Na odseku visoke škole na kojoj je diplomirala studiralo je četvoro studenata. U društvu kolega Miloša, Nemanje i Uroša, Anja Živković (33) bila je jedina žena, kako na studijama, a tako i danas kada ima diplomu dizajnera kamena. Kaže da u Srbiji nema mnogo klesarki, ali da poznaje koleginice koje se bave izradom mozaika, koji je takođe Anjina velika ljubav.
Nedaleko od Risovačke pećine, na ulazu u grad kamena i vode, pitomi Aranđelovac, nalazi se atelje ove talentovane umetnice.
U strmoj ulici, već sa kapije vidi se skriven kreativni kutak, u dvorištu i letnjikovcu gde je nekada stvarao Anjin deka.
Tu među teglama punih kamenčića, kleštima i bunjalicom (mašina kojom se ručno lomi kamen na sitne delove) nastaju njena dela od kamena, najčešće mozaici.
Prvi rad koji je napravila je ikona Svetog Jovana, a zatim su usledili i drugi, od kojih se izdvaja paun, jer posetiocima prvo zapadne za oko.
Kod ove umetnice sve ima svoju simboliku i, kako kaže, znakove koji je vode. Nekoliko dana pred njegovu smrt, od deke koji joj je bio veliki oslonac u životu dobila je nekoliko okruglih kamenčića i tada je uradila svoj prvi mozaik. Deka se zvao Jovan, pa je tako nastala ikona Svetog Jovana.
„Dok sam studirala prava, krenula sam na časove mozaika u Beogradu i tu sam prvi put došla u kontakt sa kamenom. Odrasla sam sa dekom i bila mnogo vezana za njega baš ovde, u Aranđelovcu. Ovaj grad mi je obeležio detinjstvo kao i obližnje selo Donja Trešnjevica“, kaže za Priče sa dušom.
„Deka je umro pre 9 godina, a poslednji poklon od njega su ovi okrugli kamenčići. Volim da mislim da u svemu uvek ima simbolike. Pustila sam život da me sam vodi“.
„Učila sam zanat od sjajnog majstora i umetnika, profesora Vladana Martinovića kome mogu da se zahvalim na ljubavi prema kamenu koju mi je dodatno preneo. Iako se smer zvao dizajn za obradu kamena, ja sebe više volim da nazovem klesarom i mozaičarem“, rekla je Anja i dodala da je u svet mozaika sama ušla i da je od početka znala da će to biti njen poziv i budućnost.
U Srbiji nema mnogo žena koje se bave obradom kamena, a od mozaičarki Anja spominje Biseniju Tereščenko i Ljiljanu Rivić.
„Mozaik je čista umetnost i čista ljubav. Želim da tu tehniku približim ljudima kako bi je bolje upoznali i osetili, jer je ionako slabo zastupljena kod nas. Mozaike retko možete da vidite kod nekoga u privatnom posedu, eventualno u crkvama ili u mauzolejima“, kaže Anja za Priče sa dušom.
U letnjikovcu u kojem se nekad okupljala porodica, gde se kuvalo i spremalo, smejalo i plakalo, sada nastaju najlepši mozaici.
„Posle osam godina života u Beogradu vratila sam se u Aranđelovac i preuredila ovaj prostor kako mi odgovara. Ovde je deka radio i proveo svoje penzionerske dane, a sada je to moj mini-atelje oživljen uspomenama na njega. Verujem da naši dragi žive dok ih se sećamo i dok pričamo njihove priče. Deki kroz svoje radove odajem počast i želim da ga na taj način otrgnem od zaborava. Deo posla koji se odnosi na skulpture i dorade radim u kamenorezačkim radionicama, a kod kuće finije stvari.“
Glavno oruđe za mozaike je seckalica, odnosno bunjalica koja štanglice seče na kockice.
Nakon toga na red dolaze klešta kojim Anja lomi kockice i oblikuje ih po želji. Na njenom radnom stolu su grin forest, granit, mermer, oniks, rečni obluci, morsko kamenje, staklena pasta.
„Sa kamenom možete napraviti sve što vam padne na pamet. On je večan. On je neuništiv. Mozaik je carska tehnika, najstarija tehnika od antike do danas. Kamen je čudan, jer nikad ne znate šta dobijate u njemu pošto struktura može da bude potpuno različita: da li je tvrd, da li će pući ili ne. Uživam u tom procesu neizvesnosti, to je najlepši momenat u radu jer nečemu dajete život. Volim da čujem kritiku. Najgore za jednog umetnika je kad je publika ravnodušna, odnosno kad na njegovo stvaralaštvo niko ne reaguje ni pozitivno ni negativno.“
„Kamen deluje hladno i grubo, ali morate znati kako da radite sa njim, kako da ga lomite, da mu pristupite tako da on postane krhka umetnost.“
Anja je veliki zaljubljenik u kamen i u prirodu. Trudi se, kako kaže, da bitiše u takvoj sredini i da to prenosi na svoj rad. Kad god nađe vremena ona svrati u majdane, gde skuplja kamenje i odnosi kući i u radionice.
„Srbija je bogata majdanima, ali mnogi su prodati strancima. Venčac je mogao da parira italijanskoj Karari, ali se, nažalost, mermer sada melje za puteve.“
Kolege je podržavaju još od kad je studirala. Iako je, uslovno rečeno, reč o „muškom poslu“, Anji su, kako kaže, od radnika u radionicama do profesora, svi redom davali vetar u leđa da nikad ne poklekne i da se ne oseća loše.
„Ovaj posao jeste fizički težak, ali s te strane sam uvek bila zaštićena. Kolege su pomagale da ne moram ništa da nosim i da zapinjem, već da radim finese i bavim se lepim stvarima u klesarskom delu posla“, kaže Anja.
U ateljeu nedaleko od pećine Risovače prave se brojni planovi. Anjin cilj je da ljudima približi mozaik, da publika shvati da to nije samo antika i nešto što se viđa isključivo u crkvama i manastirima. Volela bi da napravi radionice i da ljudima uživo dočara stvaranje mozaika.
„Mogli bismo da napravimo tematske mini-radionice, da to bude umetnost u harmoniji sa prirodom. Kad stvarate vi odašiljete ljubav, a bez toga nema ni umetnosti. Čoveku sa ovog podneblja je u korenima da se bavi kamenom. U Aranđelovcu smo oduvek imali vodu i kamen, pa zašto u tom smeru ne bismo napredovali i ponudili i turistima nešto iz tog segmenta“, sigurna je Anja Živković.
Njene radove možete pogledati na sledećem instagram profilu.
Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: DeKovach; Tekst i fotografije su u vlasništvu firme Priče sa dušom doo. Članak je moguće preneti na drugi sajt uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije. Hvala vam što poštujete autorska prava u Srbiji.
1 komentar
Svaka čast, i još jednom svaka čast. Sa kamenom retko ko želi i zna da radi. Postoji velika potražnja za majstorima koji znaju da rade tehiku suvog zida, to je zidanje bez maltera, izuzetno tražena stvar. U okoini Mionice se vadi najbilji prirodni kamen u Evropi, pa i Bečka opera je obložena njima, ali mladi ne žele da rade, teško im je iako je zrada velika.