za svoja dela od paterna sa salveta i boja.

„Odskora je jedno veliko zimzeleno drvo u našem dvorištu dom za ptice. Sigurna sam da su se uselile kreje, jer smo jednom mladunčetu pomogli da se vrati u gnezdo, odakle ga je izbacio olujni vetar. Izgleda da smo na „prometnom“ mestu jer su preko naše livade za ovih godinu i kusur prokrstarili i fazani, smeđi zec, veverica i čak jedna užurbana lasica! Ona je našla put i do moje priče za decu, pa se javlja na ilustracijama kao verni pratilac Veke veštice, naizgled ratoborne, ali u suštini nežne duše.“

Boravak u prirodi Ani je pomogao da osvesti šta mora da menja na sebi da bi krenula napred.

Ana je radila kao novinarka, a jedan od dražih izazova bio je rad u organizaciji Standup.rs koja je među prvima uspostavila stand up komediju kod nas. Ana ima i svoj sajt: www.aninecake.com

„Ima nečeg lekovitog kad gledaš u zatalasana brda šumadijska, u voćnjake i livade. Izoštre ti se čula i razbristri um, što sve teže čovek sebi može da priušti u gradskoj frci i trci.“

U Aranđelovcu je, kaže, sve na pešačkom odstojanju. Ana ubere smokvu iz dvorišta, odšeta se do komšinice po luk i jagode, popije kafu sa društvom dok gledaju decu kako đipaju u trambolini. I sve to, a da nije izašla iz baštenskih papuča.

Ipak, najsrećnija je što je Neva „živnula“ na čistom vazduhu, a respiratorni problemi se smanjili na minimum.

„Ma koliko bajkoliko zvučila, naša priča je stvarna i u njoj je mnogo toga daleko od savršenog. Iz gradskog komfora došle smo u trošnu kuću u čiji krov su se uselile sove, gde žižak žvaće parket, a izostanak izolacije čini da zidovi bez zadrške „propuštaju“ i vrućinu i hladnoću. Sve ono na šta smo mogli da zažmurimo ranije, dok smo bili vikendaši, sada je bilo teško ignorisati. Na neke stvari smo se navikli, nešto smo popravili, ali znamo da ovo mesto ima potencijal da od njega napravimo oazu, za nas i za buduća pokolenja.“

„Obećala sam sebi da ću da nešto od mnogih planova ovde da završim do kraja. Slikovnica za decu „Kako je Veka veštica zavolela bajke“ je jedno ispunjeno obećanje, a zadovoljstvo koje sam doživela radeći na njoj, ovde na selu, i sada u susretu sa malim i velikim čitaocima čini da mi uopšte nije tako daleka ideja – da nastavim da pišem za decu. Ponovo sam otkrila ljubav prema crtanju, a prvi „modeli“ su mi bile fenomenalne skulpture iz parka Bukovičke banje. Imam milion ideja“, rekla je Ana za Priče sa dušom.  

Više o Aninoj knjizi koja je nastala na selu saznajte ovde.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com;  Fotografije: Tijana Janković Jevrić i privatna arhiva; Napomena: Tekst je u vlasništvu firme Priče sa dušom doo i moguće ga je preneti na drugi sajt uz obaveznu objavu izvora članka i slika i link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.

Ostavite odgovor