Priče sa dušom

Novinar koji zna TAJNE BEOGRADA: Podignite glavu i fasade će vam ispričati VITEŠKE PRIČE

Baš kao što naš poznati novinar, publicista, pisac i turistički vodič Zoran Lj. Nikolić (48) smatra da je suštinska misija novinara da, pošto ne može sve da zna, treba da pronađe vrata iza kojih će dobiti najbolji odgovor, tako sam se i ja uputio ovom izuzetnom poznavaocu prestonice Srbije, autoru osam knjiga čiji tiraži se godinama doštampavaju, ne bih li čuo zanimljive priče o Beogradu i popričao sa njim o novoj knjizi. U izdanju Kompanije Novosti, u čijoj zgradi smo i popričali i gde Zoran radi već 19 godina, objavljena je zbirka 55 odabranih tekstova „Bg priče“, koje je Nikolić pisao u poslednje dve i po godine, sredom, za istoimeni dodatak u Večernjim novostima.

F1220006_800x533

Savsko pristanište tridesetih godina prošlog veka

– Marko Popović koji proučava Beogradsku tvrđavu 40 godina, Stefan Pop Lazić iz Arheološkog instituta, Vlada Tomić iz Muzeja grada, Darko Ćirić iz Zavoda za zaštitu spomenika, Moma Pavlović i Predrag Marković iz Instituta za savremenu istoriju i mnogi drugi – mudraci su našeg vremena koji su svoju karijeru podredili nekoj od oblasti beogradskog života. Sasvim je logično da autor ovakvog publicističkog dela od njih uči i skuplja raznorodna znanja. Mnogo toga sam naučio i od stručnjaka iz Beogradskog vodovoda koji su proveli značajan deo života ispod grada, kao i od speologa iz kluba Asak sa Prirodno-matematičkog fakulteta, sa kojima sam rovario na bezbroj opasnih mesta – počinje Zoran svoju Priču sa dušom.

Istrazivanje okoline Kantri kluba Babe gde se nalaze ostaci rudnika srebra Babenius iz rimskog doba ,150806 snimioD.MILOVANOVIC

Istraživanje na Kosmaju gde se nalaze ostaci rudnika srebra Babenius iz rimskog doba (Foto: D. Milovanović)

Kroz razgovore sa ljudima i pisanje članaka nastala su i lepa prijateljstva poput onog sa pokojnim Vukom Bojovićem, koji je svoj poslednji intervju dao upravo za Bg priče. Tu su i vanvremenske beleške o prvom Kinezu u Beogradu, o drveću koje pamti ustanike, o nekadašnjem groblju na Zelenom vencu, o Mongolima sa Konjarnika i o ruskoj crkvi na Tašmajdanu koja je izgrađena bez temelja. Zoran je, između ostalog, prikupljao informacije i koristeći dokumentaciju u arhivama koje, nažalost, ljudi danas slabo ili uopšte ne koriste.

– Mladi vole sve da „izguglaju“ na internetu i tako dođu do informacija. Ne bih voleo da stasam u matorog namćora, ali sam siguran da bi, ako bi im neko na 15 dana isključio struju – bez frižidera, šporeta i gugla, bili nesposobni da se popnu uz stepenice bez lifta. U Beogradu postoje veoma raskošne dokumentacije i vrlo upečatljive biblioteke u kojima može da se sazna sve ono što na guglu ne postoji. Videvši da se u Novostima nešto ozbiljno dešava, sagovornici su mi se sami javljali, donosili svoje dokumente i fotografije, i potresne priče koje su me dirnule. Iako sam njen autor, knjiga Bg priče nije u bukvalnom smislu moja, već beogradska – priča mi Zoran.

Bilje vezbe i VREME 1938 62_430x600

Međuratna štampa: Isečak iz novina Vreme

Svaki odgovor na moja pitanja o njegovoj neraskidivoj vezi sa Beogradom, gradom u čijem je ogranku preko reke odrastao, dodatno filuje gomilom zanimljivih podataka, koje govori bez podsećanja, iz glave.

– U knjizi Tajna Novog Beograda napisao sam da je nasipanje Novog Beograda počelo znatno pre rata. Veliki arhitekta Dragiša Brašovan napravio je planove i novinarima 1941. godine, šest nedelja pre bombardovanja, rekao da je u planu grad na levoj obali Save za pola miliona ljudi. Komunistička vlast kasnije je izbrisala sve to, da bi se danas učilo da ideja potiče od Nikole Dobrovića.

