Kad se grad ZALJUBI U REKU: O Bihaću smo učili na času istorije, a sada je postao najkreativnije mesto na Balkanu

Za sve postoji pravi trenutak, pa je i moja poseta Bihaću čekala svoje vreme. Mada sam u ovaj grad na reci Uni hteo da odem odmah posle obilaska Jajca, kako bih kompletirao svoju želju iz đačkih dana i istorijsku priču o stvaranju Jugoslavije (ovde se dogodilo prvo zasedanje AVNOJ-a), u Bihać me je ipak odvela Kreativna republika 2019, poznati festival kreativnih komunikacija koji se svakog septembra održava u tom gradu. I to baš u Muzeju AVNOJ-a.

Od Beograda je udaljen 433 kilometara i najjednostavnije je stići automobilom preko Hrvatske (oko 7 sati putovanja), jer direktna autobuska linija ne postoji.

Jedina opcija tog tipa koju sam pronašao je autobus Beograd – Banjaluka, zatim 2 sata pauze (da pojedete ćevape na stanici i popijete kafu) i onda nastavak do Bihaća drugom linijom. Obe povratne karte koštale su oko 60 evra.  

Svakako je bolja varijanta doći svojim prevozom jer se sve atrakcije u Nacionalnom parku Una nalaze van grada.

Kažu da se u Bihaću Una tretira kao član porodice, a da ljudi iz Bihaća imaju najvišu kolektivnu ekološku svest u Bosni i Hercegovini.

Prelepi vodopadi u Martin Brodu i na Štrbačkom buku (24 metara visok vodopad) ostavljaju bez daha, a to može da bude inspiracija za neku narednu Priču sa dušom.

Po dolasku na glavnu autobusku stanicu produžio sam pešice ka centru grada prolazeći kroz drvored i hladovinu, dok se u daljini videla crkva Svetog Antuna Padovanskog iz 19. veka.

Setih se da i u Beogradu postoji crkva posvećena istom svecu – na Crvenom krstu. To je ona malo nagnuta, takozvana „kriva crkva“.   

U Turističkoj organizaciji (Turistička zajednica Grada Bihaća) dobio sam osnovne informacije i saznao da su je osnovali pre nekoliko godina i da se turizam u ovom gradu BiH tek razvija.

Za sada nema agencija koje organizuju izlete u okolna predivna mesta. A s obzirom na prirodu koja se nalazi u ovom kantonu i blagodeti reke Une, potencijali su veliki, tako da sve ostaje na institucijama i privatnim turističkim agencijama da ih po završetku epidemije iskoriste.

Posle celodnevnog putovanja, rešio sam da pre odlaska u smeštaj malo istražim centar.

Prvi utisak ostavili su putokazi na kojem su ispisani gradovi sa kojima je Bihać pobratimljen. Među njima i Kikinda! Kakva priča, pomislih u sebi.

Narednih dana sam pokušavao da saznam informaciju kada su se Bihać i ovaj srpski grad, kao i turski Kušadasi, slovenačko Novo Mesto, francuski Vilfranš i italijanski Bondeno združili.

Da li je to bilo za vreme Jugoslavije ili kasnije, nisam došao do tačne informacije. Pitao sam čak i koleginicu iz Kikinde, ali bezuspešno. Svakako, ovo je jedna lepa zanimljivost iz grada na Uni. 

U vreme održavanja Kreativne republike u Bihaću je nemoguće pronaći slobodnu sobu u hotelu, pa sam iznajmio stan. Sa domaćinima Amirom i Ajlom popio sam kafu, na njihov predlog, u Konaku, simpatičnom mestu pokraj reke.

Tokom 4 dana koliko sam bio u Bihaću potrudio sam se da istražim lokalne restorane, pa sam krenuo od najskupljeg, kojeg lokalci uvek preporučuju.

Reč je o restoranu Obala u hotelu Opal.

Iako su me svi nagovarali da probam specijalitet „krajišku šniclu“ (teleća šnicla, goveđi suvi biftek, sir i pekarski krompir), odabrao sam laganiju „pileću rolku“, ali i obavezno lokalno pivo: preminger koje pravi Bihaćka pivovara. Za ljubitelje ribe, u meniju je bila i pastrmka iz Une.

Slatkiši su uvek u vrhu mojih interesovanja, pa sam se o poslastičarnicama dobro raspitao.

U kafanici Sofra sam pronašao izuzetne urmašice, a vrhunac slatke strasti doživeo sam kod čuvenog Trove, poslastičarnice sa dugom tradicijom, van centra grada.

Kako Bihać nije veliki grad, sve se može obići pešice, pa sam tako i Trovu našao tako što sam pitao ljude na ulici.

„To je to“, rekoh u sebi. Ovde sam se dva puta vratio. Tri leće, pa baklava. Za jedan dan. A sutradan ponovo.

Kolač košta od 1,5 do 2,5 marke (od 88 do 148 dinara). Slične su cene i za kafu koju možete popiti skoro na svakom koraku.  

Što se slaniša tiče: begova čorba i ćevapi za ručak i neprevaziđeni burek za doručak.

„To vam se zove sirnica, burek je uvijek sa mesom“, ljubazno me je ispravila prodavačica u pekari kada sam kao neiskusan Beograđanin pokušao da naručim burek sa sirom.

