U paletu nagrada za svoje umetničko stvaralaštvo koju je pesnikinja Tanja Kragujević (70) započela Brankovom nagradom još 1966. godine, nedavno je stiglo je i najnovije priznanje Doma kulture Srbobran, Lenkin prsten, za pesmu Voda.
U intervjuu za Priče sa dušom Tanja kaže da joj se manje dopadaju nagrade koje prate pesnike poput osica, nastojeći da uvećaju njegovu slavu, da ga dodatno „grade“ kao monument, pa možda, izborom laureata, dodaju i nešto njegovih zvezdica i na svoje epolete. Ipak, drago joj je kada je nagrada otkrivalačka, kada nas podstakne da se zagledamo u delo, pesmu, stih, koji nismo sami zapazili, ili kada lepom zamišlju, pod čijim je znakom sročena, slavi Poeziju, nalazeći spone između svog povoda i naziva, i stihova onih koji će tu nagradu poneti. Samo stvaralaštvo pesnika, njegove osnovne crte, na taj način su jasnije istaknute, ističe ova poznata poetesa.
– Žiri je odabirom moje pesme načinio taj korak dalje u prepoznavanju poetskog govora kojim se i danas nastavlja velika i otvorena poetska tema ljubavi, a njenu paradigmu u našoj književnosti predstavlja upravo maestralna pesma Laze Kostića. Ona, koja je jednu posebnu ljubav učinila večnom, a veličajnošću svojih stihova – koji kao da obasjavaju svemir duše, i njeno neprolazno vreme – u isti mah neiscrpnom – kaže Tanja Kragujević.
Na pitanje da li nam danas u vremenu u kojem živimo nedostaje ljubavnih pesama, osvrnula se na svoju besedu sa dodele u Srbobranu.
– Istakla sam da je najlepša ljubavna pesma u našoj lirici lepa i zato što je, u atlasu zemaljskih i nebeskih poetskih slika, sazdala uzorni cvet, koji je nastavljen latima stihova kasnijih pesnika, te je njima popločana staza sve do praga novog doba – nažalost, kako sam primetila – „tako osiromašenog u fundamentalnoj emociji, u pismu“, da se u neprekidnoj hitnji i zaboravu, moramo zapitati „šta je to ljubav, šta je pesma“. Čini mi se da danas, posebno mladi, osećaju da nam nešto kapitalno nedostaje, a pesma je tu da nas podseti na taj emotivni i stvaralački fundus, pradavni i uvek potreban i živ kapital života, i poezije.
Objavljujući niz uspešnih i vrednih pesničkih knjiga, Tanja je stekla status jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika uopšte, ali i originalnog kritičara književnosti i esejiste. Kako je književnik Vasa Pavković istakao, poezija Tanje Kragujević je istovremeno himna svetlosti i prolaznosti, i prirodno je da ona napiše: „topla je gramatika bića“, ali i: „žena sam od peska“ – i da joj čitalac veruje svim srcem. A to mogu samo najbolji liričari jednog doba.
Na njenom zvaničnom internet sajtu piše da je rođena u Senti, gradiću na Tisi, na severu Vojvodine, gde je završila prvi razred osnovne škole. Školovanje je nastavila u Beogradu, u osmogodišnjoj školi Vuk Karadžić i Drugoj beogradskoj gimnaziji. Diplomirala je 1970, a magistrirala 1973. na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Opštu književnost sa teorijom književnosti.
– U zavičaj odlazim kad god mi obaveze dozvole. Makar i na kratko. Najčešće pohodim Tisu, kojoj se obradujem već prilazeći Senti, ugledavši sa mosta njenu zelenu, vitku pitomost. Volim i vremešni senćanski kej, sa starim i podmlađenim kestenima, kada procvetaju, ali i šetnje ulicama koje pamtim, gde u baštama urednih, niskih kuća, prepoznam šimšir i ruže moje mladosti i detinjstva. Posetim i znamenitosti ovog grada, spomenik velikom srpskom dobrotvoru i donatoru Joci Vujiću (1863- 1934) – spram njegovog doma, nekadašnje Kuće – muzeja. Potom, na Keju obiđem spomenik Jovanu Đorđeviću, autoru naše himne, i njegovom nećaku akademiku Stevanu Sremcu. Jula 2015, tik uz Sremčev, otkriven je, na samoj obali reke, i spomenik akademiku i pesniku Stevanu Raičkoviću, koji je detinjstvo proveo u ovom gradu i ostao trajni zaljubljeniku u Tisu i Sentu.
