Voz iz Monpeljea kasnio je oko tri sata, u Tuluz sam stigao kasno uveče, a prvi dan proveo tražeći restoran u pauzi između dve ture.
Jer, studentski grad i treći najmlađi grad u Francuskoj kada je o stanovnicima reč, i mnogo lokalaca koji su se u centar sjatili tokom vikenda, odao mi je utisak da ovde nema slobodne stolice za ručak.
Ipak, uspeo sam da pojedem pačeće grudi, i da shvatim da se ovakva jagma za restoranima dešava samo subotom.
Regija Oksitanija vodeća je u Francuskoj po površini poljoprivrednih gazdinstava u organskog proizvodnji (oko 319.000 hektara) i po broju farmi (oko 6.500).
Tom temom gastronomsku turu započela je Sara, naš turistički vodič, i pokazala nam ljubičice u parku ispred Turističke organizacije Tuluza.
Od tog cveća svašta lepo i ukusno se pravi, a popularan je i cvet sinj, čije su plantaže između Tuluza i Karkasona. Tekst o Kući ljubičica koju sam posetio pročitajte OVDE.
Posle sunčanog Perpinjana, Seta i Monpeljea, učinilo mi se da je pet dana mnogo za Tuluz, u regiji koja nije blizu mora i u kojoj će duvati vetar. Ali, što sam duže bio u ovom gradu, moje mišljenje se menjalo, pa se duži boravak ispostavio kao dobar izbor.
Svuda oko nas bile su zgrade i kuće od cigle, pa dok se ne naviknete na te boje, imaćete utisak da se vrtite u krugu, jer je sve slično.
Upoznajemo se sa centrom grada, skrećemo ka pijaci Viktor Igo, a pre toga u izlogu vidimo fenetru, kolač od badema, kompota kajsije i kandiranog limuna.
Kao i vino i vinograde, jednom davno i njega su ovde doneli Rimljani.
Nekada je bio izuzetno zastupljen, a danas ga tek nekoliko poslastičara pravi, po bakinom receptu.
Stara pijaca je posle rušenja zidina napravljena 1827. godine i tada su se ovde prodavala drva, stočna hrana i sitnice.
1886. dobija ime čuvenog pisca, parking se gradi 1959. godine, a mi, znatiželjni turisti saznajemo da se jedan od gradonačelnika helikopterom spustio ovde!
Miris sira opija nas sa svih strana, a neko dodaje da onaj iz supermarketa nikad ne može biti isti kao ovaj sa pijace.
Naravno, cena raste sa kvalitetom.
Ljubazni prodavac priča nam o sirevima, francuski turisti postavljaju neobična pitanja,sve živo ih zanima, a ja sam se posvetio ukusu. Jedemo: le laguiole, le rocamadour, le roquefort.
Postavljam sliku na instagram, čitaocima iz Srbije se ovo sviđa, obaram rekord sa lajkovima!
Kombinujemo vino i sir, i saznajemo da su u ovoj regiji najbolji vinogradi u Frontonu i Gajaku. Ranije se pravilo mnogo vina, ne tako sjajnog kvaliteta, a sada je obrnuto – proizvode manje, ali kvalitetnije.
Nije lako biti u vrhu pogotovo kada se nalazite između dve vinske regije: Bordo i Langdok.
Čujem da je sorta negrette stigla sa Kipra, tu je loin de l’oeil, ali i brojne sorte uzgajane na biodinamički način.
U Tuluzu se nalazi i najbolji vinski bar na svetu, o kojem sam pisao OVDE.
Na pijaci Carmes upoznali smo se sa foa gra (fois gras). Reč je o gurmanskom specijalitetu od sveže jetre gusaka i pataka, koja se dobija uzgajanjem živine po principu kljukanja.
Taj način nasilnog hranjenja zabranjen je u Izraelu, Argentini, Norveškoj, Švajcarskoj.
Kažu da je Parižanima jednom davno ovaj specijalitet stigao vozom iz ovog kraja, a mnogo stoleća pre Francuza, na svoj način, pravili su ga Egipćani.
