Tamo se ne sme ići po gradu bez turističkog vodiča. Nije bezbedno. Čuvaj torbu i foto-aparat. Afrikanci će te popreko gledati. To ti je jug Francuske. Pazi se! Sve su ovo predrasude koje o Marselju možete naći na internetu i koje su mi neki moji poznanici prepričavali upozoravajući me da obavezno vodim računa. A ja ama baš ništa od toga nisam ni video ni osetio.
A bio sam u Marselju puna 4 dana, mnogo se šetao sam, fotografisao, posećivao i „najnebezbednije“ pijace, jeo na ulici, pio kafu u lokalnim bircuzima.
Da li je do mene i mog pogleda na život kroz šarene naočare ili drugi stvarno preteruju, meni je ovaj grad ostao u izuzetno lepom sećanju i planiram uskoro da ga posetim još jednom.
Možda imam ovakvo mišljenje jer sam već bio u Napulju koji ima sličan renome na internetu kada je o bezbednosti reč i u kojem sam se takođe uverio u suprotno.
Ili je u pitanju ona stara „kako misliš tako ćeš i živeti“, po kojoj uvek nadrljaju baš oni koji dođu uplašeni i nesigurni.
Jedino upozorenje koje sam dobio jeste da ne idem u kvartove u severnom delu grada, ali tamo svakako turisti nemaju šta ni da traže.
Marselj je luka (najveća u Francuskoj), tako da je normalno da ćete tamo sresti dosta ljudi poreklom iz Afrike i arapskih zemalja od kojih mnogi rade poslove sa ribom i transportom, koje Evropljani, kao i u drugim lukama ne žele da obavljaju.
Zbog velike trgovine grad je postao kosmopolitski i čuva taj duh.
Činjenica je da je za nijansu prljaviji nego drugi delovi Francuske i da ima đubreta na ulici kraj pijaca, ali njihova gradska čistoća stvarno se trudi da ga održava čistim.
Marselj je drugi grad po veličini u Francuskoj, posle Pariza, sa oko milion stanovnika.
Imao sam sreću da sam spavao kod rođenih Marseljana koji su govorili francuski jezik bez ikakvog naglaska, a za koji sam se, priznajem, pripremao. Doduše, to su bili ljudi mlađi od 30 godina, a na moje pitanje gde je akcenat kao iz filmova i zašto za vino ne kažu „ven“ umesto „van“ rekli su mi da načuljim uši na ulici i da takve bisere mogu da čujem od starijih starosedelaca.
Kako sam izašao iz metro stanice (pre toga sam stigao autobusom iz Eks-an Provans) ispred mene se ukazala mediteranska slika: panoramski točak, more, ukotvljeni brodovi i jahte, prodavci sveže ribe koji se glasno šale kraj svojih tezgi.
Kao što rekoh, to je jug i jedna drugačija Francuska od one koju sam do sada video.
Ležerni ljudi, ali temperamenti kao mi Balkanci i uvek spremni za improvizaciju.
Kad to kažem mislim na to što sam, tokom posete ostrvima koji se nalaze nedaleko od grada doživeo da su na brodu prodali više karata nego što ima mesta, pa sam čekao naredni polazak koji je takođe bio krcat.
Avanturističko putovanje do ostrva sa tvrđavom grofa Monte Kristo iz romana Aleksandra Dime, umesto pola sata trajalo je tri sata, ali se isplatilo. O tome čitajte OVDE.
Kao što kod nas postoje lovačke priče, tako u Marselju postoje marseljske.
Humor u ovoj mediteranskoj luci je specifičan, pa je nadaleko poznata priča kako je jedna sardina zatvorila ceo grad. Naime, stariji Marseljani umeju da preuveličaju ovu priču i da je pričaju baš dugo, a istina je da je u stvari jedan brod pun sardina jednom na kratko blokirao grad zbog sporog istovara.
U Marselju je uvek živo, uveče ćete čuti glasnu muziku iz besnih automobila, a tokom dana predlažem da obavezno posetite pijacu u kvartu u kojem žive uglavnom pridošlice iz zemalja Magreba, odnosno severne Afrike.
