Kad se grad ZALJUBI U REKU: O Bihaću smo učili na času istorije, a sada je postao najkreativnije mesto na Balkanu

Za sve postoji pravi trenutak, pa je i moja poseta Bihaću čekala svoje vreme. Mada sam u ovaj grad na reci Uni hteo da odem odmah posle obilaska Jajca, kako bih kompletirao svoju želju iz đačkih dana i istorijsku priču o stvaranju Jugoslavije (ovde se dogodilo prvo zasedanje AVNOJ-a), u Bihać me je ipak odvela Kreativna republika 2019, poznati festival kreativnih komunikacija koji se svakog septembra održava u tom gradu. I to baš u Muzeju AVNOJ-a.

Od Beograda je udaljen 433 kilometara i najjednostavnije je stići automobilom preko Hrvatske (oko 7 sati putovanja), jer direktna autobuska linija ne postoji.

Jedina opcija tog tipa koju sam pronašao je autobus Beograd – Banjaluka, zatim 2 sata pauze (da pojedete ćevape na stanici i popijete kafu) i onda nastavak do Bihaća drugom linijom. Obe povratne karte koštale su oko 60 evra.  

Svakako je bolja varijanta doći svojim prevozom jer se sve atrakcije u Nacionalnom parku Una nalaze van grada.

Kažu da se u Bihaću Una tretira kao član porodice, a da ljudi iz Bihaća imaju najvišu kolektivnu ekološku svest u Bosni i Hercegovini.

Prelepi vodopadi u Martin Brodu i na Štrbačkom buku (24 metara visok vodopad) ostavljaju bez daha, a to može da bude inspiracija za neku narednu Priču sa dušom.

Una je četvrta reka po veličini u BiH, a legenda o nastanku imena kaže da je u rimsko doba neki legionar zadivljen lepotom ove reke viknuo: „Una, solo una“ (jedna i jedina)

Po dolasku na glavnu autobusku stanicu produžio sam pešice ka centru grada prolazeći kroz drvored i hladovinu, dok se u daljini videla crkva Svetog Antuna Padovanskog iz 19. veka.

Setih se da i u Beogradu postoji crkva posvećena istom svecu – na Crvenom krstu. To je ona malo nagnuta, takozvana „kriva crkva“.   

Tvrđava je bila kvadratnog oblika opasana dvostrukim bedemima, sa tri ulaza i vratima od hrastovine, spolja okovanim gvožđem

U Turističkoj organizaciji (Turistička zajednica Grada Bihaća) dobio sam osnovne informacije i saznao da su je osnovali pre nekoliko godina i da se turizam u ovom gradu BiH tek razvija.

Za sada nema agencija koje organizuju izlete u okolna predivna mesta. A s obzirom na prirodu koja se nalazi u ovom kantonu i blagodeti reke Une, potencijali su veliki, tako da sve ostaje na institucijama i privatnim turističkim agencijama da ih po završetku epidemije iskoriste.

Posle celodnevnog putovanja, rešio sam da pre odlaska u smeštaj malo istražim centar.

Prvi utisak ostavili su putokazi na kojem su ispisani gradovi sa kojima je Bihać pobratimljen. Među njima i Kikinda! Kakva priča, pomislih u sebi.

Narednih dana sam pokušavao da saznam informaciju kada su se Bihać i ovaj srpski grad, kao i turski Kušadasi, slovenačko Novo Mesto, francuski Vilfranš i italijanski Bondeno združili.

Da li je to bilo za vreme Jugoslavije ili kasnije, nisam došao do tačne informacije. Pitao sam čak i koleginicu iz Kikinde, ali bezuspešno. Svakako, ovo je jedna lepa zanimljivost iz grada na Uni. 

U vreme održavanja Kreativne republike u Bihaću je nemoguće pronaći slobodnu sobu u hotelu, pa sam iznajmio stan. Sa domaćinima Amirom i Ajlom popio sam kafu, na njihov predlog, u Konaku, simpatičnom mestu pokraj reke.

Tokom 4 dana koliko sam bio u Bihaću potrudio sam se da istražim lokalne restorane, pa sam krenuo od najskupljeg, kojeg lokalci uvek preporučuju.

Reč je o restoranu Obala u hotelu Opal.

Iako su me svi nagovarali da probam specijalitet „krajišku šniclu“ (teleća šnicla, goveđi suvi biftek, sir i pekarski krompir), odabrao sam laganiju „pileću rolku“, ali i obavezno lokalno pivo: preminger koje pravi Bihaćka pivovara. Za ljubitelje ribe, u meniju je bila i pastrmka iz Une.

Slatkiši su uvek u vrhu mojih interesovanja, pa sam se o poslastičarnicama dobro raspitao.

U kafanici Sofra sam pronašao izuzetne urmašice, a vrhunac slatke strasti doživeo sam kod čuvenog Trove, poslastičarnice sa dugom tradicijom, van centra grada.

Kako Bihać nije veliki grad, sve se može obići pešice, pa sam tako i Trovu našao tako što sam pitao ljude na ulici.

„To je to“, rekoh u sebi. Ovde sam se dva puta vratio. Tri leće, pa baklava. Za jedan dan. A sutradan ponovo.

Kolač košta od 1,5 do 2,5 marke (od 88 do 148 dinara). Slične su cene i za kafu koju možete popiti skoro na svakom koraku.  

Što se slaniša tiče: begova čorba i ćevapi za ručak i neprevaziđeni burek za doručak.

„To vam se zove sirnica, burek je uvijek sa mesom“, ljubazno me je ispravila prodavačica u pekari kada sam kao neiskusan Beograđanin pokušao da naručim burek sa sirom.

