Mada su me Stojanovići koji žive na Reunionu još letos pozvali da kod njih ostanem koliko želim, moj boravak se sveo na svega dve noći. Naime, preko kaučsurfinga dobio sam nekoliko poziva od lokalnih stanovnika, pa sam morao sva svoja „gostovanja“ pametno da rasporedim.
Medicinska sestra Korali (Coralie) koja radi sa starim osobama na Reunionu (tamo ih zovu gramuni – les gramouns) prva mi je pisala jer, kako mi je rekla, ima prijatelja iz Srbije a i videla je dobre komentare o meni od mojih prethodnih domaćina.
Sačekala me je na autobuskoj stanici u San Polu, a onda smo automobilom otišli do obližnjeg bara da se upoznam sa lokalnom ekipom.
Ja sam pio pivo, a ona razređeni sirup od maline. U kafiću je jedan bend svirao uživo, a ekipa bila čisto francuska.
Kad to kažem, mislim na Francuze koji su se preselili iz kontinentalne Francuske na ostrvo i za njih se koristi naziv zorej.
Kreolci, tamnoputi stanovnici, čije poreklo vodi od miksa više naroda bili su u drugom baru. Kada sam postavio pitanje zašto su podeljeni, dobio sam diplomatski odgovor da nemaju ista interesovanja.
Zoreji su ležerniji i vole provod uz finu muziku, dok su kreolci, rekao bih, sličniji nama. Nisu bogati, ali ulažu novac u besne automobile iz kojih, kad voze, trešti muzika.
Često se okupljaju na parkingu i iz automobila slušaju pesme na jakim zvučnicima.
Na Reunionu žive i ljudi poreklom iz Indije, Kine, Majota i okolnih ostrva.
Drvena, prostrana kućica u kojoj Korali stanuje osvojila me je na prvi pogled. Ona ju je kupila na kredit u selu Plato Kaju, mirnom kraju Reuniona, nedaleko od San Pola, u kojem ima i baštu, nekoliko stabala papaje i kokošarnik sa živinom.
Povrće i voće smo jeli gotovo stalno, a ja sam posebno uživao u slatkom ananasu kakav nikad do tada nisam probao. A tek kako umeju lepo da ga oljušte, video sam sutradan.
Stavili smo šešire na glave, ona kineski, a ja novinarski sa Madagaskara i otišli smo na pijacu.
Korali mi je detaljno pojasnila šta je šta, a po povratku pripremili smo ručak bez mesa! Svašta je izmešala, ja sam pomogao oko ljuštenja.
Povrće za koje sam prvi put čuo na Madagaskaru i posle na Reunionu je manjok, ono raste ispod zemlje, po izgledu podseća na ren, a po ukusu na krompir.
Na pijaci sam doručkovao kupujući na tezgama specijalitete od testa sa povrćem, mesom i morskim plodovima, ali i popio kafu sa lokalne plantaže.
Buku, žamor i nadvikivanje prodavaca na trenutak je utišala vojna vežba spasavanja žrtava iz okeana helikopterom.
Kraj pijace mladi volonteri iz San Pola obavljali su subotnju akciju čišćenja grada.
Đumbir, marakuja (fruit de la passion), mango, batat (slatki krompir), fruit à pain (hlebovac) šarenili su se ispred nas na tezgama, dok smo moja nova prijateljica i ja kupovali šta nam je trebalo za ručak.
Korali me je malo snimala dok sam pazario predivno crveno voće leiči.
Sve je veoma slatko, a da na Reunionu izuzetno veliki broj ljudi oboljeva od dijabetesa saznao sam kad su mi rekli da se tamo u nenormalnim količinama koristi šećerna trska umesto šećera.
Praktično se sve zaslađuje! „Kad je bal, nek je karneval“, rekoh sebi i doživeh šećerni udar sa ceđenom šećernom trskom.
Cena: 2,5 evra za čašu od 0,2 l.
Zahvaljujući Korali bio sam na koncertu veoma poznate grupe sa Reuniona, Tricodpo. Ulaznica je koštala 10 evra, a koliko je ova grupa šašava videli smo kada se jedan od pevača povukao sa strane, raspalio mali roštilj i prodavao kobasice publici unutar sale.
Na koncertu sam bio sa jednim momkom iz Marselja koji je takođe odseo na kaučsurfingu, ali kod Koraline drugarice.
Pošto su njih dve imale karte za pozorište i spektakl XY, nas dvojica smo ostali zajedno da ih čekamo, praktično se tada tek upoznali i išli na koncert, a pre toga na večeru u kreolski restoran. Smešno, ali istinito. Zato, ako hoćete da isprobate kaučurfing morate biti spremni na sve situacije.
Kada su nas posle svirke devojke pokupile, nastavili smo provod na jednoj žurki na otvorenom, da vidimo kako se provodi mladež na ovom ostrvu. Tu smo se našli sa sledećim kaučsurferom iz Pariza, koji me je „zamenio“.
Sutradan, Korali me je „predala“ mojim novim domaćinima (Stojanovićima). Randevu je bio kod poznatog fast fuda Kvik, a na tom istom mestu dva dana kasnije, „preuzela“ me je sportska porodica koja živi kraj okeana.
Kada su mi se javili porukom, očarali su me rečenicom „imaćeš svoju sobu sa pogledom na plažu“ i to je stvarno bilo tako.