Za Zemun u kojem živi, kaže da je čaroban i pomalo zagonetan grad kojeg nisu do kraja rastumačili ni njegovi najbolji poznavaoci.
– Splet uličica, koje odaju nekadašnji život ovog starog mesta na vodi ponekad deluje kao nestvarna mapa drevnosti i sadašnjosti. Rimskog je porekla, a modernih, no opet pitomih ritmova. Obiđem redovno bukiniste u Gospodskoj ulici, gde se u praznične dane pojave i prodavci meda, zemljanih posuda, ručnih radova, ali volim i šetnje uličicama koje poput Visoke, Strme, Tesne, Veslarske, dočaravaju nekadašnju ribarsku i zanatsku stranu zemunske priče, ili, zajedno sa posebnim vidikovcima, ožive u pamćenju trase trgovačkih brodova, kojima danas plove šleperi, i jezdre moderni „wind surferi“. Kej, naseljen jatima predivnih ptica, galebova, gnjurki, liski, patki i pačića, krunisan je svakodnevno gospodskom plovidbom labudova koje Zemunci obožavaju. Postoji nešto u Zemunu, odbljesku drevnog Zemlina, a naročito kulturnog stecišta novijih vekova, što umekšava surove ritmove današnjice i ljude vraća njihovoj pitomijoj naravi, međusobnom skladu i saobraćanju sa okolinom. A kada se tome dodaju i izložbe i koncerti, letnji festivali, neizbežno je imati pred sobom makar i skroman, ali prisutan uzorak građanske kulture, koja još čeka da se ostvari u punom sjaju.
Tanja mi priča da piše onda kada nađe trenutak tišine. Tada u punoj koncentraciji zaustavi i pribeleži asocijacije, misli, koje nosi u sebi, a koje u dnevnim ritmovima ne stiže da zapiše. Pobedničku pesmu Voda napisala je 2011. godine, kada je polako sklapala knjigu Od svetlosti, od prašine.
– Moj horoskopski znak je Škorpija, ali ja, iako horoskopski posedujem mnoge ključne osobine ovog znaka, sebe vidim uvek i u nekoj suštinskoj povezanosti sa vodom. Ne bih mogla zamisliti život bez Tise i Dunava. Voda je element koji je nezamenjiv, poput vazduha, i, na neki način, ključ je skrivenih tajni života. Čudesna formula čari i strahota, pod čijim znamenjem se odvija ljudska Sudbina. Dakle, u poetskom smislu – megasimbol, simbol nad simbolima. Tako je predstavljena i u mojoj ljubavnoj pesmi, kojoj sam dala njeno ime – ispričala mi je Tanja i sa mojim čitaocima podelila pesmu Voda.
VODA – najlepša ljubavna pesma na srpskom jeziku, Lenkin prsten, 2015.
Ja sam znak vode. Ti si kopno.
Hajde. Stani pred mene.
Pred distih koji nisam
stigla doreći.
Zaobiđi okolan put.
Svaku okolnost. Buku.
I senke. Veži me.
Sakupi. Saberi.
Odloži polomljeno.
Iskidano. Košulje. Plahte.
Skladanost. Skladnost.
Školski orkestar. Putne
spise dogorele u mojoj
krvi. Losion za letnja
i zimska sunca. Albume.
Suvenire. Mora i kopna.
Jer puna sam memorije.
Ti zaboravi. Jagodičaste
priručnike. Sandale.
Dugmad. Vesla. I dirke.
Dajem ti ključ noći.
Strgni ga s mog vrata.
Uđi. Jer sva sam unutra.
Okean. Voda. Zaplovi.
Ma kojim pravcem.
Jer svud sam.
I nemam središte. Sva sam.
I nema me. Ti me izvedi.
Do prvog vala sebe.
Do oštrog ugla. Jata.
Uteklog pred tvojom
rukom. Do riba skliskih.
U mišiću vazduha. Duše.
To bih. Kad kažem:
Uplovi. A nema luke.
I gde sam tad znaću.
I ko sam. Kad kažem:
Raspusti me. Polako otpij.
Gutljajem prvim. Kao da
u njemu se rađam.
Gutljajem drugim. Kao da
tek se rađaš. Kao da otpijaš
novi drugi nepoznati svet.
Tu vodu što raste. Bez nas.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos intervjua dozvoljen uz navođenje izvora i veze ka www.pricesadusom.com)
Fotografije: Živko Nikolić (portret), privatni album