To je Marché des Capucins odnosno Marché de Noailles de Marseille. Imao sam sreću (ili nesreću, kako za koga) da sam dve noći proveo u stanu koji je baš pored pijace. Neverovatno iskustvo u centru zbivanja.
Upravo tu polovina pice košta od 2 do 3 evra i to je najjeftiniji ručak u ovom gradu. I ta velika porcija više podseća na Balkan nego na Francusku gde je sve minijaturno i svedeno.
P.S. Ne grizite odmah picu da ne polomite zube jer su masline sa košticama.
Mada sam, iz ne znam kog razloga očekivao da će na jugu biti jeftinije nego u Parizu i u drugim delovima Francuske, Marselj me je dočekao sa paprenim cenama. I to još u martu, kada sezona nije bila ni počela.
Jedan prijatelj iz Provanse lepo mi je to objasnio u nekoliko reči „Sunce mora da se plati“. I stvarno je tako.
Dole jeste veća nezaposlenost nego na severu, istoku i zapadu, ali su cene takve kakve su jer se od Pariza te-že-veom stiže za nekoliko sati, pa bogatijim Parižanima treba naplatiti uslugu kad dođu na vikend na more.
Menu du midi, odnosno dnevni ručak od 12 do pola 3, kada Francuzi izlaze sa posla da bi ručali, popili nešto, iskoristili lepo vreme i uživali u svojim životima, košta od 15 do 22 evra. U Nantu sam, na primer, takve obroke plaćao i do 6 evra manje.
Ipak, prijatelj Florian odveo me je na ručak u skriveni tunišanski restoran Sur le pouce u kojem smo obojica ručali za 20 evra, i to predjelo, glavno jelo i kafu.
Legenda zbori da ako u Marselju želite da probate tradicionalni bouillabaisse (bujabes) original ćete platiti 50 evra! (Nisam ga probao).
Može da se nađe i za petnaestak evra, ali Marseljani kažu da to nije to. U pitanju je jedna vrsta riblje čorbe u koju pored više vrsta ribe i plodova mora idu i paradajz, celer, krompir, crni i beli luk, bosiljak, timijan, maslinovo ulje…
Pošto sam u Marselju proslavio svoj rođendan častio sam prijatelje pivom, a dve ture za nas troje (3 mala i 3 velika piva) koštale su me 37 evra. Jednom godišnje je rođendan, pa kad je bal nek je karneval!
Obrtanje tura kao u kakvoj našoj kafani nastavili su Francuzi plaćajući karticama, ali niko nije delio račune.
Neobično za Francuze. Iako je radno vreme bilo do 2, ostali smo malo duže jer su konobari bili raspoloženi, a mi dobre mušterije koje ostavljaju pare.
Atrakcija večeri koju sam proveo sa predivnim parom Tomasom i Rim, bio je Englez Eddie koji se preselio u Marselj da bi očistio grad. Pokrenuo je sajt 1 Déchet par jour – Jedno smeće dnevno na kojem promoviše ekološke ideje i zaštitu sredine u ovom gradu.
Marseljska luka ga je zavela svojim šarmom i on je rešio da ostane tu da živi. Naučio je francuski jezik i sada Marseljanima daje časove engleskog preko dana, dok noću voli da izlazi u provod.
Rim mi je rekla da je izuzetno poznat i da je dao brojne intervjue, a on mi je na rastanku poklonio svoju majicu i jednu ekološku torbu sa nazivom njegovog sajta.
Ovo je kraj PRVOG DELA putopisa iz Marselja, a ako vam se dopao nastavak pročitajte OVDE.
Na ovom linku je priča o ubistvu kralja Aleksandra u Marselju.
Kako mi je bilo na ostrvu grofa Monte Kristo kraj Marselja saznajte na ovom linku.
Autor: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Članak je u vlasništvu Priče sa dušom doo i može se preneti na drugi sajt uz link ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Potpisati fotografe. Hvala vam što poštujete autorska prava.