Da, ima ga i sa pečurkama, jabukama, euro-kremom, ali ne u Bosni i Hercegovini. Čovek se uči dok je živ.

Jedno od zlatnih pravila svetskih putnika je da najbolja gurmanska mesta nisu u samom centru. Tako je i u Bihaću.

U glavnoj ulici skoro i da nema pekara, a buregdžinica koju mi je više ljudi preporučilo nalazi se na pet do sedam minuta pešačenja, nema nikakav natpis na vratima, osim reči „burek“ a u stvari se zove „Bari“.

Prepoznaćete je po tome što je puna ljudi, što radi samo pre podne i što u ponudi ima samo burek! Naravno, uz mlečne proizvode po želji.

Bihać ima i svoj street art kvart, koji se nalazi u podzemnom prolazu. Oslikao ga je Anis Smajić sa svojim kolegama, jedan od najcenjenijih street art umetnika u Bosni i Hercegovini, poznatiji pod pseudonimom Anik Dub.

Smajić je nastradao leta 2019. godine u stravičnoj saobraćajnoj nesreći, a sugrađani ga pamte kao izvanrednog umetnika koji je voleo svoj grad.

Bihać mu je uvek bio inspiracija, a brojni Bišćani upravo su prikazani na njegovim muralima.

Nastavivši u krug stigao sam do Dalga concept store-a koji vodi Emina Seferović. Nakit, magneti, lutke, garderoba, motivi Bihaća i okoline, sve neobično i unikatno.

Ova mlada umetnica je u toku pandemije zatvorila svoju radnju, a zatim pokrenula Dalga design, a njene radove pogledajte na ovom linku.

Kada je o istorijskim spomenicima reč, u gradu ćete, između ostalog, videti i Kapetanovu kulu iz 1205. godine, jednu od četiri kule koje su postojale do početka 13. veka.

Nekada tamnica, a od 1959. godine muzejski prostor.

Odmah pored je turbe od kamena bihacita iz doline Une, svetložute boje koji je dobio ime po gradu u kojem nastaje, Bihaću i koji se koristi još od praistorije kao arhitektonsko-građevinski resurs.

Među brojnim građevinama koje su rađene u bihacitu su i crkva Svetog Antuna Padovanskog, kao i skulpture u parku.

Prvi simpozijum vajara u Bihaću održan je 1967. godine i tada je šest umetnika tadašnje Jugoslavije isklesalo po jednu monumentalnu skulpturu, u Bihaću su boravili i radili 30 dana, tik uz reku.

Na dva simpozijuma nastalo je osam skulptura, a neke su nažalost oštećene zbog granatiranja u ratu devedesetih i vandalskog rušenja.

Bihacit je primenjen na mnogim građevinama u zemljama bivše Jugoslavije (Železnička stanica, Pošta i Lutrija u Sarajevu, Dom kulture u Jajcu…) i Evropske Unije (Zgrada parlamenta u Budimpešti, opera i katedrala Sveti Stefan u Beču, Riječka banka u Rijeci, robna kuća Srđ u Dubrovniku…).  

U Beogradu su to: kraljevski kompleks na Dedinju, zgrada Prve hrvatske štedionice, Tanjugov pres-centar, Hemijski institut, Direkcija za izgradnju javnih objekata, Dom štampe Moša Pijade, zgrada Jugoslovenske knjige, zgrada Osiguravajućeg društva i Prirodno-matematički fakultet.

U Čačku je to Dom kulture, a u Subotici Gradska kuća.

Pre početka festivala Kreativna republika ostalo je vremena za još malo istorije i posetu džamiji Fethiji.

Ova građevina je u 14. veku bila crkva Svetog Antuna, a po naredbi Hasan-paše Predojevića preuređuje se u glavnu džamiju i dobija ime Feth, odnosno pobeda.

Prilikom uređenja osmanlijski graditelji ostavili su ponešto od starih obrisa crkve.

U sredini objekta umesto oltara postavljen je mihrab, a iznad velikih ulaznih vrata ostala je gotička rozeta.

Zvonik je 1863. godine zbog dotrajalosti srušen i zamenjen minaretom od bihacita.

Po dolasku u Muzej AVNOJ-a gde je 26. i 27. novembra 1942. godine održano prvo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, sve je bilo spremno za šestu Kreativnu republiku.

Predavači su se smenjivali, a posetioci zapisivali njihove kreativne poruke:

Neće biti lako da osvojite tržište i retko ko će vam čestitati na tome

Šteta što ljudi previše traže uzore. Oni su ubice kreativnosti

Nema kreiranja želja, već otkrivanja želja potrošača

Ako nisi autentičan, kreativno si nepotreban

I onu najvažniju zbog koje smo svi i došli u Bihać, grad kreativaca:

Kreativnost nema cenu

Više informacija o Bihaću saznajte na ovom linku.

Tekst: Nenad Blagojević www.pricesadusom.com; Fotografije: Almir Ami Kurtović (naslovna fotografija), Nenad Blagojević (ostale fotografije); Napomena: Tekst i sve fotografije osim naslovne su u vlasništvu privrednog društva Medijska kuća Priče sa dušom doo i moguće ih je preneti u drugi digitalni medij uz obaveznu objavu izvora članka i slika i objavu linka ka sajtu www.pricesadusom.com u tekstu i na kraju teksta. Članak nije dozvoljeno preneti u štampane medije.