Magični Reunion u Indijskom okeanu: Odmor kraj vulkana koji može da proradi svakog trena

Red sa putnicima iz aviona koji je sa Sejšelskih ostrva, gde sam prvobitno bio, sleteo na aerodrom u Sen Deniju, glavnom gradu ostrva Reunion, „išao“ je glatko dok ga sa srpskim pasošem nisam usporio i na trenutak zbunio službenike.

Prvo ponavljajući više puta ime Srbije, a onda gledajući i okrećući naš pasoš koji je za njih bio novitet, carinici su na kraju, kada sam objasnio da ostajem svega sedam dana, stavili pečat, a ja nastavio avanturu, oko 8.000 kilometara od kuće.

Kao zaljubljenik u francuski jezik i kulturu, čitao sam o francuskim prekookeanskim departmanima izdvajajući ovo ostrvo u Indijskom okeanu kao egzotičnu destinaciju koja obiluje prelepim plažama, ali i vulkanom koji je atrakcija kad proradi, vanilom po čijem kvalitetu su, kažu, najbolji na svetu, proizvodnjom šećerne trske, ruma i ananasa, vetrenjačama (kojima prave struju kao i energijom vodopada, vetrom, suncem i gasom) i sirkovima, odnosno udolinama među planinama, u kojima su mali gradovi.

Na Reunionu ćete osim „plaža sa belim peskom, tirkiznog mora i pukog ležanja na ležaljci“ – poznate fraze koja se prožima u katalozima egzotičnih ostrva, naći i doslovce netaknutu prirodu, guste šume, vodopade na svakom koraku i mogućnost za aktivni odmor (pre svega pešačenje) ali i modernu prestonicu i najskuplji auto- put u Evropi od 1,2 milijarde evra.

Iako je reč o tropskim krajevima, temperatura se, što sam više istraživao i obilazio, svaki čas menjala, pa sam se tako u hotelima pored okeana, noću pokrivao čaršavom i rashlađivao klima-uređajem, dok mi je u smeštaju u sirkovima zbog hladnoće bio potreban i nešto tanji jorgan.

Plantaže vanile su na svakom koraku

Sve te promene kristalno jasno mi je objasnio izvanredni vodič i zaljubljenik u ostrvo Nikola Barniš rekavši da tamo postoji čak 300 mikroklima, pa žitelji Reuniona kada požele osveženje van brčkanja u okeanu, jednostavno sednu u kola i odu u središnji deo.

Obožavaju da roštiljaju u prirodi.

Razlika u temperaturi između dva gradića na dve strane ostrva može da bude i do 15 stepeni. Zanimljivo je da se vlažnost spušta u sirkove, pa posle izdigne i napravi oblake iznad njih što stvara fantastičan pogled kojem se Nikola svakog dana iznova oduševljavao, kao da je turista.

Tokom obilaska sirka Salazi (Cirque de Salazie) padala je kiša, ali to nije pokvarilo ugođaj jer gde god da bismo se okrenuli ugledali bismo vodopad: mali, srednji ili veliki.

Uz hipnotišuće zelenilo svuda oko vas, stiče se utisak kao da su neki tek iznikli iz planine posle kiše. 

U jednoj rečici rukom sam zahvatio čistu planinsku vodu i popio je.

Voda sa vodopada Cascade du trou noire je pitka i osvežava

Sa jedne na drugu stranu ostrva putovali smo automobilom (francuskim naravno), a putevi su često bili toliko krivudavi (imao sam utisak da su krivine išle i do 180 stepeni) da ni najboljim vozačima ne bih preporučio iznajmljivanje automobila i „upoznavanje“ tamošnjih puteva.

Za turiste sa dubljim džepom tu je helikopter kojim se mogu prebaciti sa jednog na drugi kraj za 45 minuta po ceni od 280 evra po osobi. 

Letelica ne poleće bez šest putnika i ako ima mnogo mnogo oblaka na nebu.

U sirku Silaos (Cirque de Cilaos) posetio sam mali privatni hotel čija nas je menadžerka dočekala sa neobičnim jelom budin (boudin) koje se pravi od svinjske krvi i izgleda kao kobasica.

Božićna kreolska pita se podrazumevala, ali i torta i voće sa sladoledom. Da ne zaboravim i pečenu patku.

Kobasica od svinjske krvi

Ponudila nam je i domaća vina, koja smo kasnije po mnogo povoljnijoj ceni našli u maloj u prodavnici visoko među planinama, kod starog čike, jednog od gramunja, poslednjih čuvara tradicije koji osim božanskog napitka proizvodi i med i kvalitetne i jeftine suvenire.

Sa vlasnicom hotela i vodičem Nikolom

Hrana na Reunionu je raznovrsna i dosta se razlikuje od one, recimo na Sejšelima ili obližnjem Mauricijusu gde dominiraju laganija jela poput ribe i pirinča.

To je, ustvari, miks francuske, indijske, madagaskarske i kreolske kuhinje. Pirinač, pasulj, piletina, svinjetina, riba, sirevi, povrće sa čilijem (mnogo vole ljutu hranu, a čili u činijici uvek stoji na stolu) tek su deo bogatog menija u restoranima.