16_786x600

Poplava u Karađorđevoj ulici, tridesetih godina prošlog veka

– Moja zapažanja u trenutku kada se u nešto zagledam, nazivam uzemljenjem i tada jednostavno shvatam da stojim na veličanstvenom mestu gde se vekovima mnogo toga zbivalo i kroz koje su prošle burne civilizacije. Beogradska arheologija nastala je 1882. godine, kad je postavljen spomenik knezu Mihailu, koji trapavo zovemo „kod konja“. Na tom mestu tada su pronađeni ostaci rimskih grobova, i to po vertikalnom tipu sahranjivanja, koje je bilo neuobičajeno za Rimljane na ovom podneblju. Nedaleko od Stambol kapije, na Trgu Republike, na ulazu u tadašnji grad, bio je šanac koji je išao današnjom Francuskom ulicom, preko Trga, kroz baštu Ruskog cara i zavrtao prema Obilićevom vencu. Kad bacite pogled, začudićete se, jer na mestu nekadašnjeg šanca nije nikla nijedna građevina – kao da je neki usud zabranio da se na toj putanji podigne bilo kakvo zdanje – navodi Nikolić i dodaje da pisanje smatra matičnom zarazom, ali da je spreman da menja poslove u životu. Tako je u četrdeset i nekoj godini prionuo na učenje i polagao ispite za licencu turističkog vodiča.

– Moj otac ima divnu izreku: „čovek sedi i planira, a Bog gleda i smeje se“. Tako je bilo i sa mojim uplivom u svet turizma. Tročasovne ture o Beogradu ispod Beograda pretvorio sam u neku vrstu teatra. To je komunikacija sa publikom, u kojoj oni pričaju svoje anegdote, a ja svoje priče, da napravimo takvo zamešateljstvo i samo dobru energiju razmenjujemo. Čak i kada sam dolazio umoran i neraspoložen, kada bih ugledao 20 ili 30 pari očiju i širokih osmeha koji žele da vide u čuju nešto od mene, poželeo sam da iznova radim ture. Moja sestra je kardiolog i u njenu ordinaciju, na primer, niko nije presrećan što mora da uđe, dok kod mene dolaze oni koji hoće nešto da saznaju i da se nasmeju. Zbog toga je privilegija raditi ovaj posao.

ZNVNBGD2512 2105 030_800x532

Na promociji Bg priča u restoranu Dva jelena sa Minjom Subotom, Vladimirom Jelićem, suprugom Verom Raičević, generalnim direktorom i glavnim urednikom Kompanije Novosti AD Ratkom Dmitrovićem, Zoranom Dašićem i Vanjom Bulićem

Mada su tabloidni mediji vrlo destruktivno zagušili interesovanje publike, Nikolić kaže da je, kako na turama koje vodi, tako i kroz kontakt sa čitaocima, uvideo da su Beograđani beskrajno zainteresovani za svoj grad i da vole dokumentarne emisije o nekadašnjem Singidunumu.

– Publika zna imena svih onih koji se time bave, od Aleksandra Diklića i Smiljane Popov sa Studija B koja lepo radi svoj posao, do Vidoja Golubovića koji je, između ostalog, napisao knjigu O kafanama i mehanama starog Beograda i Beograd ispod Beograda, na kojoj smo zajedno radili. Publika poštuje svoj grad i priznaje da ne zna dovoljno o njemu. Evo jedne bizarne metafore: 99 posto Beograđana bilo je na Beogradskoj tvrđavi, ali svega desetak odsto je ikada sišlo pešice u Donji grad.

Sa Zoranom Lj Nikolicem_800x480

Sa Zoranom Lj. Nikolićem na kafi, u bifeu Večernjih novosti

Na pitanje da li je Beograd nepresušan izvor inspiracije, Zoran se okrenuo ka prozoru na četvrtom spratu zgrade Borbe, gde smo pili kafu.

– Kada bismo sada pogledali na Trg Nikole Pašića, prisetili bismo se da je ispod nas pre Drugog svetskog rata bila najvažnija prodavnica automobilske industrije. Dok su se automobili probijali ulicama, jedan slepi trgovac, nekada ugledni vozač, koji je zbog problema sa očima prestao da vozi, prodavao je benzin koji su beogradski šoferi, u znak solidarnosti kupovali od njega. Nedaleko odatle, bio je i zlokobni gestapovski zatvor, a malo ulevo i ugledna kafana Topola. Ovuda je, iako je to danas nezamislivo, prolazio tramvaj, tačnije bezmalo kroz baštu današnjeg bara Prešernova klet i vodio ka hotelu Moskva, spuštajući se Prizrenskom ulicom ka Zelenom vencu – objašnjava mi.