Tri grada se u Oksitaniji takmiče u trci za najbolji foa gra: Tuluz, Karkason i Kastelnodari.
U toku ture predstavljena nam je verzija sa kavijarom i sa čokoladom. Gospođa za štandom nam je rekla da foa gra nije idealan ako ima dosta masti.
Na tezgi gospodina Žan Žak Granela posluženo nam je i predjelo od više vrsta mesa, a najupečatljivije bilo je od stare autohtone rase, gaskonske svinje koja se uzgaja na jugu Francuske.
Smeštaj u Tuluzu ponovo sam našao preko Airbnb sajta. Tri noći sam ostao kod Veronike, vlasnice jedne predivne, velike kuće.
Naglasila mi je da ću imati pisaću mašinu u sobi, kako bih na miru pisao Priče sa dušom.
Jedne večeri njenom suprugu i njoj objasnio sam komplikovanu jugoslovensku istoriju, a oni meni portugalsku. Sobu pogledajte ovde.
Još dva dana proveo sam kod Tea, profesora matematike, kaučsurfera koji me je pozvao u izlazak sa njegovim kolegama iz škole.
U Srbiji nikad ne gledam utakmice, a u Francuskoj sam napravio izuzetak u meču PSG – Bajern. Sudeći po vizit-kartama koje sam podelio, imaću još novih turista u Srbiji ove godine.
Imam prijatelje svuda po Francuskoj, a Aleksandar, Francuz kojeg sam ugostio u Beogradu 2014. godine, došao je iz Briv la Gajarda u Tuluz da popijemo kafu.
Kada je o hrani reč, posle dugog traganja, odabrao sam mali restoran blizu obale Garone, gde sam svakog dana ručao.
Čorba od šargarepe bila je deo dnevnog menija.
Iako sam je već probao u Bordou sa prijateljicom Cecom, potpuno sam zaboravio da gurmanska kafa u Francuskoj nije tek jedna velika, bogata kafa, kako bi je mi u Srbiji tumačili.
Kafa je, u stvari, mala, ali uz nju se serviraju kolačići i slatkiši.
Kada sam rekao konobaru da želim gurmansku kafu pre glavnog jela, pitao me je da li sam siguran. Ponovio sam da jesam. Još jednom me je pitao: „Da li ste stvarno sigurni da sada želite gurmansku kafu?“. I kada mi ju je doneo, shvatio sam šta sam uradio. Ali, iskustvo je majka znanja.
Kako sam u Tuluz došao prvog vikenda u mesecu, ulazak u muzeje bio je besplatan.
Sa Aleksandrom sam posetio Muzej moderne i savremene umetnosti Les Abattoirs, gde sam pronašao čak jednu instalaciju sa omotom konzerve ribe iz Crne Gore.
Nekoliko osoba mi je predložilo da uzmem bicikl i da se Kanalom du Midi spustim do nekog od gradova koje on povezuje. Recimo do Seta, koji obožavam i rado mu se vraćam.
U Tuluzu sam svašta zanimljivo otkrio, saznao da su simboli grada ljubičice, sinj i Airbus, čije se predstavništvo ovde nalazi, kao i da kišobran u crkvi kraj oltara označava da je reč o katedrali.
Baziliku Saint-Sernin, najveću sačuvanu rimsku crkvu u Evropi slikao sam sa svih strana, jer nekako svuda uskoči u kadar.
Ona je izgrađena da bi se sačuvale relikvije Svetog Saturnina, prvog episkopa Tuluza, koji je stradao 250. godine. Postala je jedan od centara hodočašća srednjevekovnog Zapada i na listi je svetske baštine Uneska.
Tuluz, ružičasti grad, kako mu Francuzi tepaju, nudi turistima mnogo toga, a pet dana bilo je dovoljno za početak i moju prvu posetu Oksitaniji.
Tekst i fotografije: Nenad Blagojević; Napomena: Tekst je dozvoljeno preneti na drugi sajt uz objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Prenos u štampane medije nije dozvoljen. Hvala vam što poštujete autorska prava.