Noću sam čuo talase, a ujutru ptičice.
Fini ljudi: mama Severin i tata Reno. Ime sam joj upamtio po njenoj imenjakinji iz Hrvatske (i pustio joj njene pesme preko youtube-a), a njegovo po automobilu, što su mi i sami predložili.
Ćerka je u pubertetu, pa nije bila raspoložena za priču sa matorcima i njihovim gostom, dok je malog Majea svašta zanimalo o meni i mojim sajtovima.
Kada sam spomenuo milion pregleda na Pričama sa dušom, pomislio je da govorim o evrima. Hvala dečko, možda će tako biti kad sledeći put dođem kod vas. Bila mi je čast da se upoznam sa njim, jer je prvak u bič tenisu na Reunionu.
Kada odete na drugi kraj sveta i odsednete kod porodice koja ima uslove za normalan život, a još žive kraj okeana, shvatite zašto su smireni i da stres ne stanuje na ovom ostrvu.
Severin me je odvela na plažu da mi pokaže gde provode svako popodne i gde mali trenira tenis sa tatom, ali nažalost, to je i bila prilika da vidim mesto gde je poginuo jedan dečak iz njihovog komšiluka.
Naime, trinaestogodišnjeg Elija pojela je ajkula dok je surfovao nedaleko od obale, a o tom nemilom događaju i danas se priča. U gradu ćete videti suvenire i grafite „Ja sam Elio“ (Je suis Elio).
I taman dok mi je domaćica objašnjavala kako je zabranjeno kupati se na svim plažama, osim u lagunama, videh da nešto izvire baš na mestu gde je dečak stradao.
Pomislih da je ajkula, ali su mi objasnili da te ajkule od kojih ljudi često ginu nisu lako vidljive, da je reč o vrsti buldog i da dolaze neprimetno ispod vode čak do plićaka.
Kada sam zumirao foto-aparatom ugledah masku jednog ronioca i naježih se od pomisli da zbog hobija rizikuje svoj život. To sam i SNIMIO.
Severinin i njen suprug obožavaju da surfuju na talasima, ali otkad je na snazi ta zabrana ne mogu to da rade na Reunionu.
Njihovi prijatelji koji su imali prodavnicu surf opreme morali su da je zatvore jer je niko nije kupovao.
Prizor sa tablama „zabranjeno kupanje“ videćete skoro na svakoj plaži, kao i obaveštenja o kaznama ukoliko uđete u vodu koje idu i do 100 evra. Opcija da ulazite na sopstvenu odgovornost ne postoji.
Sličan problem imaju i Sejšeli, Madagaskar, Mauricijus i druga ostrva Indijskog okeana, ali kako sam čuo, u tim zemljama ajkule se love, dok na Reunionu to nije moguće jer je reč o teritoriji Francuske u kojoj važe francuski zakoni.
Nevladine organizacije za zaštitu životinja i javne ličnosti poput Brižit Bardo reaguju čim se izvrši bilo kakav atak na ajkule.
To jeste veliki problem za turizam ove najudaljenije teritorije Evropske unije, ali svakako turisti mogu da se sunčaju i da se kupaju i da rone u lagunama. Reunion možda i nije najbolja destinacija za tu vrstu egzotike na plaži, ali jeste kada je reč o unutrašnjosti ostrva, prirodi u sirkovima i vulkanu.
Sedam dana na Reunionu je proletelo, a ja sam se pozdravio sa svojim drugim domaćinima i vratio se Stojanovićima koji su me prevezli do aerodroma. Ko će kome nego svoj svome.
Dok sam se spremao za putovanje, dugo sam tražio kartu za povratak u Pariz jer je Reunion odsečen od sveta kada je reč o avio- kompanijama. Iz određenog razloga Francuzi nisu povezali ovo ostrvo sa arapskim zemljama, tako da nema letova za Dubai, Abu Dabi i druge gradove iz kojih lete velike kompanije.
Jedine direktne letove ka Parizu drže Air Austral (dobra kompanija koju Reunionci najviše vole, ali ne i najjeftinija), Corsair, Air France i prva tamošnja low-cost kompanija (kojom sam leteo) XL airways. Oni nude povratnu kartu od Pariza do Reuniona po ceni od 499 evra, dok u ostalim to putovanje košta od 700 evra pa naviše.
Doduše, sedišta jesu skučena za tako dug let, ali zbog toga sam doplatio 15 evra i uzeo sedište sa više mesta za noge.
Da bih dobio ovu nižu cenu, leteo sam prvo do Marselja i onda istim avionom do Pariza, pa je let trajao sa sve stajanjem oko 14 sati.
Po dolasku u Pariz, nastavio sam te-že-ve-om ka Lilu, spreman na još nekoliko dana odmora, ali i na promenu od plus 30 na minus jedan stepen, koliko me je sačekalo na severu Francuske. „Do juče sladoled, a danas kuvano vino“ – pomislih kada sam ušao na Božićnu pijacu u centru grada.
Ako ste propustili prvi deo putopisa sa Reuniona, pronađite ga OVDE, a ako vas zanima kako mi je na tom istom mestu bilo 2012. godine i kako izgleda unutrašnjost ostrva saznajte na ovom LINKU.
Autor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.