Da, ima ga i sa pečurkama, jabukama, euro-kremom, ali ne u Bosni i Hercegovini. Čovek se uči dok je živ.

Jedno od zlatnih pravila svetskih putnika je da najbolja gurmanska mesta nisu u samom centru. Tako je i u Bihaću.

U glavnoj ulici skoro i da nema pekara, a buregdžinica koju mi je više ljudi preporučilo nalazi se na pet do sedam minuta pešačenja, nema nikakav natpis na vratima, osim reči „burek“ a u stvari se zove „Bari“.

Prepoznaćete je po tome što je puna ljudi, što radi samo pre podne i što u ponudi ima samo burek! Naravno, uz mlečne proizvode po želji.

Bihać ima i svoj street art kvart, koji se nalazi u podzemnom prolazu. Oslikao ga je Anis Smajić sa svojim kolegama, jedan od najcenjenijih street art umetnika u Bosni i Hercegovini, poznatiji pod pseudonimom Anik Dub.

Smajić je nastradao leta 2019. godine u stravičnoj saobraćajnoj nesreći, a sugrađani ga pamte kao izvanrednog umetnika koji je voleo svoj grad.

Bihać mu je uvek bio inspiracija, a brojni Bišćani upravo su prikazani na njegovim muralima.

Nastavivši u krug stigao sam do Dalga concept store-a koji vodi Emina Seferović. Nakit, magneti, lutke, garderoba, motivi Bihaća i okoline, sve neobično i unikatno.

Ova mlada umetnica je u toku pandemije zatvorila svoju radnju, a zatim pokrenula Dalga design, a njene radove pogledajte na ovom linku.

Kada je o istorijskim spomenicima reč, u gradu ćete, između ostalog, videti i Kapetanovu kulu iz 1205. godine, jednu od četiri kule koje su postojale do početka 13. veka.

Nekada tamnica, a od 1959. godine muzejski prostor.

Odmah pored je turbe od kamena bihacita iz doline Une, svetložute boje koji je dobio ime po gradu u kojem nastaje, Bihaću i koji se koristi još od praistorije kao arhitektonsko-građevinski resurs.

Među brojnim građevinama koje su rađene u bihacitu su i crkva Svetog Antuna Padovanskog, kao i skulpture u parku.

Prvi simpozijum vajara u Bihaću održan je 1967. godine i tada je šest umetnika tadašnje Jugoslavije isklesalo po jednu monumentalnu skulpturu, u Bihaću su boravili i radili 30 dana, tik uz reku.

Na dva simpozijuma nastalo je osam skulptura, a neke su nažalost oštećene zbog granatiranja u ratu devedesetih i vandalskog rušenja.

Bihacit je primenjen na mnogim građevinama u zemljama bivše Jugoslavije (Železnička stanica, Pošta i Lutrija u Sarajevu, Dom kulture u Jajcu…) i Evropske Unije (Zgrada parlamenta u Budimpešti, opera i katedrala Sveti Stefan u Beču, Riječka banka u Rijeci, robna kuća Srđ u Dubrovniku…).  

Skulptura „Djevojka sa pticom“ rad je Angeline Gatalice, umetnice koja je rođena u Beogradu 1924. godine

U Beogradu su to: kraljevski kompleks na Dedinju, zgrada Prve hrvatske štedionice, Tanjugov pres-centar, Hemijski institut, Direkcija za izgradnju javnih objekata, Dom štampe Moša Pijade, zgrada Jugoslovenske knjige, zgrada Osiguravajućeg društva i Prirodno-matematički fakultet.

U Čačku je to Dom kulture, a u Subotici Gradska kuća.

Pre početka festivala Kreativna republika ostalo je vremena za još malo istorije i posetu džamiji Fethiji.

Ova građevina je u 14. veku bila crkva Svetog Antuna, a po naredbi Hasan-paše Predojevića preuređuje se u glavnu džamiju i dobija ime Feth, odnosno pobeda.

Prilikom uređenja osmanlijski graditelji ostavili su ponešto od starih obrisa crkve.

U sredini objekta umesto oltara postavljen je mihrab, a iznad velikih ulaznih vrata ostala je gotička rozeta.

Zvonik je 1863. godine zbog dotrajalosti srušen i zamenjen minaretom od bihacita.

U pauzi konferencije dao sam izjavu za televiziju Unsko-sanskog kantona

Po dolasku u Muzej AVNOJ-a gde je 26. i 27. novembra 1942. godine održano prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, sve je bilo spremno za šestu Kreativnu republiku.

Organizator konferencije je Centar za razvoj ideja Poligon, nevladina organizacija iz Bihaća na čijem čelu je Nermin Nino Kasupović. Medijska kuća Priče sa dušom bila je jedan od medijskih prijatelja ovog festivala. (Nino i ja u Muzeju AVNOJ-a)

Predavači su se smenjivali, a posetioci zapisivali njihove kreativne poruke:

Neće biti lako da osvojite tržište i retko ko će vam čestitati na tome

Šteta što ljudi previše traže uzore. Oni su ubice kreativnosti

Nema kreiranja želja, već otkrivanja želja potrošača

Ako nisi autentičan, kreativno si nepotreban

I onu najvažniju zbog koje smo svi i došli u Bihać, grad kreativaca:

Kreativnost nema cenu

Više informacija o Bihaću saznajte na ovom linku, a o Kreativnoj republici na sledećem.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Almir Ami Kurtović (naslovna fotografija), Nenad Blagojević (ostale fotografije); Napomena: Tekst i sve fotografije osim naslovne su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo Aranđelovac i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.

Ostavite odgovor