Predjelo, glavno jelo i dezert su obavezni, kao i charrette rum, viski ili dodo pivo u kojem tamo umeju da uživaju. 

Pravi naziv piva je bourbon, ali i ako ne govorite francuski, ime dodo (koje je dobilo po ptici sa Mauricijusa i čija slika stoji na etiketi) biće i te kako razumljivo konobarima. 

Baš zbog toga što Reunion tek čeka turistička ekspanzija, engleski jezik nije mnogo u upotrebi i turistički radnici ga uče, pa su meniji u restoranima isključivo na francuskom jeziku svakodnevna pojava.

To što je ovo ostrvo blizu ekvatora podrazumeva da, recimo u podne, sunce ubitačno greje tačno na glavu i da nećete videti svoju senku, te su kapa ili šešir preporučljivi kao i jaka zaštitna krema.

Plaže su kao što to biva na ovakvim mestima u Indijskom okeanu raj egzotike, ali nije svaka bezbedna za kupanje, neke zbog struja, a neke i zbog ajkula.

Ipak, najlepše su one na zapadu ostrva poput Grand Anse na kojoj budući mladenci provode medeni mesec.

Ona se ujedno nalazi i na većini razglednica, uz palme u prvom planu, naravno.

Kad pročitaju obaveštenje o visokim talasima i jakim strujama čak i najbolji plivači se ne udaljavaju daleko od obale.

Plaža sa crnim peskom Etang-salé je posebna atrakcija, a taman kad sam planirao da izujem papuče, vodič mi je rekao da pripazim da ne opečem stopala jer temperatura peska u toku dana ume da dostigne i više od 50 stepeni!

Zanimljivo je da se ovde ljudi ne plaše već se raduju kada vulkan Piton de la Fournaise (2.632 m) proradi, kao što je to poslednji put bilo pre sedam godina. Turisti ohrabreni stanovnicima ostrva jedva čekaju erupciju kako bi snimili šikljanje vrele lave sa temperaturom od 600 do 900 stepeni foto-aparatima i postavili snimke na internet.

Na mestu na istoku gde se lava najčešće izlije i ode u okean obično ne ostane ništa, a nakon toga Reunionci znaju šta ih čeka – renoviranje sprženog dela auto-puta.

Čudo koje se prepričava je događaj koji se desio tokom erupcije 1977. godine kada se lava zaustavila tačno ispred vrata crkve. A najviši, Snežni vrh – Piton des Neiges (3.070 m) poslednji put je proradio pre više hiljada godina.

Do vrata ove crkve lava je stigla i božjim čudom zaustavila se 1977. godine

Na većinu ekskurzija turistima se preporučuje da idu u cik zore jer, recimo, do vulkana treba stići do 10 sati pre nego što se spuste magla i oblaci.

Neopisiv doživljaj je pešačenje po brdovitom ostrvu, a nekoliko puta sam sreo grupe planinara iz Nemačke za koje je Reunion sa njegovih pedesetak uređenih staza bio prava „poslastica“. 

Oni hrabriji oprobaju se i u jahanju konja kroz šumu i kraj okeana, ali i u kanjoningu, raftingu, ronjenju ili paraglajdingu.

Ovaj vrh se zove Pseća glava

U isto vreme egzotično, a sa druge strane tako mirno imajući u vidu prirodu koju njegovi stanovnici čuvaju i neguju, Reunion je predivan spoj više atrakcija i za ovu destinaciju će se tek čuti.

A tu je i „stoprocentna egzotika“ ostrva Mauricijus koje je praktično „preko puta“ na svega 200 kilometara, odnosno na oko pola sata leta preko okeana avionom.

Upečatljiv detalj o bujnoj fauni bilo je obaveštenje u hotelu Diana Dea na kojem je pisalo da se ne začudimo ukoliko srne, njihove komšinice, „pokucaju“ noću na vrata terase, te da zbog toga nije preporučljivo ostavljati stvari napolju.

O tome da se ovde vekovima vodilo računa o zaštiti prirode možda najbolje svedoči zapis Markiza de Mondeverga iz 1666. godine da ostrvo Burbon (kako se tada zvalo) „na prvi pogled može da izgleda primitivno sa masivnim planinama i neprobojnim šumama, ali da su tamo izuzetno lepa mesta, svež vazduh i čista voda i toliko mnogo divljači, ribe, kornjača, divljih krava, koza i svinja da svako ko na njemu živi treba da bude presrećan“.

Anegdota: U hotelu su mi ostavili pismo misleći da sam gospođa Blagojević

Ovde danas živi oko 850.000 stanovnika, a Reunion je najudaljenija teritorija Evropske Unije, na njemu važe svi francuski i evropski zakoni, a valuta je evro. Veza sa Parizom je odlična, avion kompanije Air Austral leti svakog dana (povratna karta se može naći za oko 700 evra) i nakon 11 sati sa Šarl de Gola iz glavnog grada zemlje koja duh svoje kulture i jezika neguje na više ovakvih egzotičnih destinacija širom planete, sleće na Roland Garos u prestonicu „Francuske u malom“.

Ostale putopise prilikom moje druge posete ovom čarobnom ostrvu pronađite ovde.

Autor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević, Serge Gelabert (naslovna i vodopadi) IRT; Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.

Ostavite odgovor