Do Mostara sam iz Beograda stigao avionom. Karta košta duplo skuplje od autobusa, sa jednim rancem cena je bila oko 77 evra u jednom smeru, ali se stiže za 45 minuta umesto za 11 sati, koliko traje noćna vožnja autobusom.
Po sletanju na mostarski aerodom turiste sa svakog leta čeka jedan minibus kojim za pet evra (10 maraka) možete stići do centra grada.
Vozač je ljubazan, pa čak pita putnike dokle ko ide, i može vam stati tamo gde želite, naravno bez skretanja sa planirane rute.
Kao i svaki turista prvo sam obišao Stari most, na kojem je uvek gužva, ali gde se mogu napraviti lepe fotografije i kupiti neobični suveniri.
U odnosu na moju prošlu posetu pre 9 godina, kada sam napisao više reportaža o Mostaru (link je OVDE) jedan od noviteta su čamci i taksi čamci kojima se možete provozati po Neretvi i videti i doživeti grad sa reke.
Prošetao sam se do Lučkog mosta i svratio do spomenika pesniku Aleksi Šantiću koji je rođen u Mostaru, na kojem, nažalost više ne piše njegovo ime, a nedaleko odatle video sam i spomenik njegovoj Emini iz čuvene pesme, koji se sada nalazi u istoimenom kafiću.
Smeštaj nalazim u motelu Edem pored magistrale i plaćam noćenje oko 30 evra, što je negde oko proseka, s tim što ovde gosti imaju i parking, a onda krećem pešice u obilazak znamenitosti.
Prolazim pored najveće džamije, Karađoz begove džamije iz 16. veka, a zatim se penjem do Saborne Svete trojice koja je sagrađena 1873, do temelja srušena 1992. i još je uvek se renovira.
Jedna Ruskinja mi otkriva da se iza crkve nalazi mala crkva starija od te velike, pa se penjem još stotinak metara da je pronađem.
Reč je o Crkvi rođenja Presvete Bogorodice iz 1834. godine ispred koje zastajem na petnaestak minuta da se odmorim u hladu starog oraha.
Spuštam se do grada parkom Brankovac, prolazim pored konzulata Republike Srbije i nastavljam do ćevabdžinice koju mi je preporučila koleginica koja je odrasla u Mostaru.
U pitanju je lokal Kod Bahre, gde uglavnom jedu lokalci, koji ima porcije od 5, 7, 10 i čak 15 ćevapčića, manji nego na drugim mestima, ali veoma ukusni.
Ne znajući da su tako mali, uzimam po navici samo 7, mada sam bez problema mogao da pojedem i 10 komada.
Napuštam baštu ovog kultnog mesta i jedem baklavu kod Amira, a zatim se spremam da sutradan istražim zapadni deo grada, naseljen većinski Hrvatima.
Tamo pronalazim besplatnu pešačku turu sa Ivanom, vodičem koji je svakog dana organizuje na engleskom u 10 sati ispred gimnazije i od njega saznajem mnogo zanimljivosti o Mostaru.
Grupa je mala, Ivan, ja i još dvoje penzionera sa severa Evrope, što ostavlja mogućnost da postavljamo dosta pitanja o Mostaru nekad i sad, o ratnim dešavanjima, politici i životu danas.
Krećemo sa Španskog trga, od spomenika španskim vojnicima poginulim u ratu, a zatim prolazimo pored mesta na kojem je donedavno bila statua Brus Lija.
Ovo delo koje tu stoji od 2003. godine neko je ukrao, a kako sam saznao počinilac je uhapšen i statua će uskoro biti vraćena na svoje mesto.
Te 2003. godine članovi Urbanog pokreta Mostar podigli su spomenik Brus Liju da bi se u Mostaru ublažile podele oko politike i ideologija,
Želja im je bila da se podsete junaka našeg detinjstva koji nije imao veze sa politikom, a bio je bio oličenje svega što smo hteli da budemo kad smo bili mali.
Tada su istakli da je jedna od najvažnijih njegovih osobina što nije ni Hrvat, ni Bošnjak ni Srbin, niti Jevrej, ni Rom, zbog čega niko neće tražiti gde su bili njegovi za vreme ratova i u kojim su strankama.
Kako sam u istočnom delu grada često jeo ćevape, u zapadnom sam odabrao nešto na kašiku.
U simpatičnom restoranu Maslina ručao sam „grašak čorbu“ sa salatom i hlebom za 5 evra.
Zasladio sam se kolačem od lešnika u poslastičarnici Aldi gde su slatkiši izuzetni, a cene od 2-3 evra.
Deo popodneva sam proveo na jednom mestu o kojem lokalci ne vole da pričaju i gde uglavnom nema ljudi.
Reč je o partizanskom spomen-groblju koje je devastirano tokom rata, a i nedavno, 2022. godine, i koje danas izgleda sablasno, i gde se mogu sresti samo slučajni prolaznici i poneka turistička grupa koja istražuje prošlost Jugoslavije.
Nekoliko poznanika mi je reklo da tamo ako zatreba govorim na engleskom, zbog navijačkih i ultradesničarskih grupa koje se na groblju okupljaju.
Iako je sudbina groblja tužna, to mesto je veoma tiho i mirno, toliko da se čuju ptičice, a sa šest terasa pruža se pogled na ceo grad.
Groblje je izgrađeno 1965. godine u znak sećanja na poginule mostarske partizane, antifašiste i sve koji su se u Drugom svetskom ratu borili protiv fašizma.
Proglašeno je nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine.
Šetam se gradom i saznajem za ulicu Alekse Šantića koja je postala centar ulične umetnosti.
Stižem tamo i ostajem baš dugo, jer sam se redom oduševljavao svakim delom iscrtanim na stambenim zgradama.
Ova ulica je tokom rata bila linija razdvajanja, a danas je ulica murala i glavna lokacija Street Arts festivala.
Već 14 godina ga organizuje udruženje Rezon iz Mostara gde umetnici oslikavaju zgrade, a mladi uče od njih.
Za to vreme je nastalo više od 200 murala koje su umetnici iz celog sveta naslikali na mostarskim zgradama i poklonili ga ovom gradu.
Najjači utisak ostavlja Aleksa Šantić na zidu jedne zgrade i simbolična poruka mladima Mostara Ostaj ovdje iz čuvene pesme Ostajte ovde, sunce tuđeg neba neće vas grijat ko što ovo grije.
Autor teksta i fotografija: Nenad Blagojević; Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt jedino uz objavu izvora i linka ka sajtu pricesadusom.com i uz potpis fotografa. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.
Društveno-odgovorne priče sa dušom možete podržati OVDE.
