PROFESIJA FILANTROP: Iako nezaposlena i ove godine je sakupila DVA MILIONA dinara za siromašne

svetlana-urosevic_1200x800

O Svetlani Urošević iz Grocke, kada je 2014. godine dobila nagradu Virtus za filantropiju od Fondacije Trag, novinari su pisali kao o nestvarnoj ženi koja podseća na likove iz bajki, koji za razliku od pohlepne braće, podele koru suvog hleba sa neznancem, ne očekujući nagradu. Iako je i tada živela, kao i danas, u urušenoj kući, i bez posla, Svetlana ne posustaje u svojoj plemenitoj misiji. Aktivno se bavi humanitarnim radom i pomaže siromašnim porodicama i to sakupljanjem i prodajom papira, plastike i gvožđa.

U kampanji izbora ovogodišnjih dobitnika ovog priznanja, pitam je šta se promenilo u njenom životu od kad joj je stigao Virtus.

– Promenilo se to da sam održala obećanje koje sam dala kada sam primila nagradu, a to je da ću nastaviti sa humanitarnim radom. Za prvih devet meseci ove godine sakupila sam donacije u vrednosti od milion i po do dva miliona dinara. Do sada sam imala više od 100 humanitarnih akcija, mada sam i ja prestala da brojim. Svakodnevno organizujem akcije po sistemu preporuka ljudi koji mi kažu gde i kome je potrebna pomoć, kakva vrsta pomoći, i onda pozovem ljude iz lokalnih sredina da se priključe, a ako to ne urade, nastavim sama kao i većinu drugih akcija.

dodela-virtus-nagrade_1200x800

Svetlana Urošević i izvršna direktorka Fondacije Trag Biljana Dakić Đorđević

Tužno je da su joj se svojevremeno komšije i ljudi koji žive u njenoj okolini smejali kada je sprovodila svoje aktivnosti, često sakupljajući sekundarne sirovine po kontejnerima. 

– Ima ljudi koji samo još više cene to što radim. Ceo moj humanitarni rad izaziva strahopoštovanje u njihovim očima, a postoje i oni ljudi koji i dalje smatraju da je to gubljenje vremena i para. Smatram da o ovome treba naširoko da se priča, jer je to jedna vrsta reklame za humanitarni, a istovremeno i moj rad. Imala sam problem sa prijateljima i rodbinom, jer su zvali non-stop, pošto su oni čuli samo da je u pitanju nagrada od 30.000 evra. Bili su ubeđeni da sam ja dobila taj novac, a kada su čuli da sam dala donaciju u celom iznosu, za njih sam jednostavno bila budala.

Među onima kojima je pomogla, ima dosta ljudi koji pamte i čestitaju joj Božić, Vaskrs i druge praznike, mada, priznaje Svetlana, dešava se da se neki i ne zahvale. Na to ne obraća pažnju jer je, kako kaže, reč o pitanju karaktera.

– Kako ne možete da ubedite nekoga ili da ga naterate da bude human, tako ne možete ni da očekujete da će svako umeti da se zahvali. To je već stvar vaspitanja. Moj osnovni motiv da pomažem drugima je to što sam živa i zdrava i kada sam posle teške operacije otvorila oči i donela odluku da krenem dalje. I tako je i bilo.

dobitnici-virtus-nagrade-za-2014-_1280x512

Ovo su dobitnici Virtus nagrade za 2014. godinu

Najveću podršku Svetlani u ostvarenju humanitarnih dela pruža njena majka. Ona joj je moralna podrška, uvek je sasluša i prva je kojoj Svetlana kaže u kojoj akciji želi da učestvuje.

– Pomaže mi i pri sortiranju robe, jer mora da se vodi računa da se ne pokloni ništa što nije za nošenje, što je iscepano, nešto što je neupotrebljivo. Čak i finansijski, od svoje penzije odvoji određeni deo da se kupi ono što je potrebno – priča mi.

Dobitnike ove nagrade, prema Svetlaninim rečima, povezuju čovekoljublje i empatija za različitim socijalnim kategorijama. Uočavanje nekog društvenog problema i spremnost da se reši, zajednički su imenitelj svih humanih pojedinaca i organizacija.

– Ljudi često misle da stavom „to nije moj problem“ i okretanjem glave na drugu stranu ostaju samo neizainteresovani, u svojoj zoni komfora, a zapravo postaju saučesnici onoga ko problem stvara. Zato je važno da se o dobrim delima govori i da nas podsećaju da smo deo zajednice koju svako od nas može učiniti boljom i lepšom za život.

svetlana-urosevic_1200x800

Svetlaninoj organizaciji „Pepeljuga 21.veka i prijatelji“ javljaju se samohrane majke, bolesni, gladni, a pomoć im stiže u vidu hrane, nameštaja, medicinskih pomagala, školskog pribora, tehnike

Kažu da svako sreću pronalazi u svom svetu i da je ona subjektivni osećaj. Šta Svetlanu čini srećnom?

– Pošto sam hedonista i volim život, ja volim da radim stvari koje me čine srećnom. A humanitarni rad me čini veoma srećnom i u tome sam uspešna. To je moj svet. Živim u urušenoj kući i zvanično ne radim nigde. Volela bih da premijer dođe i vidi gde živim i gde radim, i iz kakvih uslova izlazi ceo moj rad, ova čarolija, i da ga pitam da li je to put ka modernoj Evropi. Uprkos svemu, moj dan je pun obaveza. Volela bih nekada da traje 48 sati. Nema cene kada vidite da ste nekog usrećili – rekla mi je Svetlana. Ako i vi imate u svom okruženju pojedince ili kompanije koje pomažu drugima i smatrate da zaslužuju nagradu Virtus, predložite ih ovde.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (prenos teksta i fotografija dozvoljen uz navođenje izvora i linka ka www.pricesadusom.com)

 Fotografije: Fondacija Trag

Da li vam se dopao ovaj tekst?

%d bloggers like this: