Malo sam se zbunio kada su mi rekli da će nas na ulazu čekati turistički vodič jer je zgrada izgledala kao svaka druga stambena, doduše neobične arhitekture. U stvari, tek kad sam ušao, shvatio sam da sam prošao kroz ekskluzivni istorijski ulaz u građevinu koja je od 2016. godine kao istorijski spomenik na listi UNESCO svetske baštine.
U ulaznom holu bili su telefonska govornica, poštansko sanduče i izložba slika.
Saznajem da je ideja arhitekte bila da podstakne tadašnje Francuze u Marselju na zajednički život i da im praktično napravi jedan mali grad, kako bi imali sve na jednom mestu: školu, sportske terene, bazen, zajedničko grejanje i pranje veša, restoran, dečja igrališta, knjižaru, izdavačku kuću.
Suživot je najavljen govornicom i sandučetom koji su simbolizovali trg u „gradu“ u koji smo stigli.
Nekoliko ljudi šetkalo se čekajući početak ture kao i ja, a ostali stanovnici, najčešće porodice, defilovali su, ulazili i izlazili pored obezbeđenja.
U 337 apartmana napravljenih na 23 načina danas živi 1.100 stanovnika.
Najmanji apartman ima 16, a najveći 208 kvadrata. Ti najveći planirani su za porodice sa sedmoro dece.
Ceo kompleks je dugačak 165 metara, širok 24 i visok 56 metara, a okružen je parkom.
Cité Radieuse, odnosno Le Corbusier delo je švajcarskog arhitekte Charles-Edouard Jeannereta poznatijeg pod imenom Korbizje (Le Corbusier).
U pitanju je arhitekta koji je posebnim viđenjem arhitekture i ličnim iskustvom u sagledavanju ljudskih potreba i osobina, novom organizacijom korišćenja radnog i životnog prostora, obeležio arhitekturu 20. veka.
Posle pet godina zidanja, za njegov Cité Radieuse su na otvaranju 1952. godine govorili da je nenormalna zgrada, a Marseljani su je nazvali „Maison du fada“ (Kuća prostodušnih).
Mada ga je dosta cenio, za njegove zgrade Salvador Dali je rekao da su najružnije i najneprihvatljivije građevine na svetu.
Posle Drugog svetskog rata Francuska je trebalo da se obnovi, a problem je bio nedostatak takozvanih socijalnih stanova.
Nađeno je brzo rešenje, a država je naručila od ovog arhitekte da napravi stambenu jedinicu u Marselju.
Korbizje je odabrao moderniji model sa željom da promeni dosadašnji način stanovanja, što je naišlo na osudu i kritike političara i arhitekata (pogotovo im se nije dopala njegova betonska kocka).
Okupljamo se i tura počinje. Karta košta 10 evra, a kupuje se u Turističkoj organizaciji Marselja.
Simpatična devojka vodi nas kroz hodnik do jednog od tri lifta.
Unutra nema oznaka za spratove nego za ulice, pa su tako u trećoj prodavnice, u četvrtoj kancelacije, u osmoj škola, a u devetoj krov sa terasom. Između su apartmani.
Penjemo se do šeste ulice, gledamo sprat na kojem smo i upoređujemo sa okolnim zgradama. Shvatamo da razmera nije ista. Još jedan od Korbizjeovih trikova.
Pre ulaska u dupleks vidimo sanduče u kojem se ostavljala hrana, najčešće mleko, a koju je iznutra, iz kuhinje bilo moguće odmah preuzeti. Bilo je zgodno i za novine.
Čujem da je prvi dupleks u zapadnoj Evropi sagrađen upravo ovde. Ulaz je iznad betonskih stubova, a plafon je nizak.
Gledamo kroz prozor i vidimo nove zgrade, a vodič nam objašnjava da su nikle sedamdesetih godina, kao i da je pre toga pogled pucao na selo i planinu.
Glavna karakteristika ovog kompleksa je to što je on projektovan za ljude visine 183 centimetara!
To je bila ideja arhitekte i on je primenio svoj princip Modulor. Reč je o pokušaju racionalizacije proporcija čoveka u jedinstven sistem mera kao konstante koja karakteriše celo čovečanstvo.
Da „pojasnim“. To je sistem za merenje napravljen u skladu sa ljudskom morfologijom baziranom na zlatnom preseku i Fibonačijevom nizu (niz brojeva u kojem zbir prethodna dva broja daju vrednost narednog člana niza) koji kada se visina čoveka od 183 cm podeli sa dužinom od poda do njegovog pupka (113 cm) daju broj 1,619.
Ovo je predstavljeno na betonskoj osnovi zgrade i na jednom malom prozoru.
Ko je razumeo – razumeo je. Ja sam shvatio samo ovo sa visinom od metar i 83!
Kuhinja je originalna, u američkom stilu, iz perioda pedesetih godina, sa sve posuđem. Svako želi da pipne, kucne u viseće delove, da otvori frižider. Sve je veoma praktično. Pored je sala za ručavanje.
Grejanje je centralno i to uz pomoć zagrejanog vazduha.
Ovaj dupleks ima 98 kvadrata, električno svetlo nije ni potrebno jer su prozori toliko veliki da je prirodna svetlost maksimalno iskorišćena.
Korbizje je mislio na sve, a da bi omogućio život u zajednici i kako deca ne bi bila odvojena od roditelja, spojio je spavaću i dečju sobu.
Kupatilo je odmah pored. Sve to, kaže vodič, po uzoru na ruski manastir i život monaha. Na taj način je primenio već isproban recept.
Penjemo se na devetu ulicu, odnosno na krov. Gore imamo predivan pogled na Marselj, ali i na bazen za decu i malu scenu za predstave, odmah do nas.
Stil brutalizma (poput Zapadne kapije Beograda, kule Genex), naravno u betonu koji nam pojačava doživljaj.
Saznajemo da je ispod nas, u osmoj ulici osnovna škola i da deca odande mogu da prođu direktno na igralište na devetoj. Danas postoje samo dva razreda.
Jedan deo je kupio poznati dizajner Ora Ito. Od 2013. godine to je njegov MAMO centar savremene umetnosti.
Posle fotografisanja, spustili smo se na treći nivo. Butici, agencija za nekretnine za one koji ovde žele da se nastane (veći stanovi koštaju od 350.000 evra pa naviše), jedina i prva pekara i razne prodavnice osvetljene su perfektno sunčevom svetlošću.
Danas u Cité Radieuse žive stanari koji su suvlasnici, jer nije moguće otkupiti stan.
Ko želi da prespava u hotelu, jedna noć za dvoje košta od 130 do 158 evra.
Korbizje je, u istom vremenskom periodu, po sličnom modelu napravio još četiri ovakve zgrade u Rezéu kod Nanta, Firminy-ju, Briey-ju i Berlinu.
Kako bih još malo uživao u ovoj neobičnoj zamisli, ostao sam u restoranu Stomak arhitekte (Le Ventre de l’architecte) i naručio kafu od 3,5 evra. Posle dvočasovnog kolektivnog života u Cité radieuse poželeo sam da se malo osamim – uz wi-fi internet koji je jedina nova tekovina u ovoj zgradi.
Ako želite da pročitate prva dva dela mojih putopisa u Marselju kliknite ovde i OVDE.
Autor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević i OTCM (naslovna); Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.