DSCN2326_800x533

Na kraju ture Beograd ispod Beograda turisti predahnu na degustaciji vina

Beograd je čudno utemeljen, tvrdi Zoran, i dodaje da ćemo u svakoj zgradi u koju se malo ozbiljnije zagledamo i zagrebemo po istoriji, naći neku čudnu vrstu prošlosti.

– Iza zgrade u kojoj sedimo su Kosovska, Ulica Majke Jevrosime i Palmotićeva, u kojoj je ugledni arheolog Zoran Simić locirao više od 90 rimskih grobova. Brojevi u beogradskim ulicama treba da idu od Trga Republike ka periferiji, a zbog čega u Ulici Majke Jevrosime idu naopako, niko ne može da objasni (smeh). Takođe, svi znamo gde je Novo groblje, a malo ko da je Staro groblje na Tašmajdanu, gde su, kako piše u starim zapisima i crkvenim knjigama, spaljene spaljene mošti Svetog Save.

rimbu2_673x600

Rimski bunar godinama čuva svoje tajne

Zoran Nikolić upoznaje Beograd i šetnjom kroz njegove ulice i to, kako kaže, uvek podignute glave.

– Moja žena, koja je takođe novinar, bezbroj puta se šalila na moj račun kako stalno zveram gore, umesto da gledam u trotoar, kao mnogi ljudi (smeh). Iako smo u poslednje vreme navikli da pokunjeni šetamo poluspuštenih glava, predlažem da pogledate gore jer će vam sa fasada, na viteški i lep način, mnogo toga biti rečeno. Zastanite na uglu Svetogorske i Takovske ulice i videćete figuru svinjske glave koju je poznati trgovac svinjama Sima Nikolić naručio da se napravi baš na toj zgradi.

ZNVNBGD2512 2105 001_399x600

Zoran je koautor knjige Beograd ispod Beograda i autor knjiga Masonski simboli u Beogradu, Globalizacija za neupućene, Tajna Novog Beograda (dva toma), zbirke poezije Dekada i romana Grad tajni. Najnovije Bg priče možete kupiti na kioscima širom Srbije po ceni od 990 dinara.

Turistima voli i da prenese i podatke koje je prenela i Enciklopedija Britanika, ne baš blagonaklono nastrojena prema našoj istoriji. Reč je o 115 bitka koje su se vodile oko Beograda, što je najveći broj u Evropi, kao i o tome da je grad 40 puta rušen i spaljivan do temelja, ponovo – najviše puta na Starom kontinentu.

– Beograd je bio na svom mestu i onda kada Berlin i Pariz nisu planirali da se rode. Oni su dečaci u odnosu na Beograd. A tek ako dodirnemo temu vinčanske kulture i prvog urbanog naselja. Kada ih je moj prijatelj Dragan Janković, kustos u arheološkom nalazištu Vinča ugostio, članovi delegacije italijanskih arheologa koji se bave arheologijom Rima, rekli su mu: „Blago vama, vi imate Vinču“. Kakav je to kompliment ili upozorenje da ono neprocenjivo ne dižemo na pijedestal koji Beograd zaista zaslužuje – pita se Nikolić.

Na kraju svake ture, pri završavanju svakog teksta, na kraju svakog dobro obavljenog posla, prema Zoranovim rečima, stvori se oblak lepe atmosfere iz kojeg gledaju preci.

– Niko od njih nije otišao zato što je hteo, već zbog toga što je morao. Dok radim, imam osećaj da neki ljudi odozgo gledaju u teme i navijaju. Odavno sam polagao ispit Porodično pravo, ali jedna rečenica iz te knjige kaže da „dok ore njivu, seljak nije sam, jer su tu i svi njegovi preci koji su to činili pre njega“. Osećam se nastavljačem priče mojih pradedova koji su isto tako verovali u Boga, u pravdu, u uzvišene duhovne stvari. Oni se nisu prodavali za sitne novce, a kada se prodaš – svi su novci sitni. Imali su neku ideju, imali su široki zagrljaj kojim su hteli da zagrle bliske ljude, da ih sačuvaju, da mlađe upute na put koji ih čeka… To je osećaj bitnog zajedništva sa precima koji, iako ih formalno nema, stvaraju osećanje da smo dužni i da treba da nastavimo priču koju su oni započeli – rekao mi je Zoran na kraju razgovora.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: privatni album, Večernje novosti

komentariNapišite komentar

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